Droga za američku zvezdu

Zahvaljujući njemu rokenrol je stigao u Beograd. On je u Domu omladine organizovao igranke svake večeri, dovodio najpoznatije jugoslovenske ansamble, u Beogradu ugostio Majlsa Dejvisa, Djuka Elingtona, Elu Ficdžerald, Tinu Tarner, Saru Von, Reja Čarlsa, Luja Armstronga... Milan Šević je bio urednik zabavnog programa Doma omladine, osnivač Beogradskog džez festivala i direktor Beogradske estrade.

Sa Tinom Tarner na konferenciji za novinare

Za svoj rad je više puta nagrađivan a dodeljen mu je i Orden rada sa zlatnim vencem 1986. godine. U penziji je od 1995. godine.

Kraljev poklon

- Rođen sam u Skoplju 18. avgusta 1939. godine. Moji su poreklom Ličani i živeli su u Lici. Moj deda Marko, koga nisam upoznao, za vreme Prvog svetskog rata prevezao je konjskom zapregom kralja Petra Prvog, od Knina, odnosno od rodne Ševine Poljane do Srbije.

Nije prošlo ni šest, sedam meseci kad je došao čovek kod mog dede i predstavio se kao čauš kralja Petra. Rekao je dedi da ga je poslao kralj. Deda ga je prekinuo i rekao mu da će lako za kralja i pitao ga šta će da jede i pije. Fino su ga moja baba i deda ugostili, deda ispekao jagnje, a baka mu poklonila debele čarape. Deda je bio nepoverljiv, jer je takvo vreme bilo. Bili su sirotinja, ali gostu bi dali i poslednji zalogaj. Na kraju je moj deda ipak dozvolio čaušu da ispriča zašto je i došao. On mu je rekao da ga poslao kralj da ga pita šta im je najpotrebnije. Deda je rekao da on to nije uradio zbog neke koristi, već iz poštovanja prema kralju. Ali, kad ga je već pitao, rekao je da mu daju parče zemlje kako bi prehranio čeljad. Tada je imao jedanaestoro dece.

- Nije prošlo ni dva meseca i isti čauš je doneo papire za vlasništvo nad zemljom u Skoplju, gde je sad skopski aerodrom, i plaćen vagon za porodicu do tamo. I tako sam ja rođen u Skoplju. Moje prezime je, u stvari, Ševo. Kad su došli Bugari u Makedoniju, pozvali su mog oca da dođe u žandarmerijsku stanicu. Rekli su mu da ne mogu da se prezivaju Ševo, već Ševovski ili Ševov. On je rekao da mora da se dogovori sa braćom. Braća su odlučila da prezime možemo da promenimo samo u Šević. Kad im je to saopštio, rekli su mu da u roku od 24 sata moramo da napustimo Makedoniju. I tako smo izbegli u selo Bukovica pored Niša. Otac je 1945. godine dobio neku zemlju u Jabuci kod Pančeva, gde sam završio osnovnu školu, a školovanje nastavio u Pančevu, pa u Beogradu.

Dug Borisa Dvornika

- Silno sam želeo da upišem glumačku školu. Bila je tada Akademija i državna pozorišna škola u Novom Sadu. Roditelji su se bunili. "U glumce da ideš, pa šta ti misliš, to su propalice, kurve", rekli su mi. Zapretili su mi da će me vratiti u selo. Moja dva starija brata Steva i Jova već su završili veliku maturu. Zamolim ja ujaka, koji je bio emancipovan čovek, da mi pomogne da odem na prijemni ispit u Novi Sad. On mi je dao 10.000 dinara, što je za ono vreme bila velika svota. Položio sam prijemni, a sa mnom na klasi bio je i Boris Dvornik. Bili smo cimeri do kraja školovanja. Od kuće smo dobijali novac, meni slao stariji brat, njemu otac i majka. U internatu nismo sastavili ni 15 dana jer je tu vladao strogi kućni red. Izlazak je bio do 20 sati. Mi smo se školovali da budemo glumci, imali smo besplatan ulazak u pozorište svake večeri, a nismo mogli da idemo zbog tog kućnog reda.

- Iznajmili smo sobu kod jedne divne mađarske porodice. Dok bismo platili sobu i kupili cigarete, ostali bismo bez para. Stalno smo bili gladni. Došao je 25. decembar, katolički Božić, koji je slavio i Boris. Dobio je od kuće jednu ogromnu teglu sardela. Kupili smo veknu hleba i jeli te sardele. Iz susedne sobe čuli smo žagor, pesmu, Mađari se veselili. Boris i ja smo počeli da se svađamo. Dolazi gazdarica i moli da prestanemo jer imaju goste. Nije prošlo ni pet minuta i ona nam je donela sa velikom poslužavnikom sa pečenjem i kolačima.

- Boris je posle filma "Deveti krug" postao jako poznat i omiljen glumac. Došao je u Beograd da snima neki film i odmah mi se javio. Rekao je da odemo do Novog Sada i platimo račune konobarima od kojih smo bežali kad smo studirali. On je tada primio honorar i bio je pun para. Na Petrovaradinskoj tvrđavi je pevao Janika Balaž. Boris je naručivao šampanjac i častio Janiku. Sve pare smo potrošili. Ujutro smo se vratili stopom u Beograd. Boris i ja smo ostali prijatelji do kraja njegovog života i dan-danas se čujem sa njegovom suprugom Dijanom.

Vesti za akcijaše

- Diplomirao sam u državnoj pozorišnoj školi, zaposlio sam se i jedno vreme sam bio glumac u dečjem pozorištu "Boško Buha". Imao sam nekoliko epizodnih uloga u starom Ateljeu 212 u zgradi "Borbe". Stalno sam se petljao oko radija tako da sam krajem 1958. bio spiker Radio Beograda na radnoj akciji u Beogradu kod Studentskog centra. Uključivao sam se i obraćao se akcijašima sa vestima. Posle toga sam dobio ponudu i vodio autorsku emisiju koja je imala narodne pevače "Oj, mladosti, najmilije doba".

- Jednom me je garderoberka u pozorištu pitala zašto sam stalno neraspoložen. Bio sam zamišljen jer nisam imao šta da obučem. Pitala me je da li bih nešto radio i dobio sam poziv da vodim program u Pančevu, gde je bila Nada Knežević, Olivera Marković i drugi.

- Dom omladine se osnovao 1964. i tu sam se zaposlio kao organizator zabavnog programa, kasnije kao urednik istog. Organizovao sam sve igranke u gradu, verovatno sam zaslužan za popularizaciju rokera u Beograda. Ko nije nastupao u Domu omladine, bio je niko i ništa. Svake večeri su bile igranke, subotom i nedeljom su bile u 11, 15 i 20 sati. U međuvremenu sam završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i stekao zvanje diplomirani organizator scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti.

Supa za duvače

- Za ono vreme bilo je nezamislivo da u Beogradu nastupaju Dizi Gilespi, Dip Parpl, Karlos Santana, Ajk i Tina Tarner. Dizi je 12 puta svirao u Beogradu. Prvi put je došao 1972. godine. Avion mu je kasnio, tako da smo sa aerodroma direktno išli u Dom sindikata. Sve je bilo spremno za koncert što se tiče organizacije, on nije ništa tražio, ali je ceo njegov bend tražio supu. Misleći da su gladni otrčao sam do Kasine i naručio 21 večeru sa supom.

Pripremanje hrane je trajalo, koncert je trebalo da počne, a Gilespi je neprekidno ponavljao: "Supa, supa". Nije hteo da izađe na binu bez supe. Bio sam zbunjen i ponovo sam otrčao do Kasine da ubrzam spremanje hrane. Članovi benda i on su popili supu a da rezance nisu ni takli. Ja sam ih u čudu gledao. Konobari su im doneli večeru a niko ni da je pipne.

Posle mi je Dizi objasnio da je duvačima supa neophodna za pravljenje pljuvačke. I posle toga, kad god sam imao big bend duvača, obavezno sam naručivao supu. Jednom je Dizi na polovini koncerta u Domu omladine izašao sa bine. To je kod džezera sasvim normalno, da izađu da popiju nešto, da se osveže. Međutim, Gilespija nije dugo bilo i bili smo se zabrinuli za njega. U jednom momentu u sali se začuo, iz daljine, njegov glas: "Toalet papir, toalet papir!" Oprostio nam je sve i stalno se vraćao u Beograd.

Problem s drogom

- Velikana džeza trubača Majlsa Dejvisa doveli smo na džez festival, ali je bio tvrd pregovarač. Znali smo da ne voli Jugoslaviju, koju je smatrao državom iza gvozdene zavese. Zahvaljujući vezama, pre svega Dušku Gojkoviću, došli smo do njega. Imao je dosta neprijatnih zahteva. Prvo kad dođe na aerodrom u Beograd da ne vidi uniformisanog policajca, zatim da mu niko ne traži pasoš i treće, još gore, kad se razgaći u Beogradu. Pristali smo na sve. Stigne on u Beograd četiri dana ranije. Sredili smo sa policijom i carinom da se ne pojavljuju previše pred gostom. Dogovorimo se da limuzina dođe do aviona, da ja umesto carinika pokupim pasoše, da ovi to ispečatiraju a da ne vidi Majls. Posle nekoliko dana od Dejvisa stigne poverljiv zahtev da mu se nabavi droga! Raznim sam se stvarimo bavio, ali time ne. Upoznao sam ga sa mojim prijateljem doktorom Mišom Radosavljevićem i šta je bilo dalje, ne znam. Sa Dejvisom više nismo imali problema.

- I te 1974. godine u Beograd stižu Tina Tarner i njen muž Ajk. U Beograd su stigli sa koncerta u Gracu. U to vreme su se stalno svađali. Tina je izgledala fenomenalno. Nije nikuda išla, jer je bila veoma umorna. Bili su smešteni u hotelu Jugoslavija. Prethodni zahtevi bili su kraljevski. Od organizatora je traženo da obezbede dva kraljevska apartmana međusobno povezana. Muke sa organizatorima skratili su Tinini i Ajkovi ljudi. Rekli su da im obezbedimo jedan pijanino i da će sve biti u redu. Tako je i bilo. Umorna Tina je posle koncerta prespavala u apartmanu a Ajk se u svom uopšte nije pojavio. Naknadno je zakupio apartman u hotelu Slavija, gde je priredio prave orgije, sa puno devojaka koje su kao na izboru za mis njegovi ljudi birali na koncertu, deleći im nekakve pozivnice.

- Danas sam jako uspešan penzioner, glavni šofer i bebisiterka unuka Alekse, koji ide u 4. razred. Uživam u njegovom društvu. Imam dve ćerke. I dalje radim, uskoro izdajem i dva CD "Veče poezije" i najlepše stihove koje je napisao Zoran Dašić Daša pod nazivom "Iz srca".