Kako je rokenrol osvojio Beograd

Branko Marušić Čutura je doajen beogradske, ali i jugoslovenske rokenrol scene. Ne voli da kaže za sebe da je legenda, pošto živi rokerski, za muziku i od muzike, mada je zakoračio u osmu deceniju. Komponuje, piše tekstove za pesme i aforizme. Bio je muzičar koji nikada nije hteo da se prikloni nijednom klanu, često je nasrtao na vetrenjače i bio je, kako kaže, buntovnik s razlogom.

Ljubitelji rokenrola pamte Čuturu kao muzičara grupe Beogradski alasi, a zatim je svirao u Albatrosima i Džentlmenima. Pevao je i svirao u grupi Dah sa kojom je imao kratku i nimalo džentlmensku avanturu. Napisao je, prepevao, komponovao i snimio na desetine rokenrol pesama koje su obeležile rok scenu od druge polovine 60-ih do kraja 90-ih godina kada je počela da se raspada velika Jugoslavija i nikome više nije bilo do muzike.

Branko Marušić Čutura

Gitarom i glasom stvarao je istoriju jugoslovenskog rokenrola. Pesme "Kuća bez broja", "Noćna buka", "Slomljena srca", "Ne dam se", "Naša mladost" i mnoge druge i danas su evergrin.

Na balet zbog vojske

- Na svet sam došao 27. jula 1939. u Beogradu, tako da sam jedini živi roker rođen u vreme Kraljevine Jugoslavije. Odrastao sam u centru prestonice, u Kosovskoj ulici nadomak zgrade Savezne skupštine. Počeo sam da sviram sa 16 godina, kao mangupčić iz centra grada. Gitaru mi je na rate kupila majka od jednog komšije.

Sa gitarom sam spavao, a kada sam naučio dva akorda već sam mislio da sam vrhunski muzičar. Išao sam u gimnaziju, svirao, igrao fudbal sa profesionalcima, a u 18. godini sam se upisao u baletsku školu da ne bih morao da idem u vojsku.

Primili su me jer je u baletu malo muškaraca. Volim da kažem da sam sjedinio mnoge ličnosti u sebi i da mi ponekad ta gužva smeta. Sve čega bih se prihvatio za mene je bila igra, sa lakoćom i osmehom sam odrađivao sve životne zadatke.

- Beograd je u vreme kada sam počeo da grabim život bio sladak grad od 500.000 stanovnika. U očima mnogih bio je velegrad jer je negovao muziku, pozorišnu umetnost, slikarstvo, sport...

U centru grada, na Trgu republike i početku Knez Mihailove ulice okupljali su se svi koji su značili nešto, košarkaš Radivoje Korać, glumice Beba Lončar i Milena Dravić sa svojim društvom, fudbaler Dragoslav Šekularac, da ne nabrajam. I svuda je treštala neka muzika. Igranke su se održavale u tada čuvenom Lazarcu, u KUD-u "Branko Krsmanović", ali i restoranima i klubovima gde su svirali džezeri.

- U Beogradu je gotovo svaki mlad čovek želeo da skrene pažnju na sebe. Sa drugarom Časlavom Pješčićem Ćatom počeo sam da muziciram u parku pored Skupštine. Stanovali smo u Kosovskoj ulici, pa smo osnovali duet Kosovac. Dok bismo držali noćne koncerte, otvarali bi se prozori na obližnjim zgradama, ljudi su nas gađali pepeljarama, flašama i teglama, neke su bile i pune. Na sreću, nisu mogli da dobace pa smo ostajali nepovređeni.

 

Fudbal na Kopakabani

- Rokenrol je počeo da se prišunjava Beogradu sa "trulog" Zapada. Ćata i ja svirali smo repertoar Fetsa Domina i Elvisa Prislija. Uzmemo gitare i kažemo: "Vidi bre, to možemo i mi bez muzičke škole, nota, solfeđa... Prava stvar!" Grad je bio tada muzički podeljen. U elitnim restoranima i salama za igranke su svirali džezeri, rokeri su svirali po parkovima i podrumima i ne znajući šta sviraju, a na periferiji, po kafančinama, grmeli su narodnjaci.

Sećam se da sam leti igrao fudbal na obali Save između Brankovog i Železničkog mosta. Bila je to plaža koju smo zvali Kopakabana. Tada su se na Radio Beogradu svakog dana od pola pet do pet popodne emitovale reklame i puštale pesme Fetsa Domina, Elvis Prislija ili Čak Berija. Sa plaže sam trčao kući po najvećoj žegi da bih čuo neku pesmu i naučio je. Drugog načina nije bilo. Uveče bih izlazio na ulicu i pevao: "Kaorina, Kaorina"! Ženskice su padale u trans, govorile: "On to zna, jaoj kako peva, baš je cakan".

- Muzičke grupe počele su da niču po gradu, svaki kraj imao je svoj bend. Nešto se događalo. Ljudi iz Radio-Beograda su shvatili da neka nova muzika potiskuje džez i domaću zabavnu muziku.

U prvi plan su počeli da izbijaju sinovi političara, visokih oficira ili službenika ambasada kojima su roditelji kupovali instrumente u inostranstvu. Oni su svirali stranim gostima na tadašnjim elitnim prijemima, stranim gostima. Neki od njih mu me zvali da pevam. Za njih sam već bio matorac, stara garda iako sam imao samo 22 godine. Ne mogu da kažem kada je rokenrol tačno zaživeo u Beogradu. Ali gitara je postala simbol muzike koja je počela da osvaja svet.

Dogodilo se to sa pojavom britanske grupe Šedouzi, koja je na gitarama cepala samo instrumentale. Nisi morao da znaš da pevaš, niti da znaš engleski, već samo osnovne akorde na gitari i da budeš kralj. Druga stvar je što je do električne gitare tada bilo teško doći, na akustične su se stavljali magneti, a sviralo se pomoću nekih starih vojnih razglasa i zvučnih kutija iz domaće radinosti. Bubnjari su lupali po stolici, a umesto činele služile su im velike kafanske pepeljare.

Zvezde na Tašu

- U Beogradu 1961. godine počinje da gruva VIS Albatrosi, koji su osnovali braća Jelić, Žika, Dragi i Rade. Pozvali su me da pevam. U elitnom restoranu Topčiderska noć četvrtkom su održavane igranke na koje je dolazio krem tadašnjeg Beograda.

Svirao je džez big bend sastavljen od vrhunskih muzičara, a mi Albatrosi smo bili kao neko osveženje. Šef restorana nam je govorio: "Samo tiho, nemojte da cepate gostima bubne opne". Ali, gruvali smo zato na drugim mestima. Imali smo već i jaku konkurenciju u grupama Samonikli, Smeli, Siluete, Crni panteri, Delfini...

Pevao sam sa Albatrosima, ali sam 1964. osnovao grupu Beogradski alasi. Nikada neću zaboraviti prvi veliki koncert Zvezde pod zvezdama na beogradskom stadionu Tašmajdan, gde su nastupili Arsen Dedić, Đorđe Marjanović i pored nas grupe Safiri i zagrebački bend Crveni koralji. Otkačio sam se kada sam video koje su instrumente dovukli.

Pitam solo gitaristu Mira Lukačića, onako iz zezanja: "Da nam date svoje instrumente, da sviramo na njima?" Mislim, oteraće me bestraga. Kaže on: "Naravno kolega, samo izvolite". Ne znam koji bi beogradski muzičari u to vreme drugom bendu ustupili muzičku mašineriju, jer su i instrumenti su bili stvar prestiža.

- Sa Albatrosima sam pevao i svirao dok nisam pozvan u vojsku. Nekako u isto vreme je u vojsku bio pozvan i Žika Jelić, Albatrosi su prestali da sviraju, Dragi Jelić je prešao u VIS Siluete koji je vodio legenda domaće rok scene Zoran Miščević. Zoran me je iznenadio kada mi je došao u posetu u vojsku da me pita da li sa Siluetama sme da snimi moju pesmu "Keti" koju sam komponovao pre odlaska u JNA i pevao na igrankama. Nisam mogao da odbijem to legendi.

Žika i ja smo se 1967. vratili iz vojske. Dragi je napustio Siluete, ponovo smo počeli da sviramo zajedno. Našli smo tezgu na Hvaru, u hotelu Palas. Bendu sam nadenuo ime Džentlmeni. Pet meseci smo svirali u tom hotelu, ali smo sebi nametnuli režim kao da smo gladijatori, a ne muzičari. Imali smo probu benda prepodne od dva do četiri, posle ručka smo učili tekstove, a onda ponovo probu od četiri do sedam uveče. Svirali smo u bašti hotela od osam uveče do jedan ujutru, padali na nos, ali smo postali toliko uigrani da ne kažem usvirani, da smo se sporazumevali pogledom ili prvim taktom pesme.

Crvene cipele

- Beograd je postao naš posle Hvara. Dobili smo gažu u beogradskom Domu omladine, na stazi slonova, kako su tadašnji muzičari to govorili. Svirka u Domu omladine bila je vrh vrhova. Pet godina smo svirali tri puta nedeljno igranke, četvrtkom subotom i nedeljom, prilaze je čuvala milicija, ulazilo se preko teške veze.

Tako smo ušli u studio PGP RTB i snimili pesme "Slatko" i "To je tvoj stil", a kasnije "Slomljena srca" i "Veseli svet"... Nastupali smo na nekoliko subotičkih festivala, a na Beogradskom proleću 1969. smo izveli pesmu "Korak ka suncu", koju smo kasnije snimili za PGP.

- Po ugledu na muzičare sa Zapada pustili smo duge kose, što nije prošlo bez otpora, pretili su nam da će nas javno ošišati. Pevač Silueta Zoran Miščević je tada osigurao svoju čuvenu frizuru kod ZOIL-a Dunav. A ja sam naručio kod obućara crvene cipele što je izluđivalo i mnoge moje kolege, a još više gradske dušebrižnike.

Dom omladine je uvek bio prebukiran, klinci su dolazili ranije da budu bliže podijumu, a oni prvi redovi i nisu đuskali - samo su blenuli u izvođače, njihovu garderobu i opremu. Najlepši deo grada je dolazio na naše igranke, pa su nam čak i neki funkcioneri zavideli i molili nas da kod svojih obožavateljki uradimo nešto za njih.

- Došlo je do prezasićenja. Razišli smo se kao džentlmeni posle pet godina. Žika i Dragi Jelić osnovali su DžU grupu, a ja dve godine zaredom osnivam nove Džentlmene, menjam muzičare, pokušavam da održim slavu i ime benda. Na kraju lomim pogaču i osnivam grupu Dah.

Snimamo za Jugoton moju kompoziciju "Noćna buka" izbijamo u sam vrh gotovo svih top lista, ali ja pucam. Ulazim u konflikt sa članovima grupe, napuštam Dah, pljušte uvrede i ružne reči, ne volim toga da se sećam. Postao sam vokalni solista, sam svoj majstor. Svirao sam pevao i putovao kao gost muzičar sa mnogim grupama. Komponovao sam u to vreme "Ekološku himnu", koja je četiri godine bila muzička špica Radio Beograda 202.

Kada je u Jugoslaviji izbio rat, povukao sam se u ilegalu, ućutao sam se, nisam nikome i nigde želeo da pevam, da me ne bi prozivali da pevam i kada mi se plače. I sada radim, i to je dobro. Rokenrol je misao, pokret, glas, noćna buka, način života...

Nadam se da sam ostavio trag. Često me novinari pitaju da li sam dobio neku muzičku nagradu? Uvek se nasmejem i kažem: "Najveća nagrada za pola veka bavljenja rokenrolom je što nisam dobio nijednu!"