Poslednji jugoslovenski roker
Basista legendarnog sastava YU grupa Živorad Žika Jelić jedan je od poslednjih čuvara rokenrola, veliki zaljubljenik u oldtajmere, motocikle, posebno harli dejvidsone, koji su zaštitni znak rokera. Skoro ceo život je na točkovima, a uzduž i popreko je obišao bivšu Jugoslaviju.
Žika je rođen 1942. godine u Šumaricama kraj Kraljeva, ali se već kao doček sa roditeljima preselio u Beograd.
Sa bratom Draganom Dragim osnovao je DžU grupu, jedan od najdugovečnijih sastava s ovih prostora, koja je nedavno koncertom u beogradskom Centru Sava proslavila 42 godine rada. Iza sebe imaju brojne studijske albuma i nezaboravne hitove kao što "Crni leptir", "Kosovski božuri", "Opasno", "Od zlata jabuka", "Mornar", "Dunavom šibaju vetrovi", "Pustinja"...
Željan mleka
- Rođen sam za vreme Drugog svetskog rata. U Šumaricama sam završio osnovnu školu. U selu je bilo đaka za jednu učionicu. Prvi razred je sedeo u prvim klupama, drugi malo dalje, treći još dalje, a četvrti u zadnjem redu. Tako sam pratio nastavu od prvog do četvrtog. Moram priznati da sam mnogo toga naučio unapred. Pamtim i oslobađanje zemlje od okupatora. Sećam se i narodne vlasti, nekih ljudi u uniformama koji su dolazili u naše selo i pretresali nam kuće i štale. Bili smo obavezni da im predamo određenu količinu namirnica, milom ili silom. Znao sam da smo siromašni po tome što kada bi mi se pilo mleko ili jeo sir, baka je morala da ode u komšiluk da zamoli one koji imaju kravu da daju detetu malo mleka. Otac je ponekad bio nervozan i ljut. Imao sam šest godina kada me je zbog nestašluka isterao iz kuće. Bilo je lepo vreme, pa se nisam mnogo nasekirao. Nekako sam se posle ušunjao u kuću i legao u svoj krevet i čekao jutro da se tata odljuti.
- Posle smo se preselili na Novi Beograd. Tu sam otkrio gimnastiku kojom sam se bavio sve do 19. godine. U međuvremenu sam pohađao srednju saobraćajnu školu koju nisam voleo, jer sam želeo da studiram DIF i budem profesor fiskulture. U drugom razredu otac me je pitao: "Da li možeš bar jednom da prođeš polugodište bez slabih ocena? Šta tražiš zauzvrat?". Rekao sam: "Želim gitaru".
Poklon iz Rima
- Već sa 14 godina počeo sam da se interesujem za neobičan zvuk koji se s vremena na vreme čuo sa talasa Radio Beograda. Krajem pedesetih godina počela je da prodire muzika sa Zapada. Slušali smo rokabili, kantri i ranu pop muziku. Otac mog drugara često je putovao u inostranstvo odakle je donosio ploče, pa smo slušali Elvisa Prislija, Litl Ričarda, Fetsa Domina, Pola Enku. Zanesen tim zvukom, sve više sam zavoleo zvuk gitare. Muziku su volela i moja dva mlađa brata Dragi i Radovan. Počeli smo zajedno da sviramo isključivo instrumentalnu muziku, hitove grupe Šedouz. To je bilo vreme koka-kole, levis farmerki, električnih gitara.
Pesme o Moravi
- Moja omiljena pesma je "Nije mi lako, stari se polako". Šalim se malo. Sve više mi se dopadaju stare srpske pesme posvećene Moravi. Nisam ni znao da ima toliko pesama posvećenih upravo toj reci i vodenicama.
Vođa porodičnog čopora |
- Sećam se da su naši roditelji sa nekom jadnom ušteđevinom 1961. otišli u Rim da se malo provedu. Planirali su da kupe nešto i od garderobe, ali su u jednom izlogu videli električne gitare o kojima su njihovi sinovi sanjali. Kasnije sam saznao da otac sebi nije kupio ni odelo, već su sve do poslednje pare dali na dve električne gitare marke "eko" i pojačalo do 50 vati. Kada su nam doneli gitare, od šoka sam zanemeo, samo sam seo na pod. Od tog trenutka Dragi i ja počinjemo da sviramo ozbiljno, ne razmišljajući šta će nam doneti budućnost i šta će se desiti. Prvi profesionalni angažman bio nam je u zemunskom omladinskom klubu Crna mačka. Zarađeni novac smo dali roditeljima. Bili smo ponosni zbog toga. I mi i majka i otac. Svi smo shvatili da nam je muzika životno opredeljenje. Doduše, neki put bi govorili: "Da smo znali šta će da bude, nikad vam ih ne bismo kupili".
Poziv iz Londona
- Dragi, Radovan i ja smo svirali dok Radovan nije otišao u vojsku. Tada sam rekao Dragom da više ne svira bas gitaru, već da uzme solo gitaru i tu je on pronašao sebe i dao poseban pečat jugoslovenskom rokenrolu. Svirali smo u raznim grupama poput Džentlmena. Tada su se već na jugoslovenskom rokenrol nebu pojavili Drago Mlinarec, Grupa 220, Indeksi... Dragi i ja smo odlučili da osnujemo svoj bend i tako je nastala DžU grupa. Ime smo dobili 29. novembra 1970. godine na svirci u Sinagogi u Zemunu, a kum nam je bio Mile Stanivuk. Za tri godine bili smo proglašeni za najbolju rokenrol grupu u Jugoslaviji. To DžU u imenu uvek sam ponosno nosio jer je Jugoslavija tih godina mnogo značila. Bila mi je čast da negde u svetu kažem da sam Jugosloven. Verovatno zbog tadašnjeg predsednika Tita kojeg su svi poštovali. Kada se država raspala, pitali su nas: "A kako ćete se sada zvati?". Nije dolazilo u obzir da menjamo naziv. To ime će ostati do kraja, dok god budemo sposobni da sviramo.
- Svojevremeno smo odličnu ponudu od CBC kompanije da snimamo za njih, potpišemo ugovor i da živimo u Londonu. Uradili smo probne svirke i to u prestižnom klubu Marki. Tu šansu nismo iskoristili zbog koncerta u Hali sportova na Novom Beogradu koji je bio rasprodat, ali smo ljudima u Londonu obećali da ćemo se vratiti. Ali, to se nije desilo. Krenula je euforija, turneje, sviralo se od Jadranske obale do Slovenije, Makedonije... Stalno smo bili na točkovima i bilo je svega i svačega...
- Sećam se da me je 1961. tresla struja u klubu Crna mačka. Počeo sam da motam kabl od gitare pre nego što sam pojačalo isključio iz zida, spojio sam plus i minus i počeo da se tresem. Dragi je odmah reagovao isključio gajtan i spasao me. Onda je kombi sa kompletnom opremom izgoreo 1981. godine na turneji po Srbiji. U kombiju sam bio ja. Benzin mi je bio isprskao noge, pa kad se vatra proširila od motora, plamen mi je obuhvatio nogu. Imao sam strašnu povredu. Od kolena do prstiju sam ostao bez kože. Posle toga šest godina nismo svirali. Po povratku snimili smo ploču na kojoj je bila pesma "Od zlata jabuka". Zahvaljujući toj pesmi i našoj autentičnosti, učvrstili smo mesto na rok sceni.
Novi rođendan
- Nakon jezive saobraćajne nesreće kod Lazarevca 5. oktobra 2006. godine, bio sam potpuno nepokretan puna dva meseca. Nisam mogao da se pomirim sa stanjem u kojem se nalazim. Znao sam da moram da se iščupam iz toga. Period oporavka bio je dug, bio sam u banji na rehabilitaciji, a sve vreme imao sam ogromnu želju da se vratim u normalu. Od tada nijednog 5. oktobra ne vozim. Na taj dan odem u crkvu, upalim sveću za sve koje volim i trudim se da taj svoj drugi rođendan što mirnije provedem.
- Privatni život sam nekako uskladio sa karijerom. Nisam razmišljao o ženidbi dok nisam sreo devojku sa kojom sam poželeo da imam porodicu. Venčali smo se 1973,
Bajkerska odiseja na Floridi
- Skupilo se 300.000 bajkera, bio je to veliki svetski vašar. Deset dana smo proveli na motorima i prešli oko 2.600 milja. Za to vreme nisam video nijednog nervoznog čoveka, niti sam čuo da je iko upotrebio sirenu. Svi vas propuštaju, dozvoljavaju da iz jedne trake uđete ispred njihovog automobila, bez ljutnje. Došli smo do nultog kilometra autoputa Old Dixie, slikali smo se kod kamena od koga ima 90 milja do Kube. Tu smo imali interesantnu anegdotu. Momak koji vozi rikšu za turiste obratio nam se na srpskom. Rekao je da je student iz Beograda, Srećko se zove. |
a već sledeće godine dobili smo kćerku Anu, a 1977. i Tamaru. One već više od deset godina žive u Barseloni, gde su otišle u potrazi za boljim životom. U Španiji žive od svog rada i kažu da im je lepo.
- Motore volim odmalena. Moj prvi bajkerski uzor bio je moj rođeni stric Živko koji stalno imao neke motore marke tomos. Uvek sam obilazio te njegove motore i jednom prilikom sam se usudio da probam da vozim.
Taj prvi pokušaj završio je neslavno jer sam pao. Ali, brzo sam shvatio o čemu je reč i počeo sam da vozim. Sedamdesetih godina sam saznao da je izvestan kontingent motora harli dejvidson stigao u Jugoslaviju kao pomoć američke vlade. Počeo sam da se interesujem kome su dodeljeni.
Putujući sa YU grupom od mesta do mesta, razmenjujući priče sa bajkerima, ušao sam im u trag, pronašao i kupio harlija, svog vršnjaka iz 1942, koji je u tom trenutku svima osim meni izgledao kao gomila gvožđa koju sam sređivao punih šest meseci. Mnogo sam zavoleo taj motor.
Pored njega i još jednog malog BMNj, nabavio sam i jednog novog harlija sa karburatorom, bez novotarija. Imam automobil samo zato što treba da se ima. Ali, motor mi je posebna vrsta zadovoljstva. Voziću se dok god budem mogao. Kad budem osetio da više nisam za motor, obećao sam kćerkama da ću stati i to zvanično objaviti...
