Oženio se zbog čokolade

Puca Saši Pantiću prsluk za podelu humora na kultivisani i geački i što ima onih koji se podsmevaju njegovim Kursadžijama zato što su prosti sve dok njegove šale ljudi vole i dok mu prilaze i zovu ga na večeru i piće. Kad je bio mali, plakao je od suzavca u rodnoj Prištini, pa sad želi da ljude razveseli humorom na nevesele teme. Zato izađe pred narod, odmah opsuje državu i ljudi se zacene od smeha. Ne samo u Srbiji.

U Sarajevu su im na dva nastupa polomili stakla jer nije bilo dovoljno karata, Makedonci ih obožavaju, napunili su i Lisinski u Zagrebu, a u Sloveniji su prava atrakcija kao neka rok-grupa.

Od 20. godine glumi u Prištinskom pozorištu, a rodio se 3. januara 1967. Primio ga je direktor Uglješa Vujović, koji je posle izbegao u Sutomore, pa ga je Saša doveo u Kursadžije da glumi profesora. Na Akademiju ga je primio Vladimir Jevtović. Diplomirao je 1992. sa desetkom u prvoj srpskoj klasi na Kosovu i Metohiji.

Radio je na RTV Priština. Dobio je nagradu za najhumorističniju emisiju na danima JRT i mislio da će da zadivi buduće poslodavce što diplomom, što nagradama, a dobio je samo 15 minuta da se predstavi Milici Mitrović. Ipak, primljen je i dve godine pre rata prešao je na Pink. Tu je upoznao Sašu Popovića i konačno je Pantićev humor kroz Grandove emisije ušao u narod odakle je i došao.

Kaže da je najveći romantičar na ovom svetu. Četiri godine mlađu suprugu Slađanu, koja je stručnjak za marketing, upoznao je u rodnom gradu. Šest meseci je svakodnevno dolazio pred njena vrata i svakog dana joj kupovao čokoladu dok joj nije dosadilo pa mu je rekla: "Dobro, izaći ću s tobom, samo nemoj više da dolaziš." Sada imaju ćerku Mašu (11) i sina Vanju (3).

Odrastao na suzavcu

Novogodišnje želje i pozdravi

- Žao mi je što je Sanader uhapšen u Austriji, a ne u svojoj zemlji. Otišao je da kupi zimske gume, a vratio se s lancima.

Srđanu Đokoviću u 2011. želimo da bude predsednik Teniskog saveza Srbije, da mu brat od tetke bude predsednik Atletskog saveza Srbije, da mu sestra od strica bude predsednik Aikido saveza Srbije, da mu šurnjaja bude predsednik Šahovskog saveza Srbije, da mu komšija bude predsednik Olimpijskog komiteta i da mu najmlađi sin bude ministar sporta i razonode u Vladi Srbije.

I Boba Živojinović je počeo da gradi okruglu kuću da ga Srđan Đoković ne bi sačekao iza ćoška.

A skraćenica CZ? Kad su pitali Karleušu šta znači skraćenica CZ ona kaže: "Pa, cvetak zanovetak."

Ivica Dačić mora da uhapsi još 6.000 ljudi jer je čuo da Ceca neće da peva ako je u publici manje od 7.000 gledalaca. To vam je sad aktuelno.

- Živeli smo u centru Prištine. Otac Dragan je bio mašinbravar, a majka Verica je radila kao poslovođa prodavnice.

Nisam odrastao uz ekskurzije, nego na suzavcu. Kao klinac sam plakao zbog suzavca i rešio sam tada da će svi zbog mene da se smeju.

Išao sam u osnovnu školu kada su svakodnevno bile demonstracije. Sećam se da mi je majka pala u nesvest zbog suzavca. Demonstracije su obično kretale od studentskog doma i išle ka centru, ka našoj kući. Pamtim da smo se sklanjali kod komšije Turčina. Ma, odrastao sam uz pištolje i puške.

- Kao sva deca igrali smo se onim što nije eksplodiralo, što je ostalo na ulici. Naše majke su spremale slatko, rakijicu, kafu, pa smo to nosili našim policajcima koji su u pancirima naoružani šetali ulicama. Znali smo svaku smenu.

Zauzvrat smo tražili da se igramo lisicama. To mi je, dakle, militantni deo detinjstva, ali to deca vole. Nismo imali prilike da se igramo kauboja i Indijanaca, uvek smo se igrali Srba i Šiptara.

Od rođenja je bila ta podela, mada smo mi imali dobar šiptarski komšiluk. Mnogo mojih vršnjaka je otišlo iz Prištine.

- Priština je uvek bila zanimljiva i novinama i televiziji. Kao dečak pisao sam za omladinski časopis ITD koji je tad bio čitan, a objavljivao sam tekstove i u Humoru.

Bilo je mnogo lakše da dospeš u novine kad kažeš: "Ej, ja sam iz Prištine, nešto bih vam poslao." Kasnije, kad sam služio vojsku u Beogradu dobio sam čak i nagradno odsustvo zato što mi je čuveni Paja Stanković u ITD-u za celu našu četu napravio karikature.

Ekspresno zaposlenje

- Želeo sam da se bavim humorom što je bilo veoma teško jer u Prištini i na Kosovu nismo imali srpsku televiziju i radio. Srećom, radilo je pozorište. Primili su me na audiciji, jer niko nije hteo da glumi u Prištini. Imao sam tada 20 godina.

Onda je Vlada Srbije rešila da uloži u nas, da glumci ostanu tu gde jesu i otvorili su akademiju. Naterali su me da se prijavim. Imao sam sreću da igram uz tadašnje prištinske glumačke veličine i da glumim zahtevne likove.

Aplauz u Zagrebu

- U Srbiji se smeju kad Srbin ne prođe dobro. Isto je i u Hrvatskoj i Sloveniji. Uvek se smeju kada njihovi dobiju packe. Kad Gedža izvređa Hrvata u Lisinskom aplauz traje deset minuta. Ili pitamo gde je spomenik Bana Jelačića. Kažu, evo ga. A koji ga ovo junak jaše? I to je izazvalo smeh...

- Pratila me je i sreća. Upoznao sam svoju sadašnju ženu Slađanu, koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila oba roditelja. Nije želela da živi u Prištini baš zbog te svoje muke. Stalno me je nagovarala da idemo u Beograd.

Ja sam radio na RTV Priština, ali nisu nam davali da pređemo u Radio Beograd ili Radio Niš. Morali smo da ostanemo tamo kao žrtvena jagnjad.

Čuo sam da se otvara privatna televizija Pink. Imao sam sastanak sa Milicom, suprugom Željka Mitrovića. Rekla mi je: "Sutra počinjete da radite." Zbunio sam se jer nisam dao otkaz, niti sam uzeo dokumenta, niti sam našao stan. Rekoh, hajde da probam, uzeću godišnji odmor, pa da vidim.

Sećam se da sam u Pinku primao 200, a stan plaćao 300 maraka, ali mi inat nije dozvoljavao da se vratim. Izdržao sam sve to. Kad je počelo bombardovanje, moja žena je došla samo da me poseti i više se nikad nije vratila. U stvari, njoj se želja ispunila. Ostali smo u Beogradu.

Ne prašta političarima

- Na Pinku sam upoznao Sašu Popovića. Rekao sam mu da imam nešto za njega. On je pitao: "Šta će to meni?" Samo što se odvojio od Zama koji je tad harao. Rekao sam mu: "Zam ima Indeksovo pozorište, a ti nemaš humor." Rekao mi je da dođem sutra da se dogovorimo i eto to traje već 10 godina. Startovali smo s Policijskom stanicom, pa su onda krenule Kursadžije. U to vreme je ojačao i Mitrović, pa se raširio i po Bosni, Crnoj Gori. Kako su se oni širili, tako smo i mi.

- Kad smo dobili dete, niti smo žena i ja radili, niti je država pitala kako živimo. A sekira se mnogo za Kosovo, baš se sekira. Maltene sam prestao da budem nacionalistički obojen kad sam u policijskoj stanici hteo da izvadim pasoš za ćerkicu Mašu koja se rodila 2000. Rekli su mi da nije prijavljena jer ne znaju šta će s decom s Kosova.

Dakle, moja Maša ne postoji za našu državu, pošto ne znaju šta će biti sa Kosovom. To me je tako razbesnelo, bio sam veoma neprijatan, pa su me odmah poslali u MUP u Ljermontovoj ulici i završili su mi to za pola sata. Niko nije zvao da pita kako to dete raste. Nego, sva sreća, tata je radio, putovao, zasmejavao ljude. Sad smo postali brend, pa nas ti isti političari zovu za promocije. Ali, ne opraštamo im i uvek su nam na tapetu jer to zaslužuju.

Kursadžije - velika porodica

- Ne bi valjalo da se Kursadžije svima dopadaju. One za koje radimo zanima samo rejting. Ali, postoje i oni drugi kojima naš rejting smeta. Obično se kaže da su oni koji gledaju B92 face i urbani, a koji gledaju Pink su seljaci. Ne možemo da delimo humor na intelektualni i na seljački. Ili se smeješ ili se ne smeješ. Mi imamo našu publiku. Nikog nismo ostavili ravnodušnim.

- U poslednje vreme i od političara, odnosno od njihovih saradnika, dobijamo pozitivne kritike. Pa i Tadić voli da sluša viceve o sebi. Ne pominjemo ni Severinu džabe. Dačić primio pedera u stranku, šta sad! Ako Napredna stranka uzme pedera, biće nazadna. Daju ti materijala da radiš. Nekom se neće svideti taj humor, al' šta ćeš.

Ministri postali zvezde

- Vi sigurno ne znate ko je ministar finansija u Bosni, Sloveniji, Crnoj Gori, a oni znaju, zahvaljujući Kursadžijama, jer se tamo emitujemo, da je Mlađan Dinkić ministar finansija, Dačić ministar policije, tako da su oni lokalne zvezde u tim republikama.

- Mi smo prilično uigrani. Ali, dešavaju se nepredviđene stvari. Jednom smo igrali u Obudovcu kod Bosanskog Šamca. Đuro Palica se najeo nekog zelenog grožđa i pio je pivo. Treba da počne predstava, ali Đuro nije izašao na scenu.

Pitao sam Baneta Vidakovića gde je Đuro, a on mi je odgovorio: "Usro se." Dobio je proliv, nije mogao da se kontroliše i isprljao je policijske pantalone i gaće.

Najzad je došao u nekom plavom šortsu. Rekao sam mu: "Izađi na scenu u tim gaćama i slaži publiku - 'bem ti državu, sve političke partije, kako mi ukradoše pantalone." Kad se na sceni pojavio u gaćama krenule su ovacije.

- Kursadžije se nikada nisu posvađale. Više vremena provodimo zajedno nego sa porodicom. Svake godine smo na Crnogorskom primorju tri meseca. Vikendom smo u Sloveniji i Makedoniji. Jednom sam od Željka Mitrovića tražio da nam da neki kombi jer nam se stari izlizao. On je rekao da će nam kupiti džip. Dobio sam ga za minuli rad, ali je to bio i prilično obavezujući poklon. Vratili smo mu to preko Pinka u Sloveniji i Makedoniji.

Očev grob u šiblju

- I narod u okolnim državama je ubijen politikom i nemaštinom. Predsednici vlada kradu jedni od drugih fazone i fore kojima mogu da opljačkaju narod. Kad se mi pojavimo ljudi zaborave brige, tako da mislim da nekako dođemo kao lek za narod u ovim teškim vremenima. Niko od nas iz Kursadžija nema bazene, kuće, vikendice. Đuro i dan-danas ide autobusom na probe.

- U našoj kući u Prištini i dalje živi Šiptar. Moj otac je umro u 48. godini. Moj brat Srđan i ja smo morali sami da se snalazimo. Nije bilo lako baviti se humorom u to vreme, ali to je bio jedini izlaz. Danas ne možemo čak ni da sednemo i gledamo slike iz detinjstva jer nam nije ostala ni fotografija.

- Moj otac i stric su sahranjeni u Prištini, baba u Sokobanji, rasuti su grobovi, pa kad su zadušnice, ne možeš da odeš kao drugi ljudi. Groblje nije sređeno ni od bombardovanja, pola su rovovi. Ne mogu da se setim koje godine sam bio u Prištini, nisam mogao da nađem grob od šiblja! Baš sam išao sa Đurom Palicom. Znaš gde je grob, ali od šiblja i srušenih spomenika ne možeš da prođeš. Nego, neka bude zdravlja, neka ljudi budu živi i zdravi, pa će to da se sredi...