"Nisam Slovenac nego Jugoslovenac"

Nedavno je u Beogradu bio slovenački šansonjer Lado Leskovar. Mada povod nije bila promocija albuma ili njegov koncert, ipak je zapevao, malo u emisiji RTS-a Žikina šarenica, malo svojim prijateljima sa kojima je uspeo da se sretne tokom kraćeg boravka i pokazao da ga glas i dalje odlično služi. Pevač je poletan i pun entuzijazma, kao da je na početku karijere.

Lado Leskovar, pevač

- Jedan sam od izvođača stare garde koji uvek pevaju uživo. Na plejbek neka rade ovi koji ne umeju da pevaju - smeje se Lado Leskovar, pevač koji je u Beograd došao sa suprugom Vericom, inače direktorom marketinga i promocije Turističke organizacije Ljubljana, koja je u srpskoj prestonici sa kolegama predstavila turističke potencijale slovenačke prestonice.

Lado je danas penzioner, ali veoma aktivan. Decenije je proveo kao estradni slobodni umetnik, igrao je u nekoliko filmova i pozorišnih predstava, a više od 20 godina je radio na RTV Slovenija kao urednik i novinar-komentator. Odavno nije crnokosi zavodnik, ali i kao sedi 70-godišnjak veoma je šarmantan.

Debi u filmu "Kekec"

- Sa muzikom i scenom družim se od najranijeg detinjstva. Dar za muziku nalazi se u genima Leskovara. Moj otac je bio dirigent vojnog orkestra, a i stric je bio muzičar. Nastupao sam još kao dečak u Ljubljani, izvodeći narodnu i dečju muziku, učestvovao u dramskim sekcijama, a filmski debi imao sam kao devetogodišnjak u čuvenom filmu "Kekec". Pojavio sam se kao dete u i Pučinijevoj operi "Madam Baterflaj".

- Šansone su mi uvek bile najdraže, jer sam veliku pažnju poklanjao poeziji. Pevao sam pesme na stihove Franca Prešerna, Desanke Maksimović, Otona Župančiča, Miroslava Mike Antića, Ljubivoja Ršumovića, Arsena Dedića i drugih poznatih domaćih i stranih pesnika. I danas čitam, slušam i otkrivam nove stihove. Nažalost, mlađe generacije ne vode računa o rimama koje pevaju.

- Nastupam i dalje, ne tako često kao nekad, ali pozivi stižu, što znači da me publika nije zaboravila. Na proleće bi trebalo da idem u Australiju, a nedavno sam pevao na trgu u Kumanovu sa tamošnjim tamburaškim orkestrom. Izveo sam 18 numera. Pevao sam svoje pesme, ali i Frenka Sinatre, a na kraju staru makedonsku "Bolen mi leži Mile Pop Jordanov". Uostalom, ja sam nisam Jugosloven, nego Jugoslovenac!

Poljupci u loži

- I dalje me prepoznaju na ulici, traže autograme, žele da se slikaju sa mnom. Kada smo pre neku godinu supruga i ja prisustvovali koncertu Ivana Bosiljčića, Vojkan Borisavljević nas je smestio u ložu, gde su bile i dve gospođe u lepim godinama. Prepoznale su me, pa zamolile moju ženu da se ne ljuti i dozvolim im da me dotaknu. Ustao sam, zagrlio ih i poljubio. Bile su presrećne, a na kraju jedna reče da je veče bilo nezaboravno i da je više gledala u mene nego na ono što se dešavalo na sceni.
Lado uvek peva uživo

- Sa Vericom sam u braku više od tri decenije i imamo sina Martina, koji je učenik četvrtog razreda srednje škole. Inače, četiri puta sam se ženio. Sa sadašnjom ženom imam duži staž nego sa tri bivše zajedno. Sve su bile lepe, a ja volim da kažem da je moja Verica i veoma pametna. Da su bivše žene imale pameti, ne bi me ostavile! Eto, ova je znala da ostane sa mnom i sačuva me samo za sebe. Ja sam dokazao koliko volim Srbiju. I druga i četvrta supruga su Srpkinje, a iz drugog braka imam još jednog sina kojem je 44 godine.

- U Beogradu sam živeo 17 godina i on me je obeležio ljubavlju i osmehom za ceo život. Zato mu se uvek rado vraćam. U Sloveniji je nekako sve dozirano, hladniji su odnosi, uzdržaniji, ljudi nisu tako otvoreni kao u Srbiji. Moja žena često kaže da sam uspeo da utkam u sebe srpsku prisnost i srdačnost. I Aleksandrovac je poseban grad za mene. Odatle je moja supruga, a tu sam pevao na prvoj Župskoj berbi.

Nameravam da nastupim i naredne godine, kada se bude održavala 50. jubilarna. Uz sve to, na početku karijere prvu ploču, meni Slovencu, objavio je upravo Diskos iz Aleksandrovca. Obožavam da odem u tazbinu.

- Mislim da sam brižan otac i suprug. Mi smo složna i obična porodica koja to ne glumi nego živi. Delimo sve, družimo se, znamo da pohvalimo dobro, kritikujemo loše, ponekad se i posvađamo, ali i brzo pomirimo. Sin Martin govori srpski. Ništa čudno jer mu je to maternji jezik, u pravom smislu te reči. Muzikalan je, išao je u muzičku školu, svira harmoniku i klavir, ali više da bi zabavio društvo. Prati dešavanja i na srpskoj muzičkoj sceni, posebno onih koje lično poznaje, naših porodičnih prijatelja - Aleksandre i Kristine, ćerki Kornelija Bate Kovača, kao i Andreja, sina Sanje Ilića.

Infarkt zbog koncerta

- Krajem aprila ove godine pripremao sam koncert, kojim sam želeo da obeležim 70 godina života i 50 umetničkog rada. Trebalo je da dođu brojni gosti iz regiona, ali iz inostranstva, moji prijatelji, kolege i saradnici. Nažalost, nije ga bilo. Otkazan je dve nedelje uoči održavanja, a ja sam zbog nerviranja i stresa završio u bolnici. Sve je bilo spremno, partiture, Veliki revijski orkestar RTV Ljubljana, rezervisao sam avionske karte za dolazak prijatelja, veselio se koncertu, a onda je sve palo u vodu.

RTV Ljubljana, kojoj sam ustupio sva prava prenosa snimanja i emitovanja koncerta sa velikim zvezdama, kao i mogućnost da uzme novac od ulaznica, nije mogla ili htela da plati zakup Cankarjevog doma, pa je trebalo da ja platim 16.000 evra. Pa zar bi oni mogli tek tako da dobiju jednu Vanesu Redgrejev, moju kumu koja je dolazila na koncerte koje sam i ranije organizovao povodom svojih jubileja? Trebalo je da dođu i Sanja Ilić, Bata Kovač, Bajaga, Arsen i Gabi...

Televizija je propustila svoju šansu, a meni je popustilo srce, dobio sam infarkt. Ugradili su mi dva stenta, na sreću, brzo sam se oporavio. U bolnici su mi rekli posle pregleda da mi je telo vitalno i izgleda kao da mi je 45 godina, a ne 70. Ma, super sam ja, žena me je podmladila! Idem na kontrole, a i svaki dan pijem sedam-osam lekova, mahom belih tableta, različitih veličina.

- Englesku glumicu Vanesa Redgrejev upoznao sam 1967. dok smo snimali film o životu Isidore Dankan. Družili smo se i sprijateljili, a onda i okumili. Tokom rada na filmu, oženio sam se drugi put, a Vanesa mi je bila svedok na venčanju. Vanesa je divna osoba, velikog srca, vrhunska umetnica, a zapravo je tako jednostavna.

Pre 20 godina osvojila je publiku na mom koncertu kad smo zajedno otpevali slovenačku narodnu pesmu. Kod nje smo Verica i ja bili gosti za jedan Božić, na prazničnoj večeri. Kuvala nam je, gostila nas, a čak smo zajedno i razbijali orahe - njenom zlatnom statuom Oskara. Onda je donela gitaru kako bih svirao i pevao njenoj majci. I njen suprug Franko Nero je laf.

Viski sa Titom

- Ljudi kažu da imamo zanimljiv komšiluk u Ljubljani. Naime, živimo u zgradi gde i slovenački predsednik Danilo Tirk. On je devet godina mlađi od mene, profesor je međunarodnog prava i fin sused. Pre pet godina me je pitao da li bih hteo da učestvujem u njegovoj predizbornoj kampanji. Pristao sam, a onda je za koju nedelju imao novu molbu - da pređemo na "ti".

Ma, Danilo je super, ljubazan, vaspitan, mojoj ženi iznosi kofere kad god se zatekne u blizini. I njegova supruga Barbara Miklič Tirk je divna. Ali, nije to jedina prva dama koju sam znao. Prijatelj sam i sa Štefkom Kučan, suprugom prvog slovenačkog predsednika Milana Kučana. A plesao sam svojevremeno i sa Jovankom Broz. Imao sam tu čast da malo tancujem sa njom na jednom prijemu na kojem sam pevao Titu.

Sedeli smo tada sa Josipom Brozom do 6.30 ujutro, pričali i pili viski. Bili su tu i Mija Aleksić i Miodrag Petrović Čkalja, a najveći utisak je na mene onda ostavio Koča Popović. Bio je pravi gospodin, kod koga sam prvi put zapazio da neko nosi crne dokolenice, jer su svi nosili bele kratke čarape. Bilo je to pravo otkriće za mene...

- Velika mi je čast što sam od 1998. ambasador Unicefa. Putovao sam po svetu, bio pre desetak godina u Namibiji, kasnije u Burkini Faso, a u Šri Lanki godinu dana pošto ih je zadesio cunami. Unicef angažuje poznate ličnosti iz celog sveta koji promovišu dečja prava i misiju ove organizacije kako bi se izgradio bolji svet.

Pedesetih godina to je započeo Deni Kej, jedan od najvećih zabavljača tog vremena, a meni je drago da sam u tom društvu, u kojem su i moji prijatelji velikog srca Vanesa Redgrejev i Rodžer Mur, kao i mnogi drugi poznati volonteri koji pomažu da se zaštite dečja prava i poboljšaju uslovi života u svetu.