Meksikanac na srpski način

Još se ponegde vrte pesme grupe "Paloma", ansambla koji je vladao 60-ih godina, čiji je jedan od članova bio i Radoslav Todosijević (73), na estradi poznatiji kao Rade Palomac. Na svim koncertima najviše se tražila "Pesma majci", a ansambl koji je svirao meksičku muziku bio je ispred svog vremena.

Kada se početkom 50-ih godina u našim bioskopima prikazivao meksički film "Jedan dan života", bio je to za naš narod svih uzrasta poseban doživljaj. A ta čuvena pesma o mladom oficiru revolucionaru, koju njegovoj majci Huaniti pevaju za rođendan, na dan kada će njen jedinac biti streljan, postala je kultna.

Inspirisani time, nastali su ansambli i solisti koji su svoj repertoar zasnovali upravo na tim melodijama. Tako je nastao i beogradski vokalno-instrumentalni ansambl "Paloma".

- Odrastao sam u Rakovici, radničkom predgrađu Beograda, i kao dečak sam počeo da se igram frulom. Rano sam ostao bez oca i dede. Uz pomoć bake Gorice odgajala me majka Mira, koja je radila u fabrici u Rakovici. Već sa pet godina počeo sam da sviram.

Sa 19 godina sam počeo da radim jer nam je trebao novac. Bilo je jako teško vreme. Imao sam sreće da na Radničkom univerzitetu pohađam i završim kurs klasične gitare kod našeg proslavljenog umetnika dr Jovana Jovičića. Po povratku iz armije, 1961, gde sam bio dve godine, kratko sam radio kao službenik. U to vreme sam se oženio mojom Slobodankom. Međutim, nisam hteo da kao službenik dočekam penziju.

Muzička porodica

Da je muzika ostala u porodici Todosijević govori činjenica da su i sin Vlada i ćerka Zorica krenuli očevim stopama.

- Dugo sam bio protiv toga da mi se deca bave muzikom kao profesijom. Pokazalo se da nisam u pravu. Verovatno tu ima nešto genetski, jer moja baka Gorica i Sava Jeremić, naš legendarni frulaš, bili su brat i sestra od strica. I moj otac i deda bili su muzikalni, a moja supruga Boba izuzetno je lepo pevala, mogla je karijeru da napravi, ali odrekla se toga da bi se posvetila kući i deci jer sam ja bio stalno odsutan od kuće.

Moj sin Vlada je našao sebe u muzici, harmonikaš je, kompozitor, tekstopisac. Posle završene pedagoške akademije i dobro odmaklih studija prava, muzici se priklonila i ćerka Zorica, koja sada živi u Čikagu u Americi. Trenutno se nalazi u Australiji na turneji.

Prvi javni nastup imao sam sa Slobodanom Bodom Nikolićem, i to na priredbi u Rakovici, a prvi honorar zaradio sam svirajući za Novu godinu za film o Momi Stanojloviću u Rakovici. Ne mogu sad da se setim šta sam kupio od tih para. Ali, sigurno je to bilo nešto za kuću, da bismo preživeli.

Beli golub u džuboksu

Po povratku iz vojske okrenuo se meksičkim pesmama.
- Upoznao sam se sa Ljubomirom Ilićem i Bodom Čupićem, koji su takođe svirali gitare. Bili smo zaljubljeni u muziku, pogotovo meksikansku. Zaželeli smo da se se i mi hvalimo njome. Osnovali smo trio.

Razmišljali smo o imenu i pošto se u meksičkim pesmama često pominjala "paloma", beli golub, odlučili smo da našem ansabmlu damo baš taj naziv. Prijavili smo se na audiciju na Radio Beograd, jer tada niste mogli da nastupate ako ne prođete audiciju na Radio Beogradu.

Milionski tiraži

Za desetak godina "Palomci" su snimili dvadesetak ploča, onih malih sa po četiri pesme, na 45 obrtaja, kakve su se kod nas tada jedino ili pretežno proizvodile.

- Na kraju, 1971/72. godine izašla nam je i jedna LP, sa izborom ranijih najpopularnijih pesama. Ukupan tiraž svih tih ploča kretao se između šest i sedam miliona primeraka, što bi za današnja merila bila fantastična brojka, a kada se ima u vidu tadašnji broj gramofona u zemlji.

U to vreme nisi mogao da nađeš džuboks bez "Palomaca". Nosioci smo prve zlatne ploče u Jugoslaviji. Naš sve veći tiraž ploča uvodio je platinaste i dijamantske ploče u našu diskografiju.

Prve uspehe postigli smo na takmičenju "Mikrofon je vaš".

Snimili smo dve ploče, a naša treća ploča "Mala Grkinja", koju smo snimili sa Nikolom Karovićem, sa prvih 100.000 prodatih primeraka postala je prva zabavnjačka zlatna ploča u istoriji naše diskografije, istovremeno kada i "Kafu mi, draga, ispeci" Predraga - Cuneta Gojkovića. Samo je ona prodata u 70.000 primeraka.

Jednom je grupa "Paloma" bila na tromesečnoj turneji u Bugarskoj.

- Svaki dan drugi grad. Vraćamo se u Jugoslaviju, a u Pirotu na železničkoj stanici bruji "Mala Grkinja". Iznenađeno pitamo šta se dešava, a ovi ljudi nam rekoše: "Pa to je hit, svaki džuboks pušta tu pesmu".

Priključivanjem bas gitariste Zorana Petrovića postali su kvartet i u tom sastavu snimili četvrtu ploču "Pesmu majci". Ansambl "Paloma" bio je u to vreme atrakcija i ispred svog vremena.

- Sve je bilo autentično. Scenski nastup, uniforme. Prvi smo počeli da polažemo pažnju na scenski nastup i prvi doneli bubice u to vreme. Na nastupima smo silazili među publiku da bi se uverili da nije snimak sa ploče, već da mi zaista pevamo.

Počeli smo sa slamnatim šeširima, pončo smo pravili od krpara iz kućne radinosti, a pomagao nam je i ambasador Meksika koji nas je često slušao. Ne mogu da se setim kako se zvao čovek, ali znam da je bio direktni potomak Panča Vilje.

Već 1964. godine imali smo autentične kostime sa sombrerima iz Meksika, dar meksičke ambasade, čiji smo bili česti gosti. Njihov kulturni ataše je bio izvanredan čovek, koji nas je često zvao na razne svečanosti. Nismo znali jezik, ali naš Zoran Petrović se sa njima sporazumevao na engleskom jeziku.

Cena nastupa po dogovoru

Rade kaže da nikad neće zaboraviti brojne turneje po bivšoj zemlji.
- Za desetak godina intenzivnog rada, prokrstali smo više puta celu Jugoslaviju, doslovno od Triglava do Đevđelije. U salama puno, a ispred sale još više. Toliko su nas voleli da ne mogu da opišem, to treba doživeti.

Nastupali smo u Sloveniji na nekom festivalu gde je bila i Rita Pavone. Bilo je 10.000 ljudi i uprkos jakoj konkurenciji doživeli smo ovacije i aplauze. Rita je bila svetska zvezda, a toliko pristupačna.

Nastupali smo u na radio-stanicama uživo, i televizijskim emisijama. Svirali smo i na platou ispred Hrama svetog Save, gde je nastupio i Roko Granata, koji je tada bio svetska elita. Mi smo, recimo, prvi posle Đorđa Marjanovića imali solistički, odnosno samostalni celovečernji koncert u Domu sindikata u Beogradu, u jesen 1964. godine.

"Paloma" u punom sastavu

Sa istim programom i elanom svirali smo i u seoskim domovima kulture, u kasarnama, bolnicima, humanitarnim priredbama. Kako se ansambl uvećavao, postalo je vanredno stanje.

Putni kao i ostali troškovi turneja sve više su nas opterećivali jer je bilo teško vreme. A mi nikada nismo imali određenu cenu nastupa. Recimo, pevali smo u Domu armije, na fakultetima, a oni su određivali cenu nastupa.

Davne 1971. godine sve se promenilo i meksička muzika počela je da bledi.
- Radili smo neprekidno do 1971. godine, a zatim povremeno još tri-četiri godine. Razišli smo se, krećući svako svojim životnim smerom, u vreme kada je počela da uzima maha novokomponovana narodna muzika. Ona je donosila nove melose, grčki, orijentalni.

U Kruševcu sam otvorio fabriku ploča, a te 1971. godine organizovao sam i poslednji srpski festival Sokobanja. Kod mene nema ni traga gorčine ni žala za prošlošću. Posle rasformiranja "Palome" kratko sam pevao u bendu "Sombrero", a posle sam promenio fah i nastavio da sviram u raznim narodnim orkestrima, zatim sam godinama radio kao muzički producent. Kad sad sve saberem mogu reći da sam srećan čovek.

Bez penzije

Rade danas živi u beogradskom naselju Višnjička banja i onako za svoju dušu svira i peva.

- Ne mogu da kažem da uživam u penziji, jer je nisam ni dobio. Sticajem ne znam kojih okolnosti, dokumenta koje sam davno predao Udruženju estradnih umetnika su nestala. Bio sam ubeđen da se uveliko radi na kategorizaciji, ali me je čudilo što ništa nije rešeno. To je bilo pre nego što je Branimir Đokić došao za predsednika.

Sada moram sve to da pokrenem i kako bih dobio penziju. Kada to sredim, predaću dokumenta i za nacionalnu penziju, mada ne znam kriterijume.