Vlada Džet: Ploče su bile naša droga

Životna priča Vladimira Jankovića Džeta predstavlja istorijat rokenrol scene, odnosno hroniku vremena kad je Jugoslavija bila zemlja iza gvozdene zavese. Bilo je to doba kada su se singlice i LP ploče švercovale sa Zapada, muzičari s dugim kosama bili avangarda, a odlazak na žive svirke i igranke najomiljenija zabava mladih.

Beogradski muzičar, novinar i strastveni kolekcionar ploča svirao je bas gitaru u grupi Crni biseri. Nadimak je dobio po Džetu Harisu, basisti grupe Šedouz. Kasnije je osnovao grupu Tunel i gotovo tri decenije radio kao urednik Programa 202 u Radio Beogradu.

Borac za rokenrol: Vladimir Janković Džet

Pre 14 godina dobio je Majsku nagradu za organizovanje rok koncerata i legendardnu muzičku emisiju "Hit 202". Sada je u penziji, ali se ne odmara. Bori se za spas rokenrola, svira bas gitaru i prvi je vokal grupe Vlada Jet Band.

Torta kao honorar

- Rođen sam u Beogradu 1946. godine. Detinjstvo sam provodio kao i ostali moji vršnjaci. Išli samo na sladoled u poslastičarnicu Pelivan, šetali se sa roditeljima do Kalemegdana i Knez Mihailove ulice. Međutim, kad sam napunio 11 godina, tata i mama su kupili gramofon.

Muzika koju su oni slušali nije me previše zanimala dok od svog druga Vlade Putnika nisam dobio singlicu Elvisa Preslija. Ploča je bila izgrebana jer je neko pokušao da je pusti na gramofonu s običnom šivaćom iglom, ali se Presli ipak čuo. Okupirao sam gramofon, vrteo ploču i dan i noć, pa je moj otac na kraju pobesneo, izvadio novac iz džepa i rekao mi: "Idi kupi još neku ploču, taj Presli mi probi mozak".

- Singlice s novom muzikom koje su tada stizale iz inostranstva bile su dragocenost. Kolekcionari su se okupljali ispred komisiona u Nušićevoj ulici. Ploče smo razmenjivali, prodavali i kupovali po kapijama i haustorima, kao što to sada rade dileri i narkomani s drogom. Crna berza je bila zločin, milicionari su hapsili, tukli i vukli za uši sve koje bi zatekli u nedozvoljenoj raboti. Umeo sam da se iz centra grada pešice zaputim na Karaburmu ako bih čuo da neko prodaje singlice Fetsa Domina ili Elvisa Preslija.

Strastveni kolekcionar: Vlada Džet iz mladih dana

Dešavalo se da zakasnim, da je ploča prodata, pa sam se vraćao kući plačući.
- Ako si imao ploče, bio si glavni u gradu. Stariji momci su me uvažavali zbog toga, govorili su: "To je onaj klinac kolekcionar."

Iako sam u početku imao samo desetak ploča, zvali su me na svoje žurke. Smestili bi me pored gramofona, dali mi litar soka i celu tortu, pa sam im puštao muziku dok su oni igrali sa devojkama. Kasnije, kad sam pošao u gimnaziju, bio sam glavni disk-džokej na žurkama i rođendanskim proslavama, mada se to tada nije tako nazivalo. Kada sam krenuo u gimnaziju počeo sam da igram i rukomet, bio sam golman u Crvenoj zvezdi, omladinski reprezentativac, smešila mi se lepa karijera.

Udarao kao Klej

- Pitaju me često da li sam imao problema s mangupima zbog duge kose, farmerica ili frula pantalona i bitls frizure koja je tada bila u modi.

Zahvaljujući rukometu, bio sam snažan i umeo sam dobro da se bijem. Bio sam golman, prsti su mi bili kao pampuri, gde udarim - ne raste trava! Rukomet sam ostavio kada sam počeo da sviram gitaru. Ali, i dalje sam udarao žestoko, znalo se to u gradu, pa su me mangupi zaobilazili. Godinama kasnije se šuškalo da sviram bas kao Džet Haris, ali udaram kao Kasijus Klej.

- Bas gitarista sam postao slučajno. Moj drugar Goran Vukićević odveo me je u februaru 1964. u mesnu zajednicu iza Kalenić pijace, na svirku svog benda Crni biseri. Članovi benda Ivan, Goran, Voja i Krcko su se posvađali jer niko nije hteo da svira bas gitaru. Kad su me pitali da li umem da sviram, odgovorio sam da to radim već godinama, iako sam na gitari znao da odsviram samo tri akorda. Uvalili su mi u ruke instrument, pa je igranka počela.

Proizvodili smo nekakav haotičan zvuk od koga su se tresli zidovi. Ja sam na basu držao dva-tri tona šta god da smo svirali. Na kraju mi je Ivan rekao: "Pravo da ti kažem, nisam čuo šta sviraš, ali gitaru držiš odlično". Ja sam ćutao i rastao kao kvasac.

- Često sam odlazio u klub Euridiku gde su najčešće svirali Safiri, pevao je tada već neizbežni Zoran Miščević, a povremeno i Brankica Sučević, naša Brenda Li. Bas gitaru je svirao Dragan Mirković.

Osmelio sam se da ga pitam: "U čemu je štos kod sviranja basa?" Rekao mi je: "Ma, to ti je trozvuk, uhvatiš srednjim prstom osnovni ton, a ostali prsti automatski sviraju šta treba." Odjurio sam odmah kući, zgrabio gitaru, stavio ploču na gramofon i počeo da pratim. To je bilo to. Umeo sam! Sada je trebalo vežbati, to je bilo za mene pravo otkrovenje.

Iz kafane na posao

- Mnogo sam putovao sa drugarima. Bilo je para. U Italiju smo odlazili po farmerice, a u London po muzičke instrumente. Iz inostranstva se nisam vraćao bez najmanje 150 ploča. Kupovao sam torbe, pakovao ploče i molio putnike u avionu da mi ih prenesu preko carine.

U Parizu znam sve berze starih ploča, svako mesto na velikoj buvljoj pijaci gde može da se kupi LP album zlata vredan. U stanu imam oko 25.000 singlica i LP ploča, to je za mene pravo bogatstvo. Imam oko 300 celuloidnih nosača zvuka za koje bi mnogi kolekcionari dali imanje.
 

- Kada su se Crni biseri razišli 1970, osnovao sam grupu Tunel. Tada započinje najvažniji deo moje životne priče. Sticajem okolnosti, 1978. opet slučajno ušao sam u Radio Beograd.

Sa članovima benda sedeo sam u restoranu Pod lipom kada je naišao urednik Rajko Prodanović, koji je počeo da priča kako može i mene da zaposli. Kada sam mu rekao da ne verujem u te bajke, uhvatio me za ruku i bukvalno odvukao preko puta, u Radio Beograd, pravo kod svog šefa Steve Markićevića.

Steva je bio okoreli džezer, pre toga smo se nekoliko puta sukobili oko džeza i roka, pa sam mislio da će mi pokazati vrata. Ali, Steva mi je vrlo ljubazno rekao da su mu potrebni mladi muzički obrazovani ljudi i da bi me rado primio u svoje redove.

- Tako sam postao honorarac, muzički saradnik Radio-Beogradu. Prešao sam s one strane barijere jer smo mi muzičari i radijski novinari uvek ratovali. Ubrzo su me prebacili kao voditelja u redakciju Programa 202.

Ankete su pokazivale da je tada najveću slušanost imao Studio B. Dogovorili smo se da napravimo emisiju u kojoj ćemo puštati samo brzu, tvrdu, eksplozivnu muziku. Tako je nastala emisija "Hit 202", počeli smo da emitujemo hitove britanskih i američkih grupa, kao i domaćih bendova.

Žurka na Tašu

- Program 202 postao je najslušanija stanica, ne samo u Beogradu i Srbiji, već u celoj bivšoj Jugoslaviji. A onda je usledilo zatišje. Josip Broz se razboleo, četiri meseca je trajalo zatišje. Posle Titove smrti nastala je prava muzička eksplozija na svim radio-stanicama, a mi smo uveli kao eksperiment i glasanje slušalaca za nedeljni "Hit 202". To je Radio-Beogradu diglo slušanosti do neba.

U saradnji sa upravom stadiona Tašmajdan, sa tek otvorenog bazena svake subote počeli smo da emitujemo program uživo. Subotom se na ovom bazenu u centru grada okupljalo i po 3.000 ljudi, igla nije mogla da padne, vrilo je kao u loncu.

- Uprava bazena bila je alava. U početku je sav novac od prodatih karata subotom išao nama, onda su nam tražili 10, pa 20, i na kraju 70 odsto...Preselili smo se 1982. u obližnji Taš klub. Uživo smo emitovali program, posetioci su igrali, pevali, glasali. Taš klub je postao centar zabave i dobrih vibracija. Počeli smo da dovodimo i goste, pevače i bendove sa teritorije tada još velike Jugoslavije.

U klubu su gostovali svi koji su tih godina nešto vredeli na jugoslovenskoj pop i rok sceni. Nije gostovalo samo Bijelo dugme, jer se raspalo, ali su gosti bili Goran Bregović, Željko Bebek, Tifa... Bilo je pred klubom tuča, beogradski žestoki momci redovno su dolazili zbog devojaka. Posle toga smo prešli u Dom omladine i tamo nastavili veliku radijsku žurku.

- Sve je to trajalo do početka 90-ih godina, do građanskog rata. Radio sam kao urednik i voditelj Programa 202 i svirao na tezgama sa Tunelom. A onda je Juga ušla kao voz u tunel iz koga nema izlaza. Počelo je da se puca, mladi ljudi su ginuli. Rekao sam: "Neću da pravim u Beogradu cirkus dok mladi ginu."

Povukao sam se u dobrovoljnu ilegalu. Kada se rat završio, osnovao sam grupu Vlada Jet Band, svirali smo i snimili smo četiri albuma. Ja sam u penziji, i pored obaveza sa bendom, stalno sam u nekim žirijima.

Emisija "Hit 202" i dalje je aktuelna, pa i tu penzionerski sarađujem. Obilazimo Srbiju, dajemo šansu mladim rok bendovima da se čuju i pokažu šta znaju. Gledam na to kao na neki svoju životnu misiju i ispunjavaću je dok me noge drže i zdravlje služi.