Bekjarev: Najgori su umetnici u politici
Ivan Bekjarev (71) obeležava 50 godina uspešnog rada i, kada pogleda iza sebe može da bude zadovoljan od uloga koje je igrao do nagrada koje dobio, te generacije glumaca kojima je bio profesor na Akademiji.
- Obeležavanje jubileja počelo je prošle jeseni sa premijerom Nušićevog "Uježa" na otvaranju Nušićevih dana, u Madlenijanumu sam igrao u opereti "Bečka krv", postavljena je i predstava "Azbuka ili rat" teatra u Kranju, pa "Balkanski špijun" u Vršcu. Gostovao sam i u drugim pozorištima, a priređena mi je i izložba fotografija. Radio sam kao nikad do sad - kaže Bekjarev.
Aktivni ste na prostoru bivše Jugoslavije, a osim u Beogradu gde se još osećate kao kod kuće?
- Svuda! Poreklom sam Makedonac, ali rođeni Beograđanin, i javno priznajem da sam Jugosloven. Žao mi je što su nam rasturili zemlju. Neki bolesni umovi su nam organizovali taj raspad i rat, a sada ti isti nam organizuju okupljanje u Evropskoj uniji. Kad bismo mogli da ih nekako izlečimo, bio bih jako srećan, ali mislim da njima nema pomoći. Kao ni nama koji stalno nasedamo na njihove nove organizacije. Sličnog stanovišta su i moje kolege u regionu, naravno osim onih koji su ušli u politiku, jer oni i tako ne misle svojom glavom. Umetnici koji se bave politikom automatski moraju da misle kako im drugi kažu, i ti su najgori među nama. To je moje mišljenje, a njihovo je pravo da se bave politikom. Svaki glumac, ne samo u Srbiji, nego bilo gde u svetu, koji je uplovio u političke vode, uradio je to na svoju štetu.
Da li je po vašem mišljenju Ivan Tasovac kao ministar kulture nešto uradio?
- Ne vidim da je Ivan Tasovac kao ministar kulture išta uradio. Nije ni imao mnogo šanse, jer mora da sluša one iznad sebe. Kao što ovi vodeći idu po mišljenje u Evropu i Ameriku, tako i on mora po mišljenje kod svog nadređenog. Meni ga je žao, kao i svakog umetnika koji se nalazi na takvom mestu. Ona nisu za umetnike, nego za menadžere i političare.
Ostao bez nacionalne penzije
Da li biste vi prihvatili funkcije u ministarstvu kulture?
- Nikada! Ne pada mi tako nešto napamet. Uvek je bilo i biće umetnika koji se upuštaju u politiku, jer su shvatili da čim postaneš član neke stranke - dobio si zaposlenje i lako završavaš poslove. Ne mislim ni na jednu određenu stranku, sve su potpuno iste. Eto, pošto nisam član nijedne stranke, nije mi pripala nacionalna penzija. Iako su neke novine objavile da ću je dobiti, u poslednjem trenutku ubačeno je na spisak desetak "strankadžija", i ja sam ostao bez nacionalne. I nikada to neće biti ispravljeno.
I vi ste pričali da ste radili na svoju štetu, kada ste javno ukazivali na klanove koji vladaju u kulturi...?
- Znao sam i da ih imenujem, ali se ne kajem zbog toga. I dalje isto mislim, nisam čovek koji lako menja svoje stavove, pogotovo što me niko u međuvremenu nije ubedio u ispravnost drugačijeg mišljenja. U mom odnosu sa vladajućim klanom u kulturi se ništa nije promenilo. Sve je isto kao i pre 20-30 godina po tom pitanju. Taj klan blizak je svakoj politici i svakoj vlasti. Ko god dođe na vlast njih ne dira. Samo nek budu mirni umetnici i nek ćute, jer ako oni zalaju, pa krenu da šetaju, pište, udaraju u šerpe - gotovi su. To je svima jasno. Zato isti ljudi odlučuju o kulturi, isti se pitaju kako će se deliti pare, raditi projekti, ti isti pišu i kritike. Oni imaju svoj sistem koga se drže, sve je uvezano. Davno sam na crnoj listi tog klana.
Studio B me zaboravio
Da li su se RTS i Studio B, kuće u kojima ste radili i ostavili dubok trag, setile da u čast vašeg jubileja urade prigodnu emisiju?
- Emisija tipa "Veče Ivana Bekjareva" nije bilo, niti sam je očekivao. Ipak, zahvalan sam RTS-u i autoru Slobodanu Saviću koji su napravili u moju čast "TV feljton". Lepo urađeno i za mene značajno. A što se Studija B tiče, retko me se sete, a pošto ja nemam komplekse i smatram da sam najzaslužniji za Radio Studio B u njegovoj istoriji, i ove godine pozvao sam se sam na proslavu. Bio sam najpopularnija radio ličnost i ne stidim se da se time hvalim, makar me proglasili hvalisavcem.
