"Ni račune ne mogu da platim"

Posle pet decenija glumačke karijere Zlata Numanagić (61) otišla je u zasluženu penziju. Prvu ulogu sa samo 11 godina imala je u filmu "Uoči odlaska večernjeg voza", pozorišne role davno je prestala da broji, ali je publika najviše pamti po uloga u serijama "Povratak otpisanih" i "Srećni ljudi". I sada kada konačno može da se posveti nekim sitnim, životnim zadovoljstvima ona se našla na rubu egzistencije.

Nije dozvolila da joj slava udari u glavu: Zlata Numanagić

- Od glumačkog poziva se danas teško živi, a tek od penzije to i da ne pričam. Imam tu i tamo posla u nekim predstavama, inače ne bih mogla da platim račune koliko mi je mala penzije. Ne mogu da odem na letovanje. Sramota me je i da kažem kolika mi je penzija, a toliko godina sam u poslu. Imam utisak kao da sam otvarala vrata u pozorištu. Dok sam bila slobodni umetnik bila sam u rangu taksiste ili bilo kog privatnika, a od svakog zarađenog honorara uzimana mi je trećina, a pri tom su mi doprinosi koje grad plaća bili kao da sam čistač ulice. E, zato je moja penzija toliko mala - kaže Zlata Numanagić.

Da li ste podnosili zahtev za nacionalnu penziju?
- Ne mogu da se bakćem sa tim. Više od pola veka sam u poslu, toliko sam uloga odigrala, snimala, i dan-danas me traže da glumim u predstavama i ljudi dolaze da me gledaju, interesuju se novinari za mene. Ali, to očigledno nije dovoljno da me se neko seti, a meni je ružno da samu sebe predložim. S druge strane kad vidim ko je sve dobio nacionalnu penziju muka mi je, pa mi je drago ovo moje siromaštvo.

Ne voli da gleda sebe: Zlata u seriji "Otpisani"

 

Nedavno je na RTS reprizirana serija "Srećni ljudi". Da li gledate serije i filmove u kojima glumite?
- Ne volim da gledam serije i filmove, čak ni fotografije na kojima sam. Jednostavno ne mogu da gledam sebe. A, kad pogledam onda vidim da je trebalo drugačije to da se odradi. Ovih dana sam sa sinom bila u supermarketu, onako sportski obučena bez trunke šminke. Prišla mi je prodavačica i zamolila me je da me poljubi i rekla mi da sam joj mnogo draga. To mi je velika nagrada i satisfakcija. Ne volim da govorim ko sam i šta sam, nikada nisam koristila svoj poziv u bilo kakve svrhe, jer ne smatram da sam drugačija od bilo kog drugog u ovoj zemlji. Jesam akademski građanin, odrastala sam u umetničkom okruženju, ali nikada to nisam isticala, niti sam dozvolila da mi slava udari u glavu.

Radite iako ste u penziji?
- Da, i treba da se radi. Ko prestane da radi - ugoji se, padne u depresiju, a za to je lek radna terapija. Kad sam u toj fazi uzmem krpu, metlu, radim i ribam po kući, a to je najbolji lek. Čovek ne treba da se nervira, važno je da je živ, zdrav i prav, nije sve u parama.