Da li bi Evropa bila spremna da čuje pesmu "1999."?
Svaka čast mnogima koji su još davnih godina odustali od gledanja ovog zabavnog festivala zvanog Evrovizija i glasanja "komšija komšiji", jer oni manje pametni koji su u subotu ipak pratili nadmetanje u kiču i svemu ostalom, osetili su do sada najgorči ukus u ustima posle proglašenja pobednika. Mada, to se moglo i očekivati, ali ajmo polako.
Pesma "1944" ukrajinske predstavnice Susane Džamaladinove, poznatije kao Džamala, digla je prašinu još pre samog takmičenja, jer se našla pod lupom nadležnog tela. Tekst o Tatarima, koji su prognani sa Krima zbog saradnje sa nacistima, a po naredbi Staljina, od početka je mirisala na političku čorbu u kojoj se već odavno kuvaju odnosi Rusije i Ukrajine (uz obilan dodatak "evropskog začina") zbog ovog poluostrva. I gle čuda, svi ti stručnjaci koji su se bavili rečima pesme nisu pronašli nijednu spornu poruku niti uvideli njenu političku pozadinu, iako je vrlo jasno o čemu se tu radi.
Bol, mir, ljubav... i ostala foliranja
Džamala je uoči održavanja Evrovozije rekla da bi njena pobeda značila da su Evropljani "spremni sa čuju o bolu drugih ljudi", a nakon što joj je uručen trofej na muzičkom takmičenju pozvala je na "mir i ljubav".
Još jedna smešna stvar na ovom takmičenju u vezi je sa zabranom unošenja zastava pojedinih oblasti ili kvazi država i pri tome je izričito najavljeno da će uslediti kazna ukoliko neko pokuša da prekrši ovu naredbu. I naravno, tu se našla pametna predstavnica Jermenije koja je naočigled svih mahala zastavom Nagorno-Karabaha, a potom se plasirala u finale i nastavila takmičenje kao da se ništa nije dogodilo. Opet si, Švedska, pljunula sebi u lice!
Naravno, najuzbudljiviji deo bilo je glasanje, a posebno fotofiniš, kada su, pogađate, ostale samo Rusija i Ukrajina da se bore za pobednički trofej. Najviše glasova publike dobio je ruski predstavnik Sergej Lazarev, ali je Ipak pobedila Ukrajinka, odnosno presudio je stručni žiri država učesnica koji je glasao pre publike. I tako je pobedila pesma o Tatarima i to baš tri dana pre godišnjice njihovog progona sa Krima. Vrlo simbolično.
A Srbija? Sramno glasanje žirija ostavio nas je čudu. Da li Sanja nije imala dovoljno moćan glas da odjekne širom sveta? Ili poruka o nasilju nad ženama nije dovoljno zanimljiva i jaka kao o deportovanim Tatarima? Možda je ipak trebalo da pevamo o našoj sudbini na Kosovu, o pogromu 1999. godine, bombardovanju i uništenju tolikih života, ognjišta, crkava… o mnogima koji se više nisu vratili na svoju dedovinu. Možda bi se Evropa tada sažalila na nas, mada je ipak važnije - da li bi nas uopšte pustila da o tome pevamo?
