Srpkinja koja svira muziku samuraja

Već 12 godina udara japanske bubnjeve, ta muzika se usmeno predaje, note ne postoje, a na taiko bubnju može da se ponovi po sluhu cela kompozicija od nekoliko minuta U Frankfurtu je osnovala grupu Sakura No Ki Taiko i školu bubnjeva, gde obučava mnogo zainteresovanih žena, ali se nađe i po koji muškarac.

Ljiljana Bulić rođena je 21. juna 1951. godine u Beogradu i po mnogo čemu se razlikuje od svojih vršnjakinja, nije postala domaćica, niti službenica nego jedan od najčuvenijih taiko bubnjara. Bezbrižnog detinjstva na Banovom brdu, koje se u to vreme tek gradilo, i danas se seća. Odrasla je u dobrostojećoj porodici. Otac Dragoljub radio je u Generaleksportu, a majka Leposava u Narodnoj banci. Njoj i njenom 14 godina mlađem bratu Aleksandru ispunjavali su svaku želju. Još kao mala pokazivala je ljubav i spretnost prema baletu, igri i muzici.
Život u Kini pomogao joj je da se približi kineskoj borilačkoj veštini tai či, koja je toliko oduševila da se čak i takmičila i osvojila medalju na međunarodnom takmičenju u toj zemlji. Prateći svog životnog saputnika po dalekim zemljama, Ljilja nije želela da bude domaćica, već je držala časove borilačke veštine u osnovnim školama. Radila je i kao koreograf plesne grupe En Ensemble u Nju Delhiju, gde prvi put dolazi u kontakt sa japanskim taiko bubnjevima koje je svirao vođa samuraja da bi bodrio svoje ratnike, a koriste i u verskim ritualima. Dugo svira ove bubnjeve, a pre sedam godina osnovala je grupu Sakura No Ki Taiko u Frankfurtu i školu bubnjeva, gde obučava mnogo zainteresovanih žena, ali se nađe i pokoji muškarac. Ljilja od zarađenog novca iznajmljuje prostor, obezbeđuje bubnjeve i svečanu garderobu za sve učenike.

Lekcija iz drugarstva

Sa roditeljimau Agri

- Moje detinjstvo je bilo predivno, bila sam jedinica u celoj familiji, jer ni mamina ni tatina sestra nisu imale dece. Uvek sam bila u centru pažnje i pravila se važna. Sećam se da mi je tata sa svojih službenih putovanja donosio lepe haljinice, a jednom mi je čak doneo i bicikl. Onda je jedno celo popodne proveo jureći za mnom dok nisam naučila da održavam ravnotežu.
- Ime sam dobila po svojoj kumi Ljiljani Šljapić, glumici i pevačici. Bila je ćerka beogradskog trgovca Šljapića, koji je bio venčani kum mojih roditelja. Ljilja je bila redovni član Pozorišta na Terazijama. Mnogo sam je volela i ponosna sam što nosim njeno ime.
- Moja baka Paulina, lepa i dostojanstvena žena, crne kose i plavih očiju koje su sevale kad nešto nije bilo u redu, ostavila je svoj posao u Zavodu za izradu novčanica da bi me još kao bebu čuvala dok je mama radila. U dečjim jaslicama sam kratko ostala, jer sam se sve vreme drala i mama koja je radila sprat niže to više nije mogla da sluša. Baka me je i vodila redovno na balet, koji sam tada obožavala i na časove engleskog jezika. Bila sam ljubimica cele naše ulice u kojoj se jednog dana održavala trka za decu na biciklu. Ja sam bila među prvima, ali se onda mom drugu koji je vozio do mene bicikl pokvario i ja sam sa njim stala da mu pomognem da to popravi. Ništa nije vredelo što su svi vikali da nastavim. Na kraju sam dobila čokoladu što sam dobar drug.

- U školu "Josif Pančić" krenula sam 1958. godine. U drugom razredu osnovne otac je dobio premeštaj u London, tako da sam tamo četiri godine pohađala Sainsburdž Junior Sćool. Volela sam sport i igrala sam za školski bejzbol tim. Iz Londona sam se vratila u šestom osnovne i opet nastavila u istom odeljenju u Beogradu gde sam i krenula. Život u inostranstvu u tom periodu pomogao mi je da naučim engleski i nemački jezik. Kasnije sam učila francuski i kineski. Trenutno učim japanski jezik. Diplomirala sam na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, a kao hemijski inženjer radila sam kratko u Rafineriji Beograd.

Umetnost iz bureta

Kao devojčica u školi u Londonu

- U Beogradu sam upoznala svoju veliku ljubav Gorana Bulića. Udala sam se u maju 1977. Goran je kao ekonomista radio u Generaleksportu kao i moj otac i sa njim sam proputovala ceo svet. Dve godine posle venčanja rodila sam Igora, a 1981. kćerku Irenu. Pošto je Goran službeno premešten u Frankfurt 1978, i Igor i Irena su rođeni u ovom gradu. Igor se školovao tri godine u Švajcarskoj za hotelijerski menadžment, a zatim je u Hajdelbergu diplomirao menadžment. Irena je studirala u Monaku i magistar je finansijskog inženjeringa. Oboje govore engleski, nemački i francuski.
- Nisam mogla kod kuće da se izležavam i kuvam ručak. Predavala sam džez balet i tai či u školama u Franfkurtu, Pekingu i Nju Delhiju dok smo tamo živeli. Sada sva ta znanja koristim u taiko bubnjanju. U Indiji sam počela prvi put da bubnjam i to me je oduševilo. Sa taiko bubnjem prvi put sam se srela u Nemačkoj i moram priznati da je taj instrument fascinirajući. To za mene predstavlja nešto više ne samo od hobija već i od jednostavnog sviranja. Obično ljudi kažu da ih to bubnjanje pravo udara u stomak pa se širi vibracija po celom organizmu. Najbolji i najstariji proizvođač taiko bubnjeva je porodica Asano koja to neguje već 14 generacija. Danas se bubnjevi proizvode i od delova drveta koji se lepe i spajaju tako da poprimaju oblik originalnih bubnjeva, dakle kao bure. Za drvo je vrlo važno da bude dobro osušeno. Moji bubnjevi su napravljeni od hrasta, a imam i od trešnjevog drveta. Danas se ti bubnjevi proizvode u Japanu, Kini, Tajvanu, Nemačkoj...

- Posebna draž je da čovek napravi sam svoj bubanj, što sam i ja pokušala i uspela da napravim nekoliko komada. U Beogradu sam kupila dva bureta od 30 litara, odnela ih u Nemačku, rasklopila, izvadila poklopac i dno, lepila delove i vratila one gvozdene obruče ponovo da se sve stegne. Baš sam se namučila, jer se to inače radi pomoću kalupa. Posle sam na terasi šmirglala i lakirala površinu, obrađivala ivice... Kožu mi je zategao jedan prijatelj. Posle sam u jednoj fabrici objasnila kako da mi pripreme kožu, u stvari tražila sam mogućnost da me sve što manje košta. Bubnjevi mogu da koštaju od 500 do 20.000 evra, zavisi ko ih i od čega proizvodi.

Koncerti po Nemačkoj
- U Frankfurtu sam bila član grupe Fojerbah 15 koja je svirala klezmer muziku i ansambla Ten on Tons pod vođstvom Ane Brik koja se bavila latino muzikom. Sada isključivo vodim svoju grupu Sakura no ki taiko (Energija trešnjevog drveta u cvetu). Taiko muzika i bubnjevi bili su na palatama u Japanu samo prateći instrument u njihovim pozorišnim kabuki ili noah predstavama. Glavni instrumenti su im žičani koto, šamizen, duvački šakuhači (frula od bambusa). Bubnjeve je koristio vođa samuraja u bitkama da bi bodrio ratnički duh i hrabrost svojih ratnika. Koristili su se i na lokalnim svečanostima po selima za zahvaljivanje za dobru žetvu i za molitve bogovima da im daruju bogat ulov ribe. Taiko bubnjevi se koriste u ritualima u šintoističkim i budističkim hramovima. Ova muzika se usmeno predaje, note ne postoje. Kompozicije su zapisivane u sloganima koji imitiraju zvuk bubnja pri udarcu, recimo, don doko, don kara... Tako čitavu kompoziciju od nekoliko minuta jedan taiko bubanj je u stanju da izrecituje. Tako se i uče kompozicije na tradicionalan način, slogovi stvaraju pesmicu. Ja sviram od 2003, a školu sam osnovala u maju 2005. godine. Začetak toga bio je seminar koji sam održala na japanskom filmskom festivalu u Frankfurtu. Iz te grupe ljudi koja je želela da uči sviranje na taiko bubnjevima nastala je moja škola Sakura No Ki Taiko i istoimena grupa koja nastupa na festivalima u Frankfurtu kao i po celom Hesenu, Bavarskoj... Zasad smo održali četiri celovečernja koncerta. Sledeći je 21. oktobra na kome će nastupiti i gosti iz Japana.

Razmaženi Evropljani
- Četvorogodišnji život u Indiji nije mi baš prijao. U Indiji me je razočaralo to što nigde nije moglo da se šeta po Delhiju ili sedi napolju u nekom restoranu. A vožnja biciklom bila je misaona imenica. Život se tamo odvijao iza zatvorenih vrata dok je u Kini život vrveo po ulicama i čovek je u svakom trenutku mogao da se priključi toj reci ljudi. U Indiji toga nije bilo. Sirotinja je skapavala, a a bogataši nisu znali šta će sa kućama, dvorcima i vrtovima.
- U Kini se nikada nisam osećala usamljeno, iako sam kilometrima bila daleko od kuće u Beogradu. Tamo sam shvatila da treba živeti punim plućima svaki dan i da za ono što čovek želi da uradi ne postoje nikakve prepreke osim onih koje sam sebi nametne. Tai či se mogao vežbati u parku, na ulici, bilo gde, nije bila potrebna sala. Jednog jutra, u osam sati, dok sam išla da se sretnem sa svojim učiteljem, prošla sam pored stadiona. Treštala je muzika iz nekog kasetofona. Ljudi su igrali i vežbali tango. Važno je bilo imati partnera, muškog ili ženskog, nevažno. Tada sam pomislila koliko smo mi Srbi ili uopšte Evropljani razmaženi i uobraženi. Jedan Kinez mi je jednom prilikom citirao Mao Cedunga: "Ako želiš da učiš da pišeš, a nemaš ni papir ni olovku, a ti uzmi štap pa piši i vežbaj po zemlji. "To je ta filozofija i stav prema životu i čoveku koji me je u Kini oduševljavao. Obožavam ljuto, učila sam da spremam i kineska jela, išla sam čak na kurs kuvanja u Pekingu.
- Sa porodicom živim u Frankfurtu, gde sam se posvetila školi bubnjeva. Svake godine putujem u Japan na seminare, a docente iz Japana pozivam da održe seminare u mom klubu na koje dolaze ljudi iz cele Evrope. Nadam se da ću se jednog dana vratiti u Beograd i znanje o bubnjevima preneti na neke nove generacije. Držim časove u našem kulturno-umetničkom društvu Oro, četiri nedeljno. Svake godine držim i seminare blizu Bazela u Švajcarskoj.