Ulubile me žene načisto

Dorćolskog romantičara Dragana Vujića Vujketa mlađe kolege zovu pozorišni ćale, zato što im šapuće pozorišne tajne koje su njemu preneli njegov profesor Rade Marković, ali i Branko Pleša, Petar Banićević, Stevo Žigon, legende tih memljivih fosni koje život znače. Desetog decembra ove godine proslaviće 50. rođendan i 25 godina umetničkog rada.

Dragan Vujić Vujke

Toliko kao ključar tajni Pozorišta na Terazijama glumi, igra i peva. Nikada mu nije pripala uloga Jaga, ali je blistao i razbijao granice igre u "Lutki sa naslovne strane", "Alanu Fordu", "Violinisti na krovu", "Čikagu", "La stradi", "Seksualnom vaspitanju"...

Igrao je mnoge likove od raznosača u "Boljem životu", preko zeta Jovana u "Svadbenom maršu", novinara u "Tri letnja dana", inspektora u "Sad adio", ministra u "Paradoksu", kuma Stevu u "Drugom stanju", Tomu Protića u "Zauvek mlad". Vujke glumi i onog ulizicu Panjkovića koji, u tandemu sa neponovljivim Šojićem Laneta Gutovića u "Beloj lađi", mami smeh do suza.

Priprema muzički CD. Zvaće se "Poslednji poziv za izlazak iz mog života", sa podnaslovom "Može ti se". Biće to, kaže, autobiografska ljubavna priča sa primesama gorčine. Iz skromne je porodice, jedinac Ivana i Branke koji su mu, uprkos skromnoj finansijskoj situaciji, jer je samo otac radio, pružali bezrezervnu podršku da postane jedan od stubova beogradskog glumačkog sveta potpuno specifične boje.

Pozorišni ćale

- Vrlo rano sam naučio da čitam slova i kad me otac prvi put odveo u bioskop prikazivao se film "Dobar, loš, zao" Klinta Istvuda. Bio sam atrakcija u bioskopu, jer sam naglas čitao titlove. Ljudima je to bilo simpatično prvih 20 minuta, a onda sam im bio dosadan.

Kad sam pošao u prvi razred osnovne škole, nosio sam neke perjanice, tomahavke. Imao sam divnu učiteljicu, gospođa Dragicu, koja je bila moj saobraćajac i upućivala me u ulicu koja je, u stvari, umetnost.

Sam sam učio da pišem, sa osam godina sam kucao na mašini. U prvom razredu sam znao da sabiram do 10.000. Bilo mi je dosadno, šetao sam po učionici. Učiteljica je čupala kosu i da bi me smirila ubacila me u dramsku sekciju. Dečje želje su mi se ostvarile kada su na akademiji pročitali moje ime.

- To što sam postao pozorišni ćale i dorćolski romantik, to je dolazilo vremenom. Imao sam dobar razlog da gorim na Akademiji.

Proveo sam četiri godine sa Radetom Markovićem koji je bio dovoljno surov, ponekad čak i brutalan, pa me je stavljao na razna iskušenja tako da sam se osećao kao Sizif koji gura neki svoj glumački kamen.

Pre nekoliko godina, kada smo sedeli kod njega u kući, u Budvi, poklonio mi je svoju monografiju koju je dobio kada i Dobričin prsten u kojoj piše: "Mom Vuji za koga sam oduvek znao da je rođeni glumac". To mi je jedna od najdražih knjiga. Kad se budim ujutru, kažem - ja sam srećan i zadovoljan čovek, jer radim posao koji volim.

Ranije sam svim mladim glumcima koji ovde dolaze, uključujući i hor i balet, branio da mi persiraju, jer to ne želim, jer ćaletu se ne persira. Ponukan time što sam igrao i bio u društvu jednog Radeta Markovića, Žigona, Petra Banićevića, Pleše, smatram sebe duhovnim Kašogijem, jer sam bogat čovek.

Slatka robija

- U 2.000 predstava svaki korak i od milimetar je jedan stres, jer ti imaš obavezu i zadovoljstvo da ono što je rađeno mesec, dva, tri najkvalitetnije predstaviš publici. Bilo je trenutaka kada bih dao sve da ne igram, ali ne možemo da stanemo i kažemo publici: dođite drugi dan, glavnom glumcu se ne igra. To je jedna slatka robija jer se vrtimo kao kuče oko bandere, 150 puta igramo jedno isto. Pojedem se živ kada zaboravim jednu reč da kažem. Publika nema pojma, ali ja znam. A onda kažeš sebi, jesi li lud, sve je u redu, ne brini.

- Imao sam 26 godina kad mi je umro otac. On je tada imao 50 godina. Moj otac je bio maskota Dorćola, jedan dobrodušni, debeli, omaleni Iva. Od te jedne trgovačke plate ja sam studirao u Novom Sadu i jeo četvrt hleba, paštetu i pola litra mleka za ceo dan. Imao je težak moždani udar. Bio je tri dana u bolnici i umro za tri dana. Ja sam u to vreme imao generalne probe. Igrali smo prvu verziju predstave "Cigani lete u nebo".

Ujutru su mi javili da je umro, a uveče u pola osam sam imao premijeru. Zvao me je tadašnji upravnik i rekao: "Vujke, vi odlučite da li želite i možete da igrate". Jedino sam tražio da bude jedno slobodno mesto u sali to veče. Prvi sam izašao na scenu. U tom trenutku sam rekao: "Matori, ovo igram za tebe". I odigrao sam zaista kao nikad u životu. Posle sahrane sam otišao na prvu reprizu. Uopšte nisam imao vremena da razmišljam o tome. Sve to me je tek stiglo posle izvesnog vremena.

Susret sa Travoltom

- Moj otac je vrlo poštovao pozorište. Oblačio je crno odelo sa belim prugama, belu košulju i bordo leptir mašnu, to se uvek znalo, izbrijan, sređen, doteran, "mafioza" dorćolska i uvek sam imao to zadovoljstvo kad se završi predstava da mi kaže šta misli, a video je samo pet-šest premijera.

Bodi Ninkoviću, mom kolegi se desilo da su mu otac i majka umrli u roku od pet dana. To su strašne stvari. To je drastičnije, ali oni su imali po 80 godina. Imam sreću da mi je majka dosta mlada. Rodila me je sa 19 godina, sad ima 68, mi smo drugari, dosta pričamo.

- Ja ne pijem, ne pušim, jer mi je želja da trajem. Imao sam čudan splet okolnosti u ovih godinu dana zbog saobraćajne nesreće. Očigledno sam dobio neki znak onog odozgo da malo treba taj automobil da stavim u garažu, da se malo promene točkovi, zamene šoferšajbne, sajtne, licne i ostalo. Ja sam očekivao da će to biti dva-tri meseca odsustva, a trajalo je godinu dana.

Godinu dana za glumca u ovim godinama je kao da mi stavljate sirće na ranu. Pitao me lekar: "Vujke, je l' sanjate saobraćajnu nesreću"? Odgovorio sam: "Sanjam da ne igram". Nisam razmišljao o mogućnosti da su mi zamalo odsekli ruku. Ta ruka funkcioniše i ja sam zadovoljan.

- Uvek pominjem Dorćol, jer sam rastao među Ciganima, Šiptarima, Jevrejima, išao na slave, sunećenja... I tu sam mnogo naučio. Bio sam na filmskom festivalu u Kanu gde sam upoznao Travoltu, Majkla Kejna, Denisa Hopera, ikone Holivuda, a potpuno normalne ljude. Sedeo sa Travoltom, nedugo, dva, tri minuta, objasnio mu da radim u muzičkom pozorištu, do njega sam došao bezobrazlukom, preko Turčina iz obezbeđenja. U tih 40 dana u Kanu ukomponovao sam i Dorćol. Proveo sam se - milina.

Sam u garderobi

- Rekao sam, ja nisam zaljubljen, nego ulubljen, ali sve se to da ispraviti. Ljude intrigira zašto se nisam zarobljavao tim bračnim zajednicama, a ja kažem da sam sad zaljubljen u svoje zdravlje. A s druge strane, lajt motiv mog bavljenja glumom uvek su bile žene. I uvek sam bio neko ko je imao tu dozu infantilnosti da pre predstave dođem i zvirnem kroz zavesu da nađem nekog kome ću igrati večeras. I doživljavao sam neke ljubavi iz publike. Dešavalo se da osoba dolazi dva, tri puta na predstavu i sedi na istom mestu.

Problem je bio kako da sa tom osobom stupim u kontakt. I desilo mi se da je došla do bifea. Tu smo negde uspostavili hemiju. To je trajalo neko vreme. Mnogo puta kada sam se davao na zlatnom poslužavniku nisam bivao interesantan. Mada moram da priznam da sam velemajstor, a ne igram šah, u izboru pogrešnih osoba. Bijući te neke ženske bitke, što kaže Zvonko Bogdan, ja ću negde gledat' u daljinu i sve više tražiti tišinu.

- Potrebne su mi mirne partnerke, neko ko neće da mi bude šibica, nego voda. Ja sam Strelac, vatra, pa mi je potrebno da igram životni ping-pong, a da s druge strane imam podršku jer hteo-ne hteo, moram da budem egocentrik pošto sam tamo na sceni. Da su mi žene u životu učinile dobroga, divnoga, lošega i gorega, jesu. Od sveg pomalo. Imam jednu mešanu salatu raznoraznih emocija.

Bio sam u situaciji da žena sa kojom sam proveo dve godine dođe pet minuta pred početak predstave i kaže: "Ne želim da budem s tobom". Posle toga sam rekao: "Do 19 sati primam informacije, posle ne želim više nikog. Niko ne sme posle sedam da mi uđe u garderobu. Jedino garderoberka može da donese cipele, peškir i ono što treba.

- Ljudi vole da vire u tanjire, novčanike, u krevete, mozgove. Posle predstave sam umorno zadovoljan. Obično uzmem neku čokoladnu bananicu. Prija mi tišina moje garderobe. Tamo imam skoro sve. To je kao jedna mala pozorišna garsonjera. Tu mi je tuš, mali muzički uređaj, fali mi samo jedan krevet na rasklapanje, tu držim svoje stvari, neke knjige, fotografije. Posle predstave volim izvesno vreme tu da provedem, da se malo mašina ohladi. Nakon toga krenem od Terazija preko Knez Mihailove i onda se spuštam na Dorćol. Moram da pokupim taj miris mog Dorćola.To mi je lepo...