Kanić: Moj otac je imao salon za plakanje

Kao talentovan i mlad muzičar, Vlada Kanić je davne 1968. godine otišao u Norvešku sa namerom da odradi tezgu. Planirao je da tamo bude dva meseca, a ostao je punih 40 godina. U ovoj skandinavskoj zemlji se zaljubio, oženio se ženom koju je voleo, dobio troje dece, radio kao građevinski inženjer i gradio mnoge zgrade, mostove, naftne platforme.

Međutim, nijednog trena nije zaboravljao svoj rodni Zemun, a nostalgija koja ga je tištila godinama navela ga je da jednog dana kraj fjordova napiše stihove legendarne pesme "Ima jedan kućerak u Sremu", koju su u međuvremenu mnogi prisvojili...

Ljubav u Skandinaviji

- Rođen sam 1941. u Gospodskoj ulici u Zemunu. Posle se ta ulica zvala Lenjinova i sad je opet Gospodska. Tu sam odrastao, počeo da se bavim muzikom, da sviram gitaru, komponujem, pišem pesme. Moj otac je bio veliki boem, voleo je da pravi vino, da peva. Godišnje je pravio 2.000 litara vina, ali nije ga prodavao. U vinogradu na Bežaniji gde su se okupljali očevi prijatelji, sedeli smo za dugim limenim stolom ispod grožđa i pevali. I čaša po čaša, kako to obično biva posle nekoliko špricera, neko bi i zaplakao. Otac bi tada rekao: "Nemoj, dušo, tu da plačeš, da nam kvariš raspoloženje. Idi dole u kućerak, tamo sam napravio salon za plakanje." A, to je bila jedna kućica od blata u koju je otac stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. E, tu se sedelo i plakalo.

- Već sa 12 godina osetio sam kako mi melodije zuje po glavi. Pet godina zaredom sam učestvovao na Subotičkom festivalu omladine sa svojim kompozicijama. Pobedio sam 1963, a četiri godine kasnije debitovao sam na Beogradskom proleću. Smešila mi se uspešna karijera. Putovao sam po celoj bivšoj Jugoslaviji, sarađivao sa Zafirom Hadžimanovim, Senkom Veletanlić, Radmilom Karaklajić. Sasvim slučajno, jedan moj prijatelj muzičar došao je u restoran Šumatovac, gde sam tada često sedeo i pitao me da li bih sa njegovim bendom krenuo na dvomesečnu turneju po Norveškoj i da pevam pesme Toma Džonsa. Bio sam željan avanture, seo sam sa njima u kombi, krenuo i u Norveškoj ostao četiri decenije.

- U Norveškoj sam postao član jugoslovenskog društva, od kojeg sam dobio preporuke, pa sam se učlanio i u norveško muzičko društvo. Četiri godine sam putovao po celoj Skandinaviji, pevao, svirao, dobro zarađivao. Bio sam mlad i željan svega, prijao mi je taj svojevrsni cirkus. E, onda sam se zaljubio u moju plavooku Evu, moju Norvežanku, koja je, nažalost, preminula pre 16 godina. Oženio sam se i dobio troje dece. Posle toga nisam mogao da se vratim u Zemun i morao sam da ostanem u Stavangeru. Zaposlio sam se kao građevinski inženjer i prestao da se bavim muzikom, jer su došla deca, sin Marko i kćerke Elizabeta i Eva.

Zabranjena "Ćelija"

- U Beogradu sam završio građevinsku školu, studirao Saobraćajni fakultet, a u Norveškoj sam se još doškolovao. Radio sam i imao velike projekte, ali sam osnovao i bend, pa smo vikendom nastupali u elitnim noćnim klubovima. Iako smo svirali zabavnu muziku, nisam mogao da se oslobodim tamburaške koju sam nosio u srcu. U Zemunu su mi ostali roditelji, na koje sam stalno mislio.

- Dok sam bio u Norveškoj, otac je prodao vinograd. Nostalgija me je razdirala. Dok

bih sedeo na kućnoj terasi i gledao u ledeno Severno more, priviđao mi se Dunav i očev vinograd na bregu, sa kućerkom od blata. Dok je supruga kuvala ručak, uzeo sam gitaru i zapevao "Ima jedan kućerak u Sremu, zidan je od blata, iz inata, s pogledom na jablanovo granje, i salonom na plakanje...". Moja deca, koja su tada bili osnovci, raširili knjige i sveske po podu dnevne sobe, nije im smetala muzika. Onda mi je zafalio refren. Moja deca su se skupila oko mene, a Eva ostavi ručak i zajedno zapevasmo na srpskom, sa četiri norveška akcenta: "Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša..." I tako je nastala ta čuvena pesma iz čisto jedne nostalgije, kao neki oproštaj od mladosti koje više nema, a u znak sećanja na vinograd i kućerak mog oca Milana, poznatog zemunskog krojača. Za jedan dan su nastali i tekst i melodija. Bilo je to 1986. godine.

- Sudbina je htela da iste godine u restoran mog prijatelja u Oslu dođe orkestar Tamburica 5. Trebalo im je pesama i ja sam im ponudio svoje stare, ali pod uslovom da ja otpevam "Kućerak". Sa njima sam snimio i ploču. Bila je tu i pesma "Pustite me iz ćelije". Međutim, jedan urednik u Radio Beogradu je zabranio da se emituje, jer je bilo dosta njih koji su sedeli u nekoj ćeliji, pa da neko ne zameri. To je bilo potpuno besmisleno, jer u pesmi opisujem teskobu svoga života u Norveškoj, koja je u jednom trenutka za mene postala ćelija. Refren te pesme glasi: "Pustite me iz ćelije, da šetam kraj Dunava i da gledam šlepove." Posle su shvatili poentu.

Svadbe i sahrane

- Svašta sam doživeo sa "Kućerkom". Svira se po čardama, na svadbama, pa čak i na sahranama. Jednom sam bio na sahrani jednog muzičara na kojoj su tamburaši svirali tu pesmu. Noge su mi se odsekle. Inače, najstarija kuća u Sremskim Karlovcima je kafana Kućerak u Sremu. U Novim Karlovcima jedna žena, slikar naivac, svoju kolekciju je nazvala po mojoj pesmi. Sa promenjenim tekstom "Kućerak" peva i tamburaški orkestar Dike iz Hrvatske, pojedini ga još prisvajaju,

stavljaju na svoje albume, mene niko ništa ne pita. Mnogi mi čak ne veruju da je moja. Jedne večeri na Petrovaradinu nije mi verovao ni orkestar Stevice Jovanovića Čvarka. To je narodna pesma, ubeđivali su me tamburaši. Tek kad sam ih okitio hiljadarkom rekli su: "E sad je tvoja!" Tako ja kupih svoju pesmu za 1.000 dinara. Vojislav Šešelj je jednom prilikom rekao da želi da mu na sahrani sviraju "Kućerak u Sremu". Jednom me je Bane Krstić, pre nego što je napisao pesmu "Ko te ima taj te nema", pitao kako se pravi hit. Rekao sam, to je kao kad neko pravi dobru pitu sa višnjama i svi je pojedu. Nema recepta.

- Godinu dana posle mog dolaska u Norvešku poslao sam jednu moju pesmu na Beogradsko proleće. To je bio prvi soul koji se ikad izvodio u Srbiji. Pesmu "Za one koji na licu nose bore" izvela je grupa Elipse i Zoran Simjanović. Zoki mi je pričao da je zbog nje išao na raport, jer tekst glasi: "Za one koji na licu nose bore, za one koji za ručak jedu kore, da l' zbog njih neko strada, da l' zbog njih pada vlada." U to vreme je to bilo opasno, ali je kasnije pesma postala hit među omladinom u Jugoslaviji.

Povratak u Zemun

- Sa norveškim muzičarima sam na norveški jezik prepevao romske i ruske pesme i objavio ih 2000. Ljudi iz orkestra, koji su članovi Filharmonije, besprekorno su naučili da sviraju te pesme. Čak je violinistkinja putovala u Budimpeštu i plaćala neke Cigane da je nauče taj ciganski ton. I dan-danas se taj CD prodaje po celom svetu, pa i u Koreji.

- Planirao sam da se sa porodicom vratim u Srbiju, ali Evina smrt je osujetila tu zamisao. Eva je volela Srbiju, naučila je i srpski. Onda su došli ti prokleti ratovi tako da nisam ni pomišljao da decu dovedem u zemlju. Tad sam počeo da pravim nove pesme. Jer lepih slika iz života najradije se sećamo baš onda kad nas život ošamari. Uzeo sam prevremenu penziju, nisam hteo više da radim, vratio sam se i počeo da se bavim onim što volim, a to je muzika. Sin Marko je glumac u Norveškoj, lepo svira gitaru i žao mi je što se profesionalno ne bavi muzikom. Ali, ja neću da se mešam. Elizabeta radi u bolnici kao babica, a Eva je menadžer za neku američku firmu koja pravi neke podmornice. Svi su se lepo skućili. Imam petoro unučadi, četiri dečaka i jednu devojčicu. Kad hoću da ih vidim, sednem u avion i odletim. A, i oni dođu. Pre neki dan je bio sin kod mene. A, pre dve godine kada je u Srbiji bila nedelja norveškog filma, emitovan je film u kojem glumi moj Marko. Ma, danas je svet jedno malo-veliko selo.