Najbolji maneken među hirurzima

Titulu najboljeg manekena među srpskim hirurzima nesumnjivo zaslužuje dr Momčilo Moma Jakovljević. I u hirurgiju je, baš kao i u svet mode, ušao igrom slučaja. Rođen je na beogradskom Dorćolu gde i danas živi. Već 30 godina radi kao hirurg u KBC "Dragiša Mišović", gde je na početku volontirao. Kao gimnazijalac nije ni sanjao da će postati maneken.

Momčilo Jakovljević

Kada je upisao studije medicine, nije se libio posla. Učlanio se u studentsku zadrugu i tražio najteži, odnosno najbolje plaćeni posao. Ponudili su mu pranje zgrade Beograđanke i premeravanje kanala Dunav - Tisa - Dunav.

- Odlučio sam se za ovo drugo, nisam ni sanjao šta me čeka. Bilo je leto. Obuli smo duboke crne gumene čizme i ušli u vojni čamac. Dvojica su me uz pomoć užadi vukli gore-dole s obale. Na svaki metar zabadao sam motku u muljevitu vodu. Čas na 1,20 m dubine, pa na 1,80 m, dva metra, pola metra. Tako se snimalo dno. Kada sam došao kući moji su mislili da imam boginje. Komarci su me skroz izujedali. Ali, bile su to slatke pare. Od tog prvog honorara, kao u onim francuskim filmovima, stajao sam ispred izloga Jugoeksporta i gledao čeruti košulje, bruks cipele i mantile od jelenske kože. Sa 19 godina sve sam sebi kupio i po Skadarliji se ponosno šetao u novoj odeći.

Debi pred gradonačelnikom

Na pisti Moma je završio igrom slučaja. Pune dve godine su ga njegove drugarice, manekenke Dubravka Dragić, Ljiljana Perović i Maja Štajner ubeđivale da postane maneken.

- Ljilja mi je rekla da za mene pita naša legendarna manekenka Tamara Bakić, koja je tada vladala jugoslovenskom modom. Nisam hteo ni da čujem za manekenstvo. To za mene nije bilo muško zanimanje. Otišao sam u Sarajevo da obiđem druga u vojsci i tamo sam slučajno sreo Tamaru. Bila je na reviji u hotelu Evropa. Rekla mi je da Beko traži manekene srednje visine sa konfekcijskim brojem 50. Odgovorio sam joj da mi ne pada na pamet. Nagovarala me je da odradim bar jedan sajam mode. Hteo sam da odbijem, ali mi je neko od manekena došapnuo: "Jesi li lud? Jednom revijom zarađuješ 150 maraka! A na sajmu obično imaš deset revija!". Kad sam čuo koliki je honorar, odmah sam pristao.

Za manekensku zaradu samo od jednog sajma u to vreme je mogao da se kupi fića. U to vreme je bilo malo muških manekena i Momina karijera je krenula munjevito.

- Debitovao sam na večernjoj reviji na Sajmu mode u Beogradu. U publici je bila elita iz Skupštine grada. U prvom redu su sedeli gradonačelnik Branko Pešić i Živorad Kovačević. Na prvoj reviji sam imao tremu. Ipak, namestio sam osmeh i krenuo samouvereno. Sebi sam rekao: Ako me niko nikad više ne pozove na reviju ili ako ne dobijem nijedan aplauz, sići ću s piste. Međutim, Tamaru su mnogi pitali ko je ovaj novi simpatični maneken i prokomentarisali da sam u grču. Kazali su joj: Super je, samo se vidi da je kao student na ispitu.

Muke s levom rukom

Išlo se od sajma do sajma, manekeni su putovali između Beograda, Zagreba, Ljubljane i Skoplja.

- Prve manekenske korake učio sam od Italijana. Sve je zanat. Nas su učili da ne sme da se koketira s publikom. Posebno se ovaj savet odnosio na mankenke. Bio sam temperamentan, hodao sam brzo i imao sam manu da mlataram levom rukom pa su mi rekli da je stavim u džep. Uvek su mi govorili da pogledam okolo kako se ne bih sudario sa drugim manekenom. Radili smo mnogo, ponuda je bilo sa svih strana, pa smo neke tezge morali da odbijamo.

Sve revije su bile besprekorno organizovane. Manekenstvo je u to doba bilo prestižna profesija.

- Beko, Kluz i Jugoeksport su izvozili za Rusiju gde smo često držali revije. U Rimu, u Vili Borgeze održali smo reviju sirogojno džempera koja je kreirala Dobrila Smiljanić. Ona je bila dobra sa čuvenim italijanskim kreatorom Misonijem, koji je inače našeg porekla.

Posla je bilo sve više, pohvale i aplauzi su stizali sa svih strana:
- Zvali su me na snimanja za "Ilustrovanu politiku", "Bazar", "Praktičnu ženu". Radile su se i mini revije po firmama. Dođu kupci pa se prošetaš od stola do ormara da vide modele. U to vreme naši neprikosnoveni kreatori su bili Aleksandar Joksimović i Mirjana Marić. Redovno me je zvao i hrvatski kreator Rikard Gumzej.

Manekenstvo mu je podarilo mnogo toga lepog i tokom bavljenja ovom profesijom naučio je dosta o modi i stilu.

- Radio sam za čuvenog dizajnera Paka Rabana što je zaista bilo pitanje prestiža. On je sjajan profesionalac, na konferencijama za štampu se zahvaljivao manekenima i slikao se sa nama. Tu sam naučio važnu lekciju - nije moda ono što je moderno, već ono što ti lepo stoji.

Učestvovao je na reviji na kojoj je bila i Raisa Gorbačov, supruga bivšeg sovjetskog predsednika. Nosili su modele i pred najpoznatijim svetskim bankarima.

- Imali smo i mi specijalno obezbeđenje, ali se nikada nisam osećao kao zvezda.

Očeve pretnje

Bio je na kraju studija medicine kada je otišao na kasting u Rim. Angažovali su ga da radi neke revije.

- Pojedini tamošnji manekeni su me značajno gledali i pitali gde ćemo izaći te večeri. Bilo je i štipkanja. Bio sam zbunjen njihovim ponašanjem i pitao sam prijatelje koji su živeli u Rimu šta se dešava. Rekli su mi da se foliram i da je reč o homoseksualcima. Odmah sam rekao nema tu foliranja. Ostalo mi je još pet ispita do diplome koja mi je bila cilj. Zbog te dve stvari sam se povukao iz manekenstva. Manekeni su mi iza leđa govorili: Šta će on tu, studira medicinu i uzima nas posao? Kolege i osoblje u bolnici su čak preda mnom ljubomorno komentarisali: Zar maneken da nam bude doktor? Ohrabrio me je profesor Ristić koji mi rekao: Zapamti, mogu da te ogovaram ja, neki drugi profesor, primarijus, a ostala boranija nema pravo na to. Mi smo merodavni da procenimo da li valjaš ili ne valjaš.

Uprkos popularnosti i odličnoj zaradi, Moma nijednog trenutka nije u iskušenje da batali studije - zahvaljujući svom strogom ocu.

- Moj pokojni tata Božidar, koji je bio pravnik, stalno mi je pretio: "Daću te na zanat ako ne učiš". Kada sam završio fakultet, moja majka Dušanka je pozvala pola rodbine na slavlje, a otac je prokomentarisao: "Pa šta ako si završio, to je normalno".

S lakoćom je okončao studije.

- Revije su se uglavnom radile vikendom ili radnim danom uveče. Od ujutro do popodne bio bih na fakultetu, onda bih dotrčao kući, ručao, doterao se i na posao. U vreme kad sam polagao ispite, svake večeri sam se pojavljivao na malom ekranu u Bekovoj reklami. Profesori bi me odmah prepoznali, ali čim bi zaustili: Ti si onaj, odgovarao sam im: To me svi pitaju. To je moj brat. A tako, složio bi se profesor, vidim, poznat si mi. Kada sam napunio 40 godina, počeo sam da proređujem revije jer me je bilo sramota da radim s ovim klincima. Moja zvanično poslednja revija bila je 1990. Ušao sam u garderobu i rekao kolegama: "Samo da se pozdravimo, ovo je bila moja poslednja revija". Svi su skočili i pitali me što im nisam rekao jer su želeli da mi prirede lep oproštaj. Filozofski sam im odgovorio: "Tiho sam i neprimetno ušao, tiho ću i da izađem"...