Zašto Maja Odžaklijevska sve ređe zapeva: Zbog unuka mi nije do pesme
Od kada je saznala da njen šestogodišnji unuk Luka boluje od autizma, Maji Odžaklijevskoj (61) nije do pevanja. U stvari, nije joj do pevanja još od smrti Tošeta Proeskog i kako kaže, dve i po godine od tog tragičnog događaja, nije mogla da zapeva.
- Od Tošetove smrti moj glas je počeo da se topi. Ako mi duša ne peva, stisne mi se grlo, dijafragma mi se zgrči, više zvučim kao bakutaner od osamdeset leta nego kao pevačica. Ne peva mi duša zbog Luke i njegovog autizma. Nisam falš osoba, pratim svoju emociju, a sada nemam snagu, volju, motivaciju... Nisam više ona stara Maja. Nemam više potrebe, ni želje za scenom. Kad odem u kafanu ja gledam da se sakrijem u ćošak, da se maskiram da me niko ne prepozna i ne zamoli da zapevam - iskrena je Maja.
Ponosna na tekst, ali...
- Numera "Više nisi moj" je sa širokom melodijskom linijom, bogata, sa divnim tekstom u kojem nema patetike. Nigde nije stajalo da sam ja napisala tekst. Pitala sam Graju zna li ko je napisao tekst. Rekao mi je da zna, da je u SOKOJ-u dao podatke da sam ja napisala tekst, ali da nečijom greškom, tehničkom, administrativnom ili ko zna kakvom, mog imena nema među autorima. A ja sam samo htela da se zna da sam ja to napisala, bila sam ponosna. Nikad to nije ispravljeno. Nisam htela da dižem frku iz poštovanja prema Grajinom tati koji mi je pomogao na početku karijere. Ima mnogo takvih priča, ali ja više nemam snage da budem deo njih - iskrena je Maja.
Kada ste poslednji put zapevali?
- Pre dva dana našla sam se u frizerskom salonu u isto vreme kad i Ekstra Nena i Marija Šerifović. Bila je divna atmosfera pa sam zapevala. Samo, retki su takvi momenti. Nekad zapevam mom Luki. Kad me zagrli svojim ručicama, kad u njegovim okicama vidim sjaj srce zaigra, tad i i glas zatreperi. Možda ću ponovo pevati kao nekada, onog trenutka kad moj Luka progovori, ako se to desi. Daj bože da se to desi, za taj trenutak živim, nadam mu se. Žao mi je što ljubiteljima mojih interpretacija nemam više šta da poklonim.
Znači li to da ste profesionalno rekli zbogom muzici?
- Da! Rado bih u studiju odradila jedan CD kao završnicu, krunu svoje karijere. Samo, ne bih ga promovisala javno. Uradila bih to zbog sebe i onih koji vole moj glas. Ali, užasava me i sama pomisao na javni nastup. Mnogo je bitno srce za emotivca kao što sam ja. Kažem vam, ako mi ne zapeva duša, nemam glasa. Mnogi ljudi me pitaju zašto me nema češće, više. A ja ih pitam - da li je potrebno da svoj kvalitet naturam? Poenta je da trajem, ali ne i da ljude sobom umorim.
Pišete pesme i danas?
- Pišem kratku poeziju. Po nekoliko rečenica koje se ne rimuju. Nisu primenljive za kompozicije. Postavljam ih na zid svog profila na Fejsu. Tu sebi dajem oduška, to me ispunjava. Negujem lepu reč na koju su svi zaboravili - kaže Odžaklijevska.
Da li vam kompozitori i dalje nude pesme?
- Nisu još digli ruke od mene. Stalno dobijam nove pesme. Ali, nisu od onih koje bi me povukle, ponele, od kojih bih ustreptala. Ili je dobar tekst, a oskudna melodija, ili obrnuto. Svuda nešto nedostaje. A, ja sam postala gadljiva na saradnju sa kompozitorima. Autori su sujetni ljudi, nije lako sa njima.
Bole vas loša iskustva?
- Kad čovek ima previše poverenja u nekoga, tužno je i teško kada se to poverenje izgubi. Pre mnogo godina dobila sam pesmu od Vlade Graića. Divna numera, ali mi se nije dopao tekst. Nisam sebe videla kao ženu koja ostavljena plače na kiši pod prozorom svog bivšeg. Nisam tip koji plače i cvili. Rekla sam Graji da hoću da promenim tekst jer ne vidim sebe u njemu. Složio se. Napravila sam novi tekst, ostavila sam samo jedan Grajin stih. Ogi Radivojević je napravio fantastičan aranžman. To je pesma "Više nisi moj" koju sam otpevala na Beogradskom proleću i dobila brojne nagrade - za interpretaciju, muziku, aranžman.
