Rok vole i u dijaspori

Momčilo Bajagić Bajaga (52) godinama se ne menja, a osim pešačenja i vožnje bicikla, kaže da vitalnost održava muzikom. Nedavno je postao promoter jedne auto-kuće, iako nikada nije seo za volan. Priprema album, gleda svoja posla i estrada ga ne zanima.

- Ja se nadam da nisam na estradi, jer je ta reč za mene odvratna. Mi smo rok grupa i stvarno ne poznajem nikog sa estrade, znam samo ljude koji imaju bendove kao ja. A, ako pričamo o stanju u muzici, tu je pravo da vam kažem kako-kad. Sve zavisi od toga kada će se pojaviti pravi autor, jer je zapravo najveća kriza među autorima - kaže Bajaga. 

Je l' ima mesta za rokere u ovom muzičkom haosu?

- Kako da ne. Samo se treba boriti i pogoditi ukus publike. Za nas je inostranstvo postalo aktuelno posle ratnih godina kada je veliki deo naše publike posle fakulteta otišao da radi po Americi i Australiji. Tako da i mi rokeri imamo publiku u inostranstvu.

I kako rokeri prolaze u dijaspori?

- Prvenstveno zavisi od toga ko organizuje koncert, da li voli i ima u okruženju ljude koji slušaj naš fah. Možda mi ne pevamo svaki vikend kao narodnjaci, ali imali smo i mi u karijeri nekoliko vrlo zanimljivih destinacija na koje niko nije išao. Svirao sam u Kazahstanu, gde niko nije nikad ni čuo za nas, ali je zato lokalna publika bila oduševljena, jer dolazimo iz Evrope. A, koncerti u Bocvani i Zimbabveu su isto priča za sebe i neponovljivo životno iskustvo.

Šta je najveći problem u srpskoj muzici?

- Najveća je kriza autora, a što se tiče finansijske krize ona se svuda oseća. Nas spasava što radimo i redovno sviramo u desetak zemalja, pa uvek negde ima posla. Žive svirke će opstati, jer jedino to ne može da se pirateriše.

Snimate novi album, da li imate sponzore?

- Pet godina ništa nismo objavili i jednostavno smo morali da se odlučimo za ovaj korak. Nema zarade i toga smo svesni, ali ja to i ne radim zbog novca, već zato što mi je to ušlo u metabolizam. Mi smo bend koji s vremena na vreme mora da osveži repertoar. Uglavnom sve sami finansiramo, a nešto vrlo malo daju izdavači. Ranije su se radile turneje da bi se prodali albumi i od toga se zarađivalo. A, danas se albumi rade da bi me neko uopšte pozvao na svirku.

Mnogi muzičari pišu autobiografije, da li vi imate takve ambicije?

- Autobiografiju sigurno neću pisati, ali poštujem kada to ljudi urade. Ja bih voleo da napišem knjigu, ali zbirku kratkih priča koje nemaju veze sa mnom. Osim toga imam veliku želju da jednog dana objavim zbirku poezije sa mojim pesmama kojih za sada imam oko 200.