"Tijanić je dželat javnog servisa"

Miodrag Miki Andrić iz Jagodine, producent i režiser, spoljni saradnik RTS-a, čiji je dokumentarni film "Božanska reka" na Festivalu u Leću u Italiji prošle godine osvojio Gran pri u kategoriji ekološko-turističkih filmova, nedavno je u Jagodini održao premijeru svog dokumentarnog filma "Put samuraja". Andrić kaže da je danas veoma težak položaj režisera i televizijskih stručnjaka.

Miodrag Miki Andrić, producent i režiser

 

Kakva je situacija u Radio-televiziji Srbije?
- Današnja televizija je uništila produkciju. Radio-televizija Srbije je apstinent u okvirima dnevnog i političkog sadržaja. Javni servis ima oko 4.000 zaposlenih, ali u proizvodnji programa radi samo 700 do 800 ljudi. Gotovo dve decenije u RTS-u nije primljen nijedan mladi reditelj, ni mladi, školovani novinar, iako su oni kreatori programa, ali se zato primaju administratori koji ga ne proizvode.

Do čega je to dovelo?
- Do toga da je stvorena političko-informativna televizija koja se udvara režimu, a uništeni su svi programi koji su bili karakteristični. RTS je imao najbolji naučno-obrazovni i školski program, a sada ima 30 repriza jednog istog programa. Na televiziji radi star kadar. I to se vidi. Našoj televiziji nedostaje mladost. Zato je zamro igrani program, dokumentarni je na ivici propasti, a dečji, obrazovni i naučni programi gotovo da uopšte ne postoje. Zapravo, imamo Dnevnik, govorne emisije i veoma mali broj dečjih emisija.

Koje su emisije prvo prestale da postoje?
- Prvo su zamrli dečji i školski program, a ubrzo i svi ostali. To je žalosno jer je do 1980. godine ondašnja Televizija Beograd po kvalitetu programa bila četvrta u svetu. Mesečno smo imali po četiri drame, odličan serijski program, proizvodili smo po 400 emisija, ne računajući obrazovni, naučni, igrani i dramski program. Sada imamo samo tri-četiri emisije mesečno.

Zbog čega je kvalitet programa tako drastično pao?
- Nema novih ideja jer svi znaju da ekipa ne može da se pošalje ni tri dana na teren. To je postalo preskupo za nas. Da bi se uradila dobra dokumentarna emisija u inostranstvu potrebno je 5.000 evra, a u Srbiji 1.000 evra. Tu su i dnevnice novinara, montažera, vozača. Taj novac nemamo. Ali, ima para za spoljnu produkciju. Pare se daju drugome koji pravi emisije. To je postala politika naše kuće.

Šta to znači?
- Tu se nameće pitanje ko je uzeo novac da bi otkupljivao šljam emisije, najjeftinije serije. Ali, kakva država, takva i televizija. Kada smo radili dokumentarne emisije o Šavniku u Crnoj Gori peščili smo po 20 kilometara. Ali, zahvaljujući nama, oni su dobili poštu, školu, ambulantu. Jednom smo radili emisiju o nekoj ženi koja je rekla da ima još dve sestre sa kojima decenijama nije u kontaktu. Jedna od njih je gledala emisiju i potražila je. Onda su se sve tri našle. Zar to nije tema kojoj treba posvetiti pažnju na našoj televiziji? Osim toga, dokumentarne emisije beleže likove, aktuelne teme, ljude, zanate, gradove. I to večito ostaje.

A zašto ih RTS ne proizvodi? Zar Srbija ne bi mogla da ima svoje junake?
- To je dobro pitanje. Ima toliko potresnih sudbina, nadarene i nagrađivane dece, kulturnih dobara. Svaka ova tema može da bude zasebna emisija koju bi naš narod rado gledao. Postoji toliko zapuštenih kulturnih dobara koja nikada nisu obrađena na televiziji. Koliko bi samo dokumentarnih emisija moglo da se napravi na tu temu. Ali, to nikoga ne interesuje. S druge strane, da biste napravili dobru dokumentarnu emisiju, potrebno je mnogo vremena i istraživanja. Ja sam, na primer, Dunav istraživao osam godina. Da bih uradio emisije za tri meseca, sedam meseci sam morao da istražujem. Jer, da bi vredela, svaka dokumentarna emisija mora da ima i saznajni karakter.

I šta nam danas nudi RTS?
- Reprizu reprizine reprize.

Da li je onda bolje gledati stotu reprizu iste serije ili, recimo, novu tursku seriju?
- Opet je bolje gledati reprizu. Pošto naš narod voli da gleda serije, one su veoma opasne ako se kroz njih provlači neka nit koja nije dobra za Srbiju. Mi, na primer, na raznim televizijama, gledamo turske, španske i portugalske serije. Turska daje lažnu sliku o svojoj zemlji. Amerikanci nam neprestano emituju filmove o svojim kartelima s drogom, Španci emituju serije, čije se epizode zaboravljaju čim se odgledaju. Zašto se ne otkupljuju engleske serije, koje su dobre?

Šta nam RTS poručuje sadašnjim programom?
- Nema poruke. Najgore je što nema optimizma, nade. Narodu se ne nude rešenja, a on mora da se podstiče i obrazuje. Naročito zbog toga što se pisani mediji sve manje čitaju. A naša televizija je sklona parafraziranju, lažnim zvezdama, turbofolku. Nemamo više ni naš melos, šlager, izvornu narodnu muziku. Imamo samo porno pevačice.

Ima li bar dobrih novinara u javnom servisu?
- Kad sam počeo da radim na Radio Beogradu, odmah sam dobio zadatak da uradim radijske reportaže na temu Lepa reč za, lepa reč protiv i anketu o tome na šta se naši građani žale. Pre četiri decenije ja sam imao slobodu da pričam sa građanima na tu temu. A šta imamo danas? Novinare svakako ne. Imamo spikere, sakupljače informacija iz sveta i kreatore unutrašnje politike, koje kontrolišu gradonačelnici. Mada, kad pogledam s druge strane, za koji novac rade novinari, donekle ih i razumem. Oni idu linijom manjeg otpora, a kako nema ni odgovornosti za loš kvalitet programa, onda je sasvim logično što je on takav kakav jeste.

Imamo li bar dobre spikere?
- E, tek je posebno pitanje kojim jezikom se govori na RTS-u. Nekim volšebnim seljačko-beogradsko-vojvođanskim. Kakvu dikciju imaju naši spikeri? Užasnu.

Ko je po vašem mišljenju najveći krivac za takvo stanje u RTS?
- Mislim da je to Vojislav Koštunica, koji je za direktora postavio Aleksandra Tijanića. Tadašnja vlast smatrala je da je javni servis TV Bastilja i želela je da je uništi na svaki način. To se i dogodilo.

Može li RTS građanima da ponudi bolji program?
- Naravno. Kad bi se šematski osmislio program umesto da se radi ad hok. Tvrdim da uvek može da se nađe zanimljiva tema.