Kanister benzina od Vanese Redgrejv

Novinar, rok kritičar i publicista Petar Peca Popović (63), tokom svoje četiri decenije duge karijere sarađivao je i družio se sa najvećim zvezdama domaće i svetske pop i rok muzike.

U svojoj hipi fazi, sa četiri dolara u džepu, auto-stopom je otišao na koncert Rolingstonsa u londonskom Hajdu parku. Svoje tajne su mu otkrivali Erik Klepton i Tina Tarner, sa Avom Gardner je pio piće na londonskom aerodromu Hitrou, a sa Peleom je pričao o Crvenoj zvezdi. Organizovao je Gitarijade na Sajmištu i u Zaječaru, čuveni koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme, pomagao Ursuli Anders da kupi slike naivaca u Kovačici...

Svom poslu je od početka prilazio istraživački, pisanjem je aktivno učestvovao u oblikovanju muzike na našim prostorima, radio je muzičke radio i televizijske emisije, stvarao rok grupe, pomagao mladim muzičarima i usmeravao ih na pravi put koji vodi ka uspehu. Od malih nogu maštao je da se bavi poslom koji neće biti dosadan i koji će voleti. I uspeo je u tome. Prvi tekst za koji je dobio novac, objavio je 1967. godine u nedeljniku "Gong". Imao je tada 18 godina.
 

Ajron Mejden u dvorištu
 

Peca i Džoan Baez

- Rođen sam 12. jula 1949. godine u Beogradu i ceo život živim na istoj adresi, na Topčiderskom brdu. U dvorištu te kuće svirala je grupa Ajron Mejden, Dejvid Birn iz Toking Hedsa jeo je kajsije, a često su kod mene dolazili Goran Bregović i Zdravko Čolić. U mom dvorištu kovali su planove za svoju budućnost. To je kuća mog pokojnog oca, a nadam se da biti i kuća mojih unuka. Zanimljivo je da je u njoj, pre nego što ju je moj otac kupio, živeo dopisnik "Pravde" iz Beograda Žukov. Kuća je tada bila mala, sa dve prostorije, a u dvorištu je bio čučavac. Sećam se, slavili smo slavu Sveti Jovan i došli su nam kumovi sa Zvezdare. Kuma je morala u toalet, a moj otac je išao da joj pridržava čučavac. I ne zna se kome je bilo neprijatnije, njemu ili njoj. I dan- danas postoje te dve sobe koje su pregrađene zidom od zemlje. Nisam dao da se sruše.

- Pored naše škole živela je Isidora Sekulić. Sećam se da kad je Isidora umrla učiteljica nam je rekla da kad izlazimo na odmor ne galamimo nekoliko dana. Imao sam sreće da stanujem u kraju i idem u školu sa decom svih rukovodilaca tadašnje Jugoslavije i mnogih ambasadora. Družili smo se sa tom decom, dolazili bi kod nas na slavu jer su ih roditelji slali da vide kako to izgleda. U mojoj porodici se slušala kvalitetna muzika.

- Pravio sam zidne novine u osnovnoj školi i Desetoj gimnaziji, koje sam nasledio od Bogdana Tirnanića i Borke Pavićević. U "Gongu" sam objavio moj prvi tekst za novac. Onda je usledio rad u "Ritmu", koji je osnovao Mika Antić, pa u "Džuboksu", u kojem je glavni urednik bio Nikola Karaklajić. "Džuboks" je bio najstariji specijalizovani časopis na svetu. Bilo je opasno tih 60-ih godina reći roditeljima koji su očekivali da im dete bude doktor ili inženjer čime se zapravo bavim. Kao klinac sam prvo želeo da budem pilot, jer za njih nijedna daljina nije daljina. To mi je bila dečja opsesija. Nosio sam majice sa raketama i avionima, a posebno sam se zagrejao za to kad je Lajka lansirana u svemir. Razmišljao sam kako je fenomenalno gledati svet odozgo.

Sevdah je srpski bluz
 

Sinj 1975.

 

- U to vreme nije bilo muzičkih emisija na našim radio stanicama, pa smo noću slušali Radio Luksemburg i to na aparatima na kojima su naši roditelji slušali Radio London za vreme Drugog svetskog rata. Pripadam prvoj generaciji koja je engleski naučila uz muziku. Slušajući taj Radio Luksemburg razmišljao sam kako bi bilo dobro i da naše radio stanice imaju takve emisije, i to na našem jeziku. Nikola Karaklajić, koji je radio prve muzičke emisije na Radio Beogradu, pozvao me da radim u njegovoj emisiji "Veče uz radio". Dovodio sam ozbiljne grupe i pravio im prve snimke. To su bendovi koji su i danas deo naše rok kulture.

- Nagovorio sam svojevremeno članove Ju grupe da počnu da snimaju pesme zasnovane na našem melosu, kao što su "Kosovski božuri". Sećam se da su 1973. godine u Londonu pevali u čuvenom Marki klubu. Bilo je nekoliko stotina ljudi, koji su fenomenalno odreagovali na tu pesmu. Video sam da se na tom našem zvuku može napraviti dobra pesma, jer ljudi su prepoznali emociju, iako nisu znali naš jezik. Zatim sam sugerisao članovima grupe Smak da snime "Ulazak u harem". Bilo mi je drago i što je Bijelo dugme odmah počelo da svira te naše narodne pesme. Glupo je forsirati te rokerske šablone, svirati isto kao što sviraju oni u Engleskoj i Americi jer naš bluz se zapravo zove sevdah. Rokenrol je tražio energiju, brzinu i talenat. Verovao sam da na to što postoji u svetu, mi imamo neki svoj odgovor i to na srpskom jeziku, a ne na engleskom.

- Jugoslavija je u to vreme bila veliko tržište, a moja ekipa i ja smo išli po manjim mestima i tražili mlade talente. Tako smo na Gitarijadi u Trsteniku otkrili Lazu Ristovskog. Kad sam završio gimnaziju u Beogradu, konkurisao sam na FDU, smer organizacija. Od nas 169, posle pismenog sam bio drugi i ušao sam u uži krug, ali me ipak nisu primili. Razočaran, otišao sam u Škotsku i u Glazgovu upisao Kraljevsku akademiju umetnosti. Tamo sam živeo od 1968. do 1971. godine. Organizovao sam neobične hepeninge, čajanke, priredbe, koje niko drugi nije radio. Učestvovao sam u pravljenju najveće Gitarijade u Beogradu. Umeo sam da pravim igranke u Topčiderskoj noći, na Sajmu, na Senjaku, pošto sam to najviše voleo.
 

Prodavac semenki i Tina Tarner

- Dešavalo se da dam otkaz jer nisam želeo da radim nešto što ne volim i što me ne ispunjava. Teško je kad imate dvoje dece i suprugu i imate dug za kuću. Dešavalo se da moja porodica i ja skupljamo divlji kesten po Topčideru i prodajemo ga kako bi preživeli. Ili recimo sin Bogdan pita suprugu: "Mama, kad budemo imali para, hoćeš li mi jedanput kupiti jabuke?" Bilo je i takvih situacija da godinu i po dana deca jedu hleb i džem. A išli su u garderobi koji su nasleđivali od dece iz komšiluka. Sa druge strane, dok sam radio u Unicefu pored moje porodice izdržavao sam još 19 ljudi.

- U moje vreme doći do Kleptona bilo je lakše nego danas doći do pevača čiju pesmu ne znate, ali ga znate po tabloidima. Imao sam sreću da dolazim iz velike zemlje koja je imala 23 miliona stanovnika, bio sam glavni urednik najtiražnijih muzičkih novina, što je bila propusnica za bilo koji događaj u svetu. U kontakt sa najpoznatijim muzičkim facama stupao sam putem njihovih disko-kuća ili menadžmenta. Išao sam 1990. godine u London na neku utakmicu, a odem da se vidim sa Lemijem iz grupe Motorhed i napravim sa njim intervju. Vodio me je na svoj brod na Temzi. Ostao sam sa njim dva dana i dve noći. Odseo sam kod Vlade Petrovića Pižona i njegove supruge i oni su se zabrinuli gde sam. Lemi mi je tada ispričao da je video Tita 1964. godine u Nišu. Svirao je tamo sa nekom grupom i video tadašnjeg predsednika. I vođa grupe Osibis mi je rekao da je u Akri u Gani, u hotelu Holton, bio liftboj i da je vozio Tita, koji mu je dao dva dolara i rekao mu da kad dođe u Beograd da mu se javi.

- Sa Tinom Tarner sam se upoznao 1974. godine, i to u Beogradu. Bila je poznata i tada je živela sa Ajkom Tarnerom koji je nosio epitet najvećeg crnog zavodnika u Americi. Posle koncerta u hali Pionir, ona je sa jednim našim momkom, stomatologom, izašla iz hotela se da prošeta. Imala je maramu na glavi. Stigli su do bioskopa 20. oktobar, a prodavac semenki je pitao momka: "Je li, zubar, koja ti je ova kalaštura?".
 

Istina o Hendriksovoj smrti

- Početkom 90-ih radio sam u Unicefu. Bilo je to vreme sankcija. Vanesa Redgrejv je dolazila u Beograd dva puta. Kad smo se čuli telefonom pitala me je šta mi treba jer je htela nešto da mi donese. Tražio sam da mi donese kanistar benzina. To je i uradila. Ušetala je u moje dvorište sa kanisterom. Bio sam oduševljen tremom Erika Kleptona, kojom je dokazao veliku odgovornost prema poslu kojim se bavi. Pitao sam ga kako je to kad najboljem drugu kažeš da voliš njegovu ženu. Jer, Klepton je to rekao Džordžu Harisonu i na kraju se njom i oženio. Toj ženi, Peti Bojd, posvetio je svoju čuvenu pesmu "Lejla".

- Kao mali čuo sam za čuvenog fudbalskog asa Pelea i mojoj sreći nije bilo kraja kad sam ga upoznao. Bilo je to 1974. godine. Došao je u Beograd kao ambasador dobre volje. Uvek je vedar, veseo i raspoložen čovek. Džimija Hendriksa nisam upoznao, ali sam ga video na koncertu 18 sati pre nego što je umro. Kada sam čuo da je umro od droge, nisam se iznenadio. Zvanična verzija priče o tome kako i gde je umro nije tačna. Navodno se to desilo 3. jula 1971. godine u njegovoj kući, a u stvari Hendriks je umro u Latinskoj četvrti, u WC-u jednog kluba. Odatle su ga krišom preneli kući i stavili u kadu, gde je navodno nađen mrtav.

- Kada sam prvi put posetio Pariz, imao sam želju da vidim grob Džimija Morisona. To sam i uradio. Jedino mi je žao što nisam upoznao Dženis Džoplin. Nju sam propustio 1968. godine, kada je prvi put došla u Englesku na turneju. Bio sam tada u Beogradu, gde sam polagao kolokvijum na Filozofskom fakultetu. Bitlse sam prvi put video u Glazgovu 1963. godine. Tada sam iskusio pravu rokenrol histeriju. Samo se sećam te vriske, njih pošteno nisam ni video.

- Suprugu Miru Pantić upoznao sam 1974. godine. Ona, tada studentkinja prava, došla je kod mene i rekla: "Vidi gde sve ljudi žive, a tvrde da su iz Beograda!" Tom me je rečenicom oborila. Moji sinovi Bogdan i Dušan rođeni su u vreme kad sam radio kao glavni urednik novina. Bio sam dosta posvećen poslu i danas žalim što deci nisam mogao da posvetim više pažnje. Mira je tada bila sudija i herojski se nosila sa profesionalnim i porodičnim obavezama. Bogdan je pravnik i povukao je na mamu, a Dušan je beskrajno duhovita režiserska bitanga i u njemu prepoznajem neke svoje mane kojih se ni danas ne bih odrekao.