Roker koji je brao celer
Rok grupa Goribor iz Bora, rudarskog grada na istočnoj granici Srbije, uz mnogo truda i istrajnosti upisala se u istoriju kao jedan od najboljih i najcenjenijih bendova na eksjugoslovenskoj sceni. Naziv sastava je aluzija na užareno nebo iznad Bora, što je pojava prouzrokovana isparenjima i svetlom iz Rudarsko-topioničarskog basena.
U Srbiji na njih niko nije obraćao pažnju, pa su karijeru izgradili u Hrvatskoj. Nedavno je njihova muzika svrstana u sam vrh hrvatskog i srpskog roka, a kritičari su je odredili kao vrhunac postjugoslovenskog roka. Posle turneje po Balkanu nastupili su na Egzitu, gostovali u Norveškoj, Švedskoj i konačno nastupali u Londonu.
Četvoročlani rok sastav alternativnog pedigrea ostrvskoj publici se prvi put predstavio u novembru ove godine u čuvenom Klubu 100 na Oksford Stritu, gde su svojevremeno svirali i Rolingstonsi, Seks pistols, Kleš, Metalika...
Vođa benda Aleksandar Stojković je svoj trnoviti rokerski put počeo baš u Britaniji 1992. godine. Posle četiri godine vratio se u Srbiju sa portabl studiom i u saradnji sa gitaristom Željkom Ljubićem napravio prve demo-snimke budućeg benda.
Gastarbajterski period života u Engleskoj dotakao je u pesmi "ST Bluz" na novom albumu "Evo Je Banja".
- Prvi posao našao sam u Norfolku, u istočnoj Engleskoj. Bio je to baš crnački posao, spavali smo u kamp-prikolicama, a zorom je dolazio kombi da nas odveze na njive kupusa i celera. Sekao sam celer i kupus dok se ne smrkne. Trebalo je izdržati dve nedelje u blatu do guše. Kad sam otišao po platu, menadžer Bleki mi je udelio kesicu s parama. Izračunao sam da sam zaradio 400 funti, a u kesici je bilo samo 35 i papir sa dugačkim spiskom troškova. Ispade da sam spavao u hotelu sa pet zvezdica. Naplatili su radnicima sve takse kojih su se setili, a mi smo radili na crno. To je bilo remek-delo prevare. Vratio sam se za London, kupio francuski hleb, salamu, neki namaz i jedno pivo.
Danas se Aleksandar smeje svojim dogodovštinama, ali život mu je dao dosta materijala za pesme. Dosad je objavio tri knjige poezije "Ne možeš mnogo, ali možeš malo", "Princ bez horsa" i "Svet je moj, ali ima vremena".
- Ljudi svakodnevno beže od osnovnih osećanja i to je u srž svih njihovih problema. Zato pate od sebičnosti, bezose ćajnosti, praznine i depresije - objašnjava Aleksandar, poznatiji kao ST.
Za njegove stihove obožavaoci kažu da su puni frustracija i depresije, jer su njegove pesme bluz čiste duše. On veruje da i za Srbiju ima nade da jednog dana postane rokerska zemlja.
- Pred jedan koncert u Srbiji sreli smo u parku neku ekipu koja je duvala. Iznenada se pojavi policija i pohapsi nas sve, a mi smo za sat vremena morali da se pojavimo na bini. Sedeli smo tako u policijskoj stanici i čekali da damo izjave, kad se pojavi neki tip sa dužom kosom kojeg su svi oslovljavali sa "dobro veče, inspektore". Taj se okrenu prema jednom policajcu i reče: "Jeste li završili s ovim momcima, idem na njihov koncert, 'ajde da ne zakasnimo!"
Fanovi iz OsijekaKao i u slučaju mnogo bendova s ovih prostora Goribor bi danas potonuo u siviloborske svakodnevice da se nije pojavio legendarni hrvatski izdavač Zdenko Franjić. Izdavačke kuće iz Beograda nisu bile nimalo zainteresovane, pa je Goribor uspeh postigao u Hrvatskoj. Zdenko Franjić ih je prijavio na Art end mjuzik festival u Puli 2006. godine. Žiri je bio šokiran, jer za bend iz Bora nikad nisu čuli. Te večeri Goribor su slušali žiri, redari i jedan jedini fan klub, i to iz Osijeka. "Goribor" nije pobedio jer mu je falio jedan bod, ali je album snimio pre pobedničkog benda. |
