Najveći skandali Kanskog festivala
Skandali su postali nezaobilazan deo svakog većeg filmskog festivala. Međutim, čini se da se od smotre u Kanu, u tom pogledu, najviše očekuje još od 1954. godine i epizode "Simon Silva, Robert Mičam i ode kupaći".
Sve je počelo golotinjom u kojoj je učestvovala starleta. Davne 1954. godine Kanski festival je još imao provincijski duh - reditelji i glumci su intervjue davali u kafićima, odlazili peške na projekcije i slikali se u prirodnom okruženju, na plaži ili na hotelskim balkonima. Te godine, francuska glumica Simon Silva, koja je prethodno malo popila, odlučila je da skine gornji deo kupaćeg kostima i da se sa rukama na grudima slika pored tadašnje velike holivudske zvezde Roberta Mičama, koji je i sam bio u alkoholisanom stanju.
Fotografija je obišla svet. Nastao je ogroman skandal. Mičam je odmah pozvan da se vrati u SAD gde udruženja za zaštitu morala nisu prestajala da se zgražavaju. Za svega nekoliko dana, ceo svet je čuo za Kroazetu, to novo mesto razvrata na Azurnoj obali. Zvezde i fotografi će od tada redovno dolaziti u Kan čija je legedna započela skandalom.
Posle starleta, štafetu, kada je reč o skandalima, preuzeće bioskopske sale u kojima će se ponekad voditi prave bitke. Već 1960. godine gledaoci će zbog "Avanture" Mikelanđela Antonionija napasti filmsku ekipu, obasipajući je uvredama i gađajući je trulim paradajzom. Iste godine "Sladak život" drugog velikog italijanskog majstora Federika Felinija izazvaće žustre polemike i bes katoličke crkve, koja preti da će izopštiti vernike koji budu išli da gledaju bujno poprsje Anite Ekberg. To je bila verovatno najbolja moguća reklama za film koji će osvojiti Zlatnu palmu.
U maju 1968. godine Fransoa Trifo i Žan-Lik Godar podižu ogromnu prašinu kada, popevši se na binu, spuštaju zavesu u znak solidarnosti sa radnicima u štrajku. Festival će te godine prvi put u svojoj istoriji završiti fijaskom.
Sedamdesete godine će biti period raznih ispada i izliva strasti. Dva ostvarenja će 1973. godine izazvati bujicu zvižduka i uvreda - "Majka i kurva" Žana Estaša i "Veliko ždranje" Marka Fererija. Estaša će posle projekcije glumci morati da zaštite od besne mase, a Fereri će slati poljupce novinarima i publici, šokiranim njegovim "gnusnim" delom.
Slična situacija dogodila se i 1987. godine kada je Moris Pjala osvojio Zlatnu palmu za film "Pod suncem sotone". Kontroverzni reditelj je publici koja mu je zviždala pokazao pesnicu i uzviknuo: "Ako me ne volite, znajte da ne volim ni ja vas!"
To je bila prilično suzdržana reakcija u poređenju sa ispadom Kventina Tarantina koji je, sedam godina kasnije, pokazao srednji prst delu publike koji se bunio što mu je dodeljena Zlatna palma za "Petparačke priče".
U Kanskoj areni svi su udarci dozvoljeni, a festival se na kraju prilagodi ispadima koji čine nerazdvojni deo njegove legende kao u slučaju projekcije filma "Sudar" Dejvida Kronenberga ili "Antihrist" Larsa fon Trira kada je nasilje u pojedinim scenama "isteralo" pola publike iz bioskopa.
"Dobra polemika omogućuje nekom filmu da se izdvoji iz gomile", kaže francuski novinar Fransoa-Pjer Pelinar Lamber. "Kada imate 22 dugometražna filma u takmičarskom delu, plus tridesetak drugih koji se paralelno prikazuju, dobro medijsko usijanje može da ima pozitivan ishod i osigura međunarodnu prodaju. Premda je danas teško izazvati skandal, budući da je film srušio sve tabue", komentarisao je Lamber.
U glumačkom taboru bilo je tek sporadičnih ispada besa, možda s toga što su zvezde izložene stalnom stresu tokom trajanja festivala, neprekidno saletane buljukom reportera koji ih prate u stopu. Svaki i najmanji nekontrolisani gest s njihove strane može da izazove sablazan.
Za filmske zvezde šetnja crvenim tepihom ume ponekad da bude posebno stresno iskustvo. Poslednja koja je izazvala "senzaciju" u Kanu je Sofi Marso. Francuskoj glumici je u jednom trenutku skliznula naramenica na haljini i jedna dojka je sevnula pred fotoreporterima. Iako je munjevito reagovala, fotografija s njenom nezgodom obišla je svet.
Skandal majstora bilo je čak i među članovima žirija. Francuska književnica Fransoaz Sagan, koja je predsedavala žiriju 1979. godine, otkrila je ono što je trebalo da ostane tajna: da je na nju vršen pritisak da nagrada ode filmu "Apokalipsa danas" Frensisa Forda Kopole. Usledio je hladan odgovor organizatora koji su odbili da plate njene troškove koji su bili astronomski za ono vreme - 15.000 franaka, od kojih 2.500 samo za telefon.
