Turbo folk je državni projekat

Nebojša Mita Milutinović, jedan od najboljih rok vokala naše rok scene, godinama s prijateljima svira za svoju dušu. Odbio je ponude naših najvećih rok sastava zbog kojih bi neki peške otišli u Beograd. Njegov rok sastav izdao je pre dvadesetak dana drugi album provokativnog naziva "Tell Your Boss Tyo Shut The Fuck Up" ("Reci svom gazdi da umukne"). Postoje više od 10 godina i odsvirali su veliki broj svirki širom Srbije i regiona. Danas Nebojša radi u gradskoj toplani, a svira rokenrol za svoju dušu.

Koncert Nebojše Milutinovića i njegovog benda u Užicu

 

MAŠINAC NA PROTESTIMA
- Rođen sam 1970. u Užicu, kao prvo dete inženjera Ivana i Julijane. Imam dvojicu braće Radosava i Nenada. U trećem osnovne otac mi kupuje akustičnu gitaru. Ubrzo sam primetio da relativno jednostavno uspevam da skinem tada popularne melodije na jednoj, najčešće prvoj žici, što je mog tatu uverilo da sam muzički genije i da mi je mesto u muzičkoj školi. Ubrzo se i pokajao zbog te odluke, jer sam bio jedan od najgorih učenika u bogatoj istoriji Muzičke škole "Vojislav Stefanović", iz koje sam, na kraju, i isključen zbog izostajanja.

- Moja braća i ja smo odmalena naviknuti na rad i izvršavanje obaveza. Vikende, letnje i zimske raspuste smo provodili kod dede i babe u Staparima, rodnom selu mog oca. Iz današnje perspektive, to je bila mudra odluka naših roditelja. A nama klincima, naravno, robija. Na selu se uvek imalo nešto raditi, a ni dedi Iliji nije manjkalo ideja kako da što efikasnije iskoristi rastuću fizičku snagu svojih unuka. Bilo kao bilo, sve to je poslužilo izvornoj svrsi - danas ni ja, ni moja braća ne brinemo previše oko zaposlenja, otkaza, privatizacija... Ne stidimo se i ne libimo bilo kakvog posla, a tih bilo kakvih poslova uvek ima.

Deda Ivan i unuk Srđan

- Studirao sam Mašinski fakultet u Kragujevcu, poštujući želju svog oca, doktora tehničkih nauka. Kad malo razmislim, uvek sam bio rasplinut na sto strana. Imao sam iza sebe nekoliko srednjoškolskih bendova i bio zapažen kao pevač. Počeo sam i da komponujem, a liriku sam pisao od malena. To je bilo dovoljno da moj otac zaključi da sam ja, u stvari, lenština i kampanjac i da će me baš mašinstvo vratiti u stvarni svet. Elem, paralelno sa odlaskom u Kragujevac kreće i dobro znani rasplet jugoslovenske drame. Kao jedan od organizatora studentskih demonstracija 1992. postajem zanimljiv i službi, znate već kojoj. Na Mašinac u Beogradu sam prešao kada mi je jasno stavljeno do znanja da za mene kao studenta nema budućnosti u Kragujevcu. Nekako sam uspeo da apsolviram. Fakultet, eto, nikad nisam završio. Zanimljivo, ne osećam nikakvo žaljenje zbog toga...

PUNOLETAN GRAD
- Moju suprugu Nadeždu sam upoznao u Studentskom gradu u Beogradu. Nismo se poznavali do tada, iako je i ona Užičanka, iako smo išli u istu osnovnu školu i imali puno zajedničkih poznanika. Ona je u Beograd došla preko Sarajeva i Banjaluke, tako da smo delili istu sudbinu.

- Nakon godinu dana od upoznavanja postali smo muž i žena, a nakon godinu i po tata i mama Srđana. Sva predviđanja o našoj zajedničkoj budućnosti su se kretala u rasponu od jedne do tri godine. Oboje studenti, sa bebom, bez posla i para. Uz sve to, mi smo i potpuno različiti karakteri. Moja gospođa je diplomirani socijalni radnik i već 17 godina radi u Opštoj bolnici u Užicu. Nada je odgovorna, stabilna i požrtvovana osoba, koja se ne ustručava da stvari nazove pravim imenom, direktno u lice. Ponekad i mene fascinira činjenica da smo letos proslavili 18 godina zajedničkog života. Našu sreću je upotpunila Katarina 2001. godine.

- Svirao sam retko. Bile su to skromne gaže, jer govorim o vremenu apsolutne ekspanzije turbo folk i dens muzike, ali, guralo se. Dobijao sam ponude vodećih orkestara za daleko unosnije tezge po svadbama, diskotekama i splavovima, gde su svirali moji dojučerašnji saborci iz rok bendova. Odbijanje tih ponuda mi je u gradu obezbedilo oreol nepopravljivog idealiste ili nepopravljive budale. U međuvremenu sam radio sve i svašta - prodavao američke usisivače, radio u mašinskoj radionici, fabrici ambalaže i čak dve godine u jednoj živopisnoj kremanskoj pilani.

IGRANJE RATA
- Možda najvažniji momenat u mojoj "karijeri" je učešće u muzičkom kvizu tadašnjeg Trećeg kanala RTS-a, nazvanom 3K dur. Tek pristigao iz vojske, prošao sam audiciju i ubrzo dobio poziv za snimanje. Pevao sam "Etidu" Korni grupe i pobedio. Odjednom, bio sam neko koga prepoznaju na ulici i kome, čak, traže autogram. Naravno, usledili su i pozivi za ozbiljnije i plaćenije svirke širom zemlje. A onda - tras! Bombardovanje. Ubrzo sam se, umesto na binama klubova, našao u selu Gornja Vapa, iznad sjeničkog aerodroma, kao rezervista PVO. Tu smo se više od dva meseca igrali rata, najviše pazeći da se međusobno ne poubijamo od dosade, alkohola i straha, pošto su neprijatelji bili nedohvatni našoj skromnoj tehnici.

- Po okončanju bombardovanja, nastavljam sa angažmanima širom Srbije, ovog puta sa kompletnim bendom, nazvanim Subway. Usled oštećenja izazvanih NATO bombama, Treći kanal RTS-a se nije video u velikom delu zemlje, osim Beograda i okoline. Ipak, dobio sam poziv za učešće u drugoj sezoni emisije, u kojoj sam se opet našao u velikom finalu. Izgubio sam, ali sam dobio nekoliko primamljivih ponuda, koje sam odbio. Sa dvoje male dece i suprugom koja je imala stalno zaposlenje, odlazak u Beograd mi se učinio previše rizičnim. Bez obzira na 5. oktobar i sve te priče o restauraciji kulture, znao sam da je rok muzika u ovoj zemlji osuđena na margine i entuzijazam.

MITO ZA PRODUCENTA
- Svoj prvi album pod imenom "Moondance" smo snimili 2003. Glavni krivac za sve je Vlada Graić, tada muzički urednik PGP-a, a cela priča pomalo podseća na sedamdesete godine prošlog veka. Naime, na pauzi naše svirke u jednom prestoničkom klubu prišao nam je mladić naših godina. Objasnio nam je ko je i šta je i zamolio nas da odsviramo nekoliko autorskih pesama. Misleći da nas neko zavitlava, počeli smo da se zezamo i čovek se, vidno iznerviran, vratio svom društvu. Ubrzo nam je prišao konobar i zgranuto upitao: "Dobro, ljudi, što oteraste Vladu Graića?" Bilo kako bilo, brzo smo izgladili stvar i odsvirali mu naše pesme, koje su mu se svidele. Nekoliko narednih meseci smo, uz asistenciju Ramba Amadeusa, te pesme uobličavali.

- U to vreme je internet bio misaona imenica u Srbiji, tako da se marketinški deo posla bazirao na televiziji i radiju. Sve to je podrazumevalo ili dobrog sponzora, ili dobar štek. Kada nam je jedan od producenata sa RTS-a otvoreno tražio 800 evra da bi naš spot emitovao u udarnim terminima, bili smo zgranuti. Po ugovoru, oni su bili dužni da ga emituju najmanje pet puta sedmično u sledeća dva-tri meseca. Nakon što smo odbili da platimo, naš spot je po emitovan ugovoru, ali u vremenu od četiri do pet ujutru. Nepuna dva meseca po objavljivanju albuma počeo sam da radim u jednoj privatnoj fabrici u blizini Užica.

NACISTIČKO DRUŠTVO
- Kao što je osamdesetih niotkuda distribuirani heroin rasturio i desetkovao najkreativniju srpsku mladež, turbo folk je imao sličan uticaj devedesetih i bio jedna od vitalnih poluga vlasti Slobodana Miloševića. Iz ove perspektive svima je jasno da su to bili dobro organizovani državni projekti, klasični primeri specijalnog rata oligarhije protiv sopstvenog naroda. Nažalost, malo šta se promenilo. Folkeri i dalje drmaju, jači nego ikad. Tupavi, degradirajući rijaliti programi i gomile nabudženih pevačkih takmičenja vrebaju sa svih televizija. Često me prijatelji nagovaraju da se prijavim za neko od njih, verujući da bi to bilo korisno. Ipak, ne vidim sebe u tome. Ako je 3K dur bio koncept koji do maksimuma afirmiše učesnika i njegove kvalitete, američke licence imaju za cilj upravo suprotno - afirmaciju brenda i ubiranje prihoda od SMS-ova, reklama i slično. S vremena na vreme, oni dopuste eksces poput Suzan Bojl iz marketinških razloga, ali ako se zamislimo koliko su istinskih zvezda iznedrila ta takmičenja, shvatićemo da ih je za prste jedne ruke, a radi se o ogromnom broju učesnika. Ne treba zanemariti ni namerno maltretiranje često dece, sa isključivim ciljem da taj neko pukne pred budnim kamerama i tako podigne gledanost, što su gotovo nacističke metode. Pitam se šta traži dete od osam godina u, de fakto, rijaliti takmičenju? Čak i da pobedi, kakva je korist od toga - hoće li biti oslobođeno škole, odrastanja, mutiranja glasa? Novac, nagrade? Gospodo, koliko košta zdravlje vašeg deteta? Sve to je posledica divljačke amerikanizacije naših medija, pa i društva u celosti, pri čemu nepogrešivo usvajamo samo ono najgore od njih, dok partijsko-burazerski sistem ostaje matrica uređenja države, što je žalosno.