“Otac Hrvat, majka Srpkinja, žena muslimanka. Koga da mrzim?”
Na pozornici sjaji u belom odelu, ali iza pozornice, uoči koncerta koji je u maju održao na festivalu Balkan trafik u Briselu, Goran Bregović dočekuje novinare sav u crnom.
Pre mesec dana napunio je 65, godine su već staračke, ali osmeh je još dečački. Bregović je vrlo ugodan sagovornik, s melodijom u rečima, pa i kad govorimo o, za njega, neugodnoj temi: odluci organizatora jednog festivala u Poljskoj da mu otkažu nastup zbog njegovog gostovanja na Krimu, poluostrvu koje je Rusija pre godinu dana otela Ukrajini, piše “Večernji“…
Najgore bi bilo sad krenuti i objašnjavati… Moja muzika traži publiku. Tamo gde je nađe, nađe. Nije moja muzika služila politici u vreme kad je to bilo teško izbeći, a kamoli danas. Taman posla da se ja petljam s politikom bilo kako. Kao i u našem ratu, ti ne možeš ništa reći, da ne bi nekog povredio, dok ljudi ginu. Ja tamo nemam neprijatelja, kao ni u našem ratu. Ja volim i Ukrajinu i Rusiju, i održao sam mnogo koncerata i u Ukrajini i u Rusiji. Svirao sam u Ukrajini koncert kad je pobedila narandžasta revolucija, na tom istom trgu Majdanu. Tako da ja zaista nemam tamo neprijatelja. Ali, žao mi je jer mi je bilo drago da budem ambasador tog (Live Festival) Osviecima. Prošle godine je bio, mislim, Sting, pretprošle godine je bio Klepton. Znaš, ja sam iz male kulture i ovo što se meni događa je čudo kakvo se nikad nije dogodilo našoj kulturi, da kompozitor s Balkana ima pristup celom svetu. Prvi put meni se to događa. Tako da mi je žao kad izgubim priliku da nastupim. Ali, odmah su mi zakazali neki koncert u Varšavi na jesen.
Podseća li i vas taj sukob u Ukrajini na rat u bivšoj Jugoslaviji?
Uvek se setim kako mi zapravo ništa ne znamo i kako ćemo saznati šta je iza toga kad to više ne bude važno. Sećate se, mi smo odrasli s onim “bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob”. Ljudi su izašli na beogradske ulice 1941. i sutradan su bili bombardovani i poginulo je, koliko, dva miliona. Nakon tih “bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob”. Da bi pre nekoliko godina otvorili arhive britanske službe i ustanovilo se da je taj slogan izmislila britanska tajna služba. Toliko će ljudi stradati, toliko izgubiti kuće i živote, a ko zna, saznaće se kad to više ne bude važno, kao što nam sad nije važno ko je izmislio “bolje rat nego pakt”.
Kad tako postavite stvari, nije li to put u relativizovanje svega?
Možda kad si mlad, onda imaš neku temperaturu za brzo zagrevanje. U mojim godinama nekako ipak nastojiš da malo razmisliš pre nego što se zaletiš ili kažeš nešto. Ali, zaista, ja ne mogu da nađem neprijatelje. Kao u našem ratu, u koga da pucam? Moj je otac iz Zagorja, katolik, Hrvat. Moja majka je Srpkinja iz Virovitice. Moja žena je muslimanka. U koga da uperim pušku? Tako i u tom ratu. Ja nemam koga da mrzim, ni Ukrajince ni Ruse, to mi je nemoguće. To su nama bliske kulture. Sve što je tamo meni je blisko. Od Kijeva do Moskve, i dalje. Ja sam svirao u gradovima koje ne možete zamisliti. Svirao sam sigurno u 7-8 gradova u Ukrajini, a u Rusiji i u takvim gradovima kao što su Omsk, Tomsk, Krasnojarsk, Novosibirsk… To su zemlje koje se lako vole jer su ljudi slični našima.
Vratimo se na nešto što ste malopre rekli. U životu ste dobili jednu izvanrednu priliku kakvu niko s Balkana nije dobio, da tu kulturu kroz muziku predstavite doslovno celom svetu. Verujete li da je taj uspeh bio zadat ili splet srećnih okolnosti?
Ipak sam ja nekako srećno dete. Uvek sam bio. Uvek su se okolnosti poklapale tako da je ispadalo da sam ja pametan i smišljam dobro stvari. Najbolja stvar koja mi se dogodila u životu je to što sam imao priliku da dva puta budem debitant. Svaka je rutina, čak i ona najlepša, rutina. Najljudskije se osećaš kad radiš od početka i kad si debitant. Mislim, da nije bilo rata, ja bih već bio na Braču, tamo bih kupio kuću i vežbao ribolov. Već mi je bilo dosta. Bilo mi je zaista dosta i bio sam spreman to da uradim. Bilo mi je teško da svakih par godina igram ponovno tu ulogu lepuškastog gitariste iz Belog dugmeta. To mi je postalo teško.
Ima jedan film u kome čovek razmišlja šta je doživeo i kaže “Ovaj život je bio toliko blizu trenutku... da se nikad ne dogodi”. Dakle, i kod vas je bilo takvih trenutaka u kojima je malo nedostajalo da sve ode potpuno drugim tokom?
Malo je nedostajalo i da ne budem muzičar. Ja sam već bio na četvrtoj godini fakulteta, nedostajalo mi je još pola godine da diplomiram i počeo bih da predajem marksizam u srednjoj školi. Jer sam studirao filozofiju. Nekim slučajem sam izdao prvu ploču i izbegao tu sudbinu.
Kad pogledate karijere nekih od ljudi koji su bili značajni u to doba, recimo Branimir Džoni Štulić, koji se povukao u jedan potpuno drugi život u Holandiji… Mnogi ljudi žale zbog toga.
Uključujući i mene.
Čujete li se ponekad s njim?
Nažalost, ne. Tokom rata smo se videli u Beogradu, igrali smo fudbal zajedno, kad je on radio na knjizi, ali posle ga nisam video. Ja nekako mislim da, kad sviram u Holandiji, on mene iz zadnjeg reda ipak dođe da pogleda, ali da neće da se javi… To je šteta, jer je nekako on ipak bio referenca. A bitno je da ima neko po kome se stvari mere.
Bio je jedan dokumentarac o njemu, u kojem je jedan od svedoka tog vremena rekao kako je Štulić tada, na vrhuncu svoje rokenrol slave, maštao o tome da osnuje bend koji bi okupljao svu balkansku muziku, folklor, da obuče belo odelo i stane na pozornicu… Baš slika koju ste vi kasnije utelovili.
(Smeje se)
Mislite li da je zaista imao takvu ideju, istu kao i vi?
Pa on je, za razliku od mene, imao drugačiju biografiju. On je imao brzi uspeh. Ja sam imao dugu biografiju. Ja sam svirao u striptiz-baru sa 17 godina. Prvi novac sam zaradio sa 17 godina i video toliko golih žena koliko drugi neće videti u životu. Ja sam ipak profesionalni muzičar, profesionalni kompozitor. On je uvek imao taj amaterski dodir, koji je bio zavodljiv, ali zbog toga su stvari išle tako gore-dole. Nije imao tu konstantu koju ima neko kome je to zanimanje. Meni je to bilo zanimanje od sedamnaeste.
Kako danas izgleda vaš život? U jednom trenutku ste se preselili nazad u Sarajevo… Potpuno ili samo delimično?
Preseljen sam u Sarajevo. Samo, meni je malo teško da organizujem rad. To mi u Parizu nije nikad pošlo za rukom, da radim. Pokušao sam, ali nije mi išlo. Ne mogu da radim sâm. Ja sam iz rokenrola i moram biti okružen, mora uvek biti neka komuna oko mene da bi se napravila neka muzika. U Francuskoj mi to nije pošlo za rukom. Ali u Beogradu mi je to išlo dobro. I ide mi dobro. U Sarajevu bi isto moglo. Moglo bi se raditi. Ali zasad sam između Beograda i Sarajeva. Ali, u Sarajevu plaćam porez, tako da to znači da sam u Sarajevu.
Kako vam je lično izgledao taj povratak u Sarajevo? Nedavno smo videli prvi dolazak Neleta Karajlića u Sarajevo nakon rata, što nije baš dobro ispalo…
Ja nisam imao takvo iskustvo. Ja sam možda od svih njih najveći Sarajlija. Ja sam zbilja takav da, kako bih rekao, i kad me lečiš, još uvek ostajem neizlečen Sarajlija. I nekako mi nedostaje kad nisam dugo u Sarajevu. To je teško objašnjivo, zašto nekome ko živi u Parizu dođe nekako toplo oko srca kad dođe u Sarajevo. Ima stvari koje čovek ne može da objasni razumom. Nešto čoveku igra u stomaku, neobjašnjivo. Kad dođe na to mesto gde se rodi i gde je odrastao. Ne znam je li to s drugim gradovima tako. Ali Sarajevo ima to neko lepilo koje nas lepi. I čak i kad imaš negativan odnos prema njemu, ti vidiš da tu ima neki višak strasti koji vam govori da to nije obično mesto iz kojeg samo tako odemo.
U Sarajevu ste osnovali fondaciju Gorica radi školovanja romske dece. Kako to ide?
Imao sam fondaciju koja je krenula nekako pogrešno. Hteo sam u Sarajevu da uradim nešto što zapravo nije za Sarajevo. Zapravo, sarajevski Romi ne sviraju. Nisu nikad svirali. Sarajevski Romi su se bavili metalom. Za razliku od Roma u Srbiji. Tako da je to na pogrešnom mestu bilo. Ceo jedan tim ljudi celu je godinu odgovarao na te upite, ali imali smo samo 3 ili 4 upita, koji su bili više upiti za pomoć nego za obrazovanje. Ideja je bila da se pomognu Romi koji su talentovani za muziku. Ali nekako ništa od toga neće biti.
