"Za veče cela plata"
Za Milivoja Miću Gavrilovića može slobodno da se kaže da je čovek sa nekoliko zanimanja. Od majstora za radio i TV, preko frizera, muzičara do ugostitelja. Muzički zanat učio je kod legendarnog Buce Jovanovića, napisao brojne pesme koje su otpevali Šaban Šaulić, Šerif Turković, Zoran Kalezić i mnogi drugi, a nije bilo kafane i hotela u Beogradu u kome nije zabavljao ljubitelje narodne muzike.
Posle 26 godina profesionalnog bavljenja muzikom ostavio je mikrofon i harmoniku i obreo se u ugostiteljstvu. Danas u beogradskom naselju Mirijevu ima riblji restoran, a zapeva tek ponekad na nekom slavlju.
Mehaničar i frizer
- Rođen sam na Božić 1952. godine u selu Bogosavac pored Šapca. Živeo sam sa ocem Mirkom, majkom Vukosavom, bratom Draganom i sestrom Milenom. Kako može da bude detinjstvo u to vreme. Nije bilo lako, ali živelo se nekako. Još kao mali sam voleo da pevam i učestvovao sam na raznim školskim takmičenjima, a bio dobar đak.
Otac je voleo da okuplja svoje drugove iz komšiluka da igraju karte i sećam se budili bi me da im pevam. Imao sam šest, sedam godina. Stavili bi me na stolicu i ja bih pevao. Kad bih završio, častili bi me. Sedeo sam na onoj stolici i pucao od ponosa što pevam pred publikom, koja me kasnije daruje. Uživao sam u pesmi. Ne mogu da se setim koliko je to bilo para tada, ali mogu reći da je to bio moj neki prvi džeparac.
Magistar muzike- Ćerke Milica i Bojana su mi najsvetlije tačke na kraju tunela. Bojana je krenula mojim stopama, magistar je muzike i svira klavir. A, sada će magistrirati i na Fakultetu političkih nauka. A Milica je magistrirala kongresni turizam u Veneciji. |
Trošio sam ga kao i svaki dečak u tom uzrastu na slatkiše. Inače, u mojoj porodici niko se nije bavio profesionalno muzikom, iako su svi odlično pevali. Moj pokojni otac je imao istu boju glasu kao Zaim Imamović, ali njega naterati da zapeva pred pet ljudi bilo je nemoguće. Bio je mnogo stidljiv.
- Prvo smo u Beograd zbog škole došli sestra i ja, a zatim su 1967. godine stigli i majka i otac. Prvo smo živeli kao podstanari i nije to bio neki život, više borba. Ja sam pohađao sedam godina i nižu muzičku školu kod profesora Koste Mihajlovića. Završio sam srednju školu "Rade Končar" za radio i TV tehniku. Bavio sam se i frizerajem.
- Nisam učio za frizera, ali je to valjda dar od Boga. U vojsci sam šišao oficire i podoficire, jer su to oni zahtevali, iako su imali profesionalnog frizera. A, moj prvi muzički nastup bio je u Sremu, kad su se održavale one njihove seoske socijalističke slave. Išao sam sa jednim harmonikašem iz moga kraja i sa harmonikom u rukama smo išli od kuće do kuće i svirali i pevali. To mi je bio prvi nastup. Posle sam krenuo da pevam po svadbama, restoranima, kafanama i tu sam pekao zanat.
Trema i zubarke
- Imao sam sreću da upoznam Bucu Jovanovića 1976. godine, sa kojim sam kasnije postao veliki prijatelj. Kod njega sam počeo da sviram harmoniku. Prvo što me je pitao koliko imam godina. Rekao sam da imam 23, a one me je začuđeno pitao da nije malo kasno. Rekao sam da nije i da imam jaku volju i želju da naučim da sviram. On me je upozorio da svi mi imamo volju, a posle ništa. Bio sam uporan. Tada sam radio u Institutu "Mihailo Pupin", ali sam posle napustio taj posao. Muzika je postala moje zanimanje. Prvi harmoniku mi je kupio otac. Sećam se bila je to mala harmonika skala, naše proizvodnje.
Ni Don Žuan, ni svetac- Imao sam mnogo devojaka. Lagodno sam živeo i izvodio ih po kafanama. Imao sam puno udvaračica, što bih rekao, a i ja sam se udvarao. Nisam bio neki Don Žuan, a nisam ni svetac. Prijalo je srcu, voleo sam tako sa devojkom da izađem u kafane, gde su svirali tamburaši. Ma svašta je bilo. Neki put se zapitam i vratim film i nešto mi žao što nisam sve to zapisivao. |
- Nije bilo kafane u Beogradu u kojima nisam nastupao sa Azeminom Grbić, Šekijem Turkovićem i drugima. Zatim sam pevao u hotelima Jugoslavija, Interkontinental, na raznim kongresima i proslavama firmi. Upoznao sam i Šabana Šaulića koji je tada već bio kralj narodne muzike. Imao sam strahopoštovanje prema njemu i kad sam ga prvi put video tresao sam kao prut. U međuvremenu smo postali veliki prijatelji i dan-danas se družimo i idemo na pecanje, koje je moja takođe velika ljubav.
- Sećam se posebno sam imao tremu na jednom kongresu stomatologa u Interkontinentalu. Pevali su profesionalni pevači tada, a mene su ostavili za kraj. Sedeo sam za šankom kad su me prozvali i rekli da dođem da pevam. Vidim ja da vlada neko mrtvilo i da treba da se digne atmosfera. Bila je bina i nisi smeo da siđeš sa nje, ali sam ja hrabro sišao sa nje i došao među ljude. Prišao sam nekim doktorkama, one su pale, što se kaže, u sevdah i nastalo je ludilo. Napravio sam haos, svi gosti su bili na nogama. Prošetale su me te zubarke kroz celu salu. Možda niko nije primetio, ali ja sam i tada imao tremu.
Pesme za džabe
Jutarnje fajtanje- Jednom na moru, na Ostrvu cveća, upoznao sam jednu devojku i Buca mi je odmah dao ključeve od kola. Naravno, došao sam u četiri ujutro, a on mene u pola šest ujutro zove ispod prozora. Probudio me je da bi sa mnom pio kafu. Vratio sam se u krevet, a on je došao u sobu i svukao me sa kreveta, ušao u kupatilo i uzeo čašu vode i poprskao, kao kad se fajta veš. |
- Oženio sam se Dragicom i dobio ćerke Milicu i Bojanu. Deca su rasla, školovao sam ih, ali i učio i životu. Vodio sam ih po kafanama dok su bile male, da vide, osete neke stvari, jer deca tada najviše pamte i upijaju kao sunđer. Posle su došli i nastupi i u drugim gradovima bivše Jugoslavije. Sećam se pevao sam u hotelu Panorama u Zagrebu, nekim zlatarima. Svako od njih je imao po tri zlatare. To je bilo nekako pred rat, i osetila se loša atmosfera. Ali, nisam imao problema. Svaka subota i nedelja bile su rezervisane za svadbe. Puno smo zarađivali tada i ja sam uzimao 300.000 dinara za veče, što je bila mesečna plata. Tad je narod imao dosta para, drugačije se živelo i vladala je opuštenost. To se nikad neće ponoviti.
- Bilo je, naravno, i loših trenutaka na nastupima. Dešavalo se da ti priđe neki pijanac i malo iznervira, ali bi gazda lokala sve to brzo sredio. Ali, sve je to bilo nebitno, jer je bilo mnogo lepših trenutaka. Bio sam u centru pažnje i to mi je imponovalo. Ljudi su mi na ulici prilazili i pozdravljali me. Pevačima su se tada ljudi divili. Supruga nije radila pa smo živeli od onog što ja zaradim. Počeo sam intenzivno da pevam i da pišem tekstove. Neki su bili uspešni, neki malo manje uspešni. Radio sam za Šabana Šaulića "U nadanju živi se i mre", "Zavičajnu pesma" za Šekija Turkovića, za Safeta Isovića, recimo, "Ženu očiju plavih", Zorana Kalezića, "Kaži joj ,druže moj" i mnoge druge. Nikad nikom nisam uzeo ni dinara.
Torbe pune para
- Bilo je mnogo druženja tada i raznih dogodovština. Jedne noći oko dva sata ujutro zvoni mi telefon. Kad Buca, pita me šta radim. Ja mu kažem da spavam, šta bih drugo radio u dva noću. Rekao mi je da dođem, a ja sam se pravdao da moram da spavam jer ujutro idem na posao. A, on me upita ko je video neku vajdu od državne firme.
Rekao mi je da odmah dođem da me čeka puna šerpa mesa da dođem da jedem i umačem. Nisam mogao da verujem, ali sam se spremio i otišao. Kad sam došao vidim sto postavljen i on me čeka. Ostali smo do jutra. Strašno je voleo da se druži sa mnom.
- Buca je bio strog, pravičan i u nekim momentima i nije, ali bio je strog kao učitelj i kompozitor. Nije dozvoljavao da unosiš nešto svoje u muziku što nije valjalo. Možda je to i valjalo, ali ako se njemu ne sviđa i ako smatra da je loše to je bila tačka.
Dozvoljavao je neka odstupanja, ali malo. Jednom me zvao da dođem kod njega jer moramo da idemo u banku po cigle. Ja krenem da mu pomognem pretpostavljajući da ćemo ih utovariti u kola. Odemo u banku i stanemo ispred šaltera, a ona službenica počela da ispisuje naloge za isplatu. Izašli smo na službeni ulaz sa pratnjom. Pune dve putne torbe napunili smo parama. I tek tada sam ukapirao da su cigle - pare. Nikad ga nisam pitao koliko je para bilo u torbama.
- Pre dvadesetak godina posle video sam u novinama oglas za lokaciju u Mirijevu. Tako sam otvorio restoran i počeo da se bavim ugostiteljstvom. Prvo je to bio mali lokal, pa sam kasnije još dozidao. I od 1991. godine sam u poslu sa ribom i ribljim specijalitetima. Posle 26 godina pozdravio sam se sa muzikom. Žao mi je samo što se nisam malo više laktao, jer bih sigurno mnogo bolje prošao u životu. Ali, šta je tu je.
- Danas peva svako svašta i svi pevaju sve i svašta. Ovo što se danas radi traje po 45 dana i odu u zaborav. Tu su mediji koji te izreklamiraju, jer narodu sve što se servira to i sluša. Opšti je haos. Ima kompozitora koji naprave lepe pesme, ali su retke. Malo je i talentovanih pevača. Danas je u trendu neka druga vrsta muzike. Omladina ide po kafićima i sluša drugačiju muziku. Tu srednju generaciju kojoj ja pripadam malo ko sluša.
