Junak pozorišta gde se psuje

Porodični nadimak mu je Gazibarac, prijatelji ga zovu Pepi, a za široke narodne mase Predrag Smiljković je Tihomir Stojković zvani Špic iz selo Stajkovce kod Leskovac. Uprkos neverovatnoj popularnosti na ulici ga malo ko prepoznaje bez brkova i šešira iz "Bele lađe".

Levom nogom igra fudbal, a desnom piše. Sa juga je, iz Vlasotinca, a voli zimu. Ima obuku za pilota sportskih aviona, ali nema dozvolu, jer ona košta, a on pravi kuću, pa nema para. Živi u Vlasotincu, glumi u Leskovcu, snima za televiziju u Beogradu. Godišnje za volanom pređe 100.000 kilometara, pa se šali kako je u stvari šofer, samo glumi da je glumac. Svakodnevno dva puta putuje u Leskovac, na probe.

Rođen je 5. septembra 1969. u Vlasotincu, mada je porodica njegove majke živela na Dorćolu. Bomba im je pala na stan i kafanu, pa su se vratili na jug. Predragova mama Miroslava je bila nastavnica matematike. Pepijev otac Mihajlo je tekstilni inženjer. Bio je tehnički direktor fabrike čarapa Sinteks.

Pepi podjednako dobro u Leskovačkom pozorištu igra dramske i komične tekstove. Ali, ljudi ga presreću da mu čestitaju i sa njim razmene po koju toplu reč zbog TV serija i filmova "Srećni ljudi", "Porodično blago", "Tajna porodičnog blaga", "A sad adio", "Budi fin", "Stižu dolari", "Lele bato", "Ono naše što nekad bejaše", "Bela lađa"...

Odmara se šetajući pored reke, dole, u rodnom Vlasotincu, sa nekim od prijatelja koji umeju da šetaju sa njim. A nije ih promenio od detinjstva...

Nesuđeni laborant

- U detinjstvu sam voleo da jurcam za kolima, motorima. Kao dečak sanjao sam da budem šofer, profesor biologije ili doktor medicine. Privlačile su me prirodne nauke, medicina i volan, šoferaj. Primljen sam na dva fakulteta, PMF - odsek biologija u Kragujevcu, i Tehnološki u Leskovcu, ali sam izabrao biologiju. Bio sam dobar student kada je trebalo da se radi praktično. Vivisekcija organizama mi je išla dobro, ali teorija

slabo. Zato sam odustao od studiranja.

- Kada nisam učio, kada nisam hteo da budem deo krize, ratova, bežao sam u pozorište. Gluma me je sve više privlačila, pa sam otišao na audiciju u leskovačko pozorište. Sećam se da je to bilo 15. septembra 1993. Kada su pročitali moje ime, nisam mogao da verujem. Nisu verovali ni moji roditelji, pošto je trebalo da se zaposlim kao laborant u vodovodu jer sam završio srednju hemijsku. Morao sam na kraju da donesem radnu knjižicu koju sam na revers podigao iz pozorišta, da bi videli da u njoj stvarno piše glumac. Osetio sam da mi je pozorište pravo pribežište. Išao sam auto-stopom od kuće do pozorišta, 17 kilometara udaljenog od moje kuće, jer često nisam imao para za autobusku kartu.

- Roditelji su me upoznali sa Sinišom i Ljiljanom Pavić. Kada sam počeo da snimam za televiziju, Siniša me je spojio s velemajstorima našeg glumišta. Pokojni Danilo Lazović bio je ljudska i glumačka gromada. Mnogo mi je pomogao, kao i Aleksandar Berček i Branimir Brstina. Lepo sam igrao i s Dudom Mijatović. S Lanetom Gutovićem se i privatno družim. Obožavam ga. Lane voli provinciju. Njegova majka je, takođe, bila prosvetni radnik i godinu dana je radila u jednom selu kod Leskovca. Lane ima običaj da upali auto, dođe kod mene na ručak, pa se vrati kući.

- Prvi put kad sam konkurisao za Fakultet dramskih umetnosti, nisam se dobro spremio, a bio sam i umoran, jer sam celu noć putovao. Nisam prošao, pa sam se za sledeću sezonu spremio i verovatno sam se, što kaže naš narod, preučio. Pogrešio sam tekst, pa sam opsovao! Profesor Predrag Bajčetić me je pitao: "Kolega, šta ste rekli?" Nisam ni bio svestan da sam opsovao, a da bih se opravdao, rekao sam: Imam naviku iz svog pozorišta, tamo se psuje. Pitao me je gde radim. Rekao sam da sam glumac u Leskovcu. Na kraju mi je rekao: "U redu, izađite napolje." Posle više nisam ni pokušavao da se upišem na Akademiju.

Suze zbog bicikla

- Imam veliku familiju. Preko majke imam rođake u Švajcarskoj. Jedini umetnik iz familije pre mene je moj pokojni ujak Dušan Karuović. On je bio kompozitor. Pre toga je bio maneken. Komponovao je muziku za film "Kosovski boj", seriju "Srećni ljudi", za dečje emisije koje je vodio Dragan Laković. Moj otac je duhovit i zabavan čovek.

Odrastao je u domu u Kruševcu, sam se snalazio po svetu, naučio nemački jezik, otvorio firmu u Leskovcu. Putovao je po svetu, nabavljao mašine za fabriku. Dobio je stan od države, ali kad smo se uselili u kuću, vratio je stan - za primer. Dugo sam ga zvao budalom zbog toga, ali sada shvatam da je genije posebnog kova.

- Moj dve godine stariji brat Miodrag je avanturista, slični smo. On živi s roditeljima, a ja sam. Malo sam se izdvojio pošto mi je takav posao. Sve probleme u kući smo prevazilazili humorom. Pošto su moji roditelji gradili kuću, nikada nisam imao ono što želim. Hteo sam moderne farmerke, duks, motor, ali nisu imali novca. Uvek sam pozajmljivao. Bicikl sam dobio zato što sam plakao da mi se kupi.

- Mene je mama ganjala da učim matematiku zato što je bila nastavnica u školi, a predavala je i meni. Da je ne bih brukao, em me je podučavala kod kuće, em me je upućivala kod profesora matematike. Koliko puta sam od nje tražio zadatke za pismeni, nikad mi nije dala. Jednom sam uspeo da otkrijem šta će nam dati za pismeni, ali je ona to shvatila i promenila zadatke.

- Sedamdesetih godina Vlasotince je bilo čaršija sa dušom, građanskim mentalitetom, kaldrmom i čudnim ljudima. Mi smo u ono vreme imali dve pozorišne družine, dva crkvena hora, dve škole. Sve je to nestalo, ali sam imao sreće da kao dete udahnem taj duh čaršije koji je bio sažet od humora. Kad sam bio dete, naša ekipa je pobedila na turniru duhovitosti iz cele Jugoslavije.

- Deca obično imaju svoje ekipe, a ja nikada nisam mogao da budem član neke bande, jer nisam imao svoje društvo. Ni sam ne znam zašto. Ni sada nemam mnogobrojno društvo. Imam nekoliko prijatelja, smatram da je to dovoljno jer mi gužva smeta. Ne volim gužvu ni u kafani, a kamoli u privatnom životu. Najsrećniji sam kada sam na autoputu, sam u kolima.

- U nekim društvima su me gledali kao dvorsku ludu koju sam glumio kako bih pokrio svoje pravo lice. Ne ulazim duboko u odnose, možda i zbog toga da neko ne bi povredio moju intimu. Nekako se krijem iza lica komičara.

Nesrećne ljubavi

- Napisao sam nekoliko pesama kad sam bio mrtav pijan. Kad sam ih čitao trezan, samo je jedna imala smisla. Sve sam ih bacio. Meni su sve ljubavi nesrećne i neostvarene. Zato sam sam. U stvari, možda su srećne i ostvarene jer da sam se oženio nekom od tih devojaka, možda bih sada bio razveden. Ipak je to u božjim rukama, o tome ne mogu da pričam.

- Bio sam sa glumicom Biljanom Nikolić u ozbiljnoj vezi četiri godine. Igrali smo zajedno, bila mi je žena u "Porodičnom blagu". Kada igrate sa odličnom glumicom, to je sjajna razmena energije, pa se desi čudna simbioza i to je možda neki nivo zaljubljenosti. Pošto mi nikad u porodici nismo otvoreno pokazivali ljubav, možda sam ja u ljubavi nespretan. Ne umem da je pokazujem na pravi način ili je pokazujem na

pravi način, ali ne umem da odem na pravi način. Bog je stvorio ženu da bi se muškarci divili. Ja se divim ženi. Nijednoj ženi neću dozvoliti da promeni moje raspoloženje i moje mišljenje o ženama. Držim se. Valjda ću izdržati.

- Posle predstave ili snimanja odem kući ili, što je retko, u kafanu sa prijateljima. Uglavnom kod kuće gledam televiziju. Uh, voleo sam da igram šah, ali nikad u tome nisam bio vešti, zato što šah traži upornost i stabilnost. A ja sam nestalan, vetropir. Ne bih mogao u četiri zida na istom mestu da provedem duže od sat-dva. Meni je to apsurd.

- Kao dečak vodio sam babu u crkvu, jer je bila slabo pokretna. Da li sam vernik, ne znam, mogu reći da sam više grešnik. Trudim se da budem pobožan. Nadam se da jesam. Imam svog duhovnika, oca Serafima iz manastira Divljane kod Bele Palanke, a imam i prijatelja u Hilandaru, oca Milutina. On u manastiru obavlja pekarske poslove. Ne gleda televiziju, ne zna ko sam. Primio me je kao čoveka...

- Poroke imam, ali ne bih o njima. Ne drogiram se, ne pijem, ne pušim. Probao sam sem droge sve i nisam probao ovo novo, moderno, pederastiju. Definitivno je ušao đavo u nas. Rekao je Lane Gutović da su nas vaspitavali da postoje vampiri, babaroge, duhovi, đavoli, a sad ih nema, gde su? Pa, kaže, uselili se u čoveka. Reče mi jednom moj profesor francuskog jezika da sam Vudstok generacija, pa možda i zato u meni postoji avanturistički duh. Za mene je život do sada bio avantura. Šta će dalje biti, ne znam. Verovatno se zato nisam ni oženio...