Uspeh dovodi do loma
Kompozitor Vladimir Graić Graja (47) poput mnogih svojih kolega priznaje da mu nije lako sa pevačicama. Graja je komponovao numeru "Celi svet je moj", koja nas je prošle godine predstavljala na Evrosongu. Otpevala je Bojana Stamenov i skrenula pažnju muzičkih stručnjaka i publike širom Evrope. Graja je sa Bojanom imao lepe planove, ali od svega toga - ništa. U stvari, ponovila se stara priča, od pre osam godina, kada je Graja bio koautor "Molitve", koju je pevala Marija Šerifović, te godine evrovizijska pobednica.
- Što u šali, što u zbilji, priznajem da teško izlazim na kraj sa pevačicama. Sa Bojanom se nisam ni čuo od kada je izašla iz tog nesretnog rijalitija Farma. Po mom mišljenju, nije trebalo ni da uđe u tu priču. Kada je krajem leta ušla na Farmu, gurnuti su u stranu svi planovi koje smo imali za domaće i inostrano tržište. Moglo je mnogo toga da se uradi, postojale su velike šanse i mogućnosti, ali ona kao da je odbacila sve to. Ponovila se ista situacija kao sa Marijom Šerifović. Da je moglo bolje i drugačije - moglo je. Ali, neće niko da sluša nikoga, svi misle da sve znaju. Ništa ja tu ne mogu, svako je kovač svoje sreće - kaže Graić.
Migrene zbog treme
Zar ne bi bilo lakše kada biste sami pevali svoje pesme?
- Ponekad pomislim da je tako. Pevao sam nekada, ali sam se pevanja odrekao zbog velike treme na sceni. Kao što je to svojevremeno učinio i moj otac. Više mi prija da budem čovek iz senke. Uspevam da sačuvam privatnost, a svako pojavljivanje u javnosti mi je svojevrstan stres. Na Elektrotehničkom fakultetu, koji sam završio, položio sam 45 ispita i svaki sam odbolovao zbog treme. Imao sam redovno napade migrene koji su prestali kad sam diplomirao. Jasno je da ja nisam za scenu!
Pevačice neće da vas slušaju?
- Žao mi je zbog propuštenih prilika. Očigledno, kad se desi neki uspeh, ljudi krenu da istražuju sebe, tržište, mnogo toga. Gube se, uslovno rečeno, doskorašnji autoriteti, pojavljuju se neki drugi ljudi sa drugačijim idejama, nije lako objektivno proceniti koji put je najbolji. Sa ženama sam uvek imao bolju, uspešniju i tešnju saradnju nego sa muškarcima. Znate, kad neko uspe, dođe do loma. Odjednom, od nepoznate osobe, postane centar pažnje. Nema više vremena, selektuje prioritete. Ne kritikujem nikoga, sve je to normalno i u ljudskoj prirodi. Ali, slava i popularnost su na tankim nogama, lako se lome. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati oni koji su postigli veliki uspeh, a ostali normalni, jednostavni. Takav je, recimo, Čola.
Ništa preko noći
Kakva je situacija u SOKOJ-u, u čijem ste upravnom odboru?
- Srećan sam što mogu da kažem da se situacija popravlja. U godinama tranzicije, sve je bilo teško i bolno. Nije lako promeniti nešto u glavama ljudi. Čovek koji drži kafić mora da shvati da treba da plati zbog toga što u svom objektu pušta muziku koja je nečije autorsko delo, to nešto košta. Državne organizacije nisu sklone da nam budu potpora. Ali, ništa se ne može popraviti preko noći. Naravno, i dalje postoje nezadovoljni autori koji neće da gledaju dalekosežno.
Pevači se stalno žale da su kompozitori preskupi i da ih ucenjuju, kompozitori se žale na pevače, a jedni bez drugih ne mogu...?
- Naravno, ima svakakvih situacija. Mogu ja da napravim 100 sjajnih pesama i da ih držim u fioci jer nema ko da ih otpeva. Sve se vrti u začaranom krugu. Ovo vreme ne ide naruku najboljima i poštenima, moralnima, kvalitetnima. Pobeđuju oni beskrupulozniji, spremni na podmetanje nogu. Ne žalim se, jednostavno konstatujem. Tržište diktira odnose. Da je situacija kao '70-ih i '80-ih godina sve bi bilo drugačije. Tržište je bilo veće, a slikovito rečeno, na stolu je bilo deset punih tanjira. Sad je na stolu samo jedan poluprazan tanjir, a oko njega mnogo gladnih ljudi. I onda kreće bitka, do tanjira stiže najbrži, najgladniji, najbeskrupulozniji.
