Srpskog genija za sveca

Nikola Lončar, osnivač kluba "Nikola Tesla" u Filadelfiji u kome danas ima više Amerikanaca nego Srba, postigao je da ove godine američki grad proglasi Teslin dan rođenja za praznik i pokrenuo akciju da Crkva kanonizuje naučnika

Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima: Nikola Lončar

Pre 27 godina otišao je u Ameriku, gde je osnivač i predsednik Kluba "Nikola Tesla" koji prikuplja peticiju da se Tesla proglasi svecem. U gradu Filadelfiji Teslin rođendan proglašen je praznikom.

U oktobru, baš u vreme održavanja godišnje skupštine Kluba "Nikola Tesla" u Americi, bilo je tačno 27 godina otkad je Nikola Lončar otišao iz Srbije.

- Kad sam došao ovde nisam znao engleski, u školi sam učio ruski, ali sam imao sreće, radio sam sa dobrim ljudima koji su mi dosta pomogli, možda zato što su svi mislili da sam Jevrejin, jer imam jevrejski nos - smeje se Nikola Lončar, privatni detektiv, pronalazač i osnivač i predsednik Teslinog kluba u Filadelfiji, prestonici Pensilvanije.

U Americi je čak završio školu za prodaju nekretnina, ali taj posao nije voleo, pa je otvorio bravarsku radionicu za popravku brava na vratima i sigurnosne opreme sa alarmima i vratio se pronalazaštvu kojim je počeo da se bavi još u osnovnoj školi.

Napravio je nekoliko dobrih proizvoda, čak dobio značajne nagrade, ali mu nikako nije uspevalo da svoje pronalaske proizvodi u Americi, pa se 1989. vratio nazad, u Srbiju, a onda opet otišao u Ameriku, zbog rata. Odlučio je da se bavi detektivskim poslom.

- Kad se kaže privatni detektiv, ljudi uglavnom misle da je to posao s nekakvim filmskim akcijama, ali moj posao je da pronađem na koji je način neko provalio u kuću ili poslovni prostor. Ponovo sam počeo da se bavim i pronalazaštvom - kaže Lončar, koji je verovatno bio jedini direktor stranac Udruženja pronalazača u Americi, koje je osnovano još 1933. godine.

- Tu sam mnogo naučio. Odatle i ovo što mi danas radimo. Prvi Tesla klub je otvoren 2004. godine, 10. jula, na Teslin rođendan, u Srpskoj crkvi u Filadelfiji, međutim naš narod baš nije bio puno zainteresovan da se druži oko Tesle. Skupilo se samo nešto malo Amerikanaca. Pre tri godine sa prijateljem sam otvorio Klub za Amerikance. Glavna gradska biblioteka nam je ustupila prostor.

Proslava kod zvona slobode

Danas klub ima više od 300 članova, a tridesetak su Srbi.
- Mi imamo izuzetnu saradnju i sa Muzejom Nikole Tesle i još nekim institucijama u Srbiji i sa teslolozima širom sveta. U noći između 9. i 10. jula, dobili smo dozvolu od federalne vlade da ispred Zvona slobode slavimo Teslin rođendan, a grad je tu noć, ta dva dana, jer je Tesla rođen u ponoć, proglasio za gradski praznik.

Proklamacija grada Filadelfije

Filadelfija je prvi grad u svetu koji je Teslin rođendan proglasio za praznik, jer veliki broj Amerikanaca smatra da bi, da je Tesla napravio sve što je zamislio, svet bio drugačiji.
- Mladi Amerikanci stvarno veruju u to. Za njih je Tesla kao svetinja. Sad radimo na tome da se Beograd i Filadelfija pobratime.

Mnogi američki studenti su zainteresovani da idu u Srbiju na studije, ali praktično ne postoji institucija kojoj mogu da se obrate. I kad god se nekom obrate, niko se ne javlja, ne odgovara, a razmena studenata bi izmenila i imidž naše zemlje i našeg naroda - tvrdi Lončar.

Klub na čijem je čelu želi da se Tesla proglasi svecem!
- Sakupljamo potpise za peticiju Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se Tesla kanonizuje. Ja sam otišao u Njujork i razgovarao sa sveštenicima da li imam prava to da radim. Oni su rekli da nikakve greške nema, ali mi je jedan sveštenik kazao da ne misli da će se to desiti, ali to je njegovo mišljenje.

Međutim, dovoljno je da se Teslin rođendan slavi u što više gradova u svetu. Svi mogu da slave, svi kreativni ljudi, ne moraju da budu pravoslavci da bi slavili. Neka to bude Teslin dan, Teslina noć. Znači, nije toliko neophodno da Crkva to uradi, mada ja lično verujem da hoće.

Advokat i bokser

Život Nikole Lončara se odvija između Tesle, biznisa i porodice. Sve je kod Lončarevih vezano za Teslu.

- Nama su i kuća i garaža i podrum i moja kancelarija puni Teslinih knjiga, raznih slika, mašinerija, instrumenata. Ali ja ne mogu da zamislim da nešto drugo radim. Samim tim što sam tako zadovoljan, svima u familiji je lepše.

Nikolin sin imenjak ima 24 godine i izuzetno dobro priča srpski, a engleski mu je maternji jezik.

- Boksovao je za Džoa Frejzera, ali se, ipak, odlučio za nauku i dobru školu - hvali ga otac. - Završio je veoma dobar fakultet u Njujorku i Virdžiniji, sad je na magistraturi za advokaturu, a advokat koji zna boks, to je dobro! Mislim da će moj sin moći mnogo više da uradi za srpstvo i ujedinjenje Srba i Amerikanaca preko Tesle nego što sam ja uradio.

Ja ću postaviti jake temelje, a od njega očekujem da nastavi da radi sa srpskim institucijama. Ćerka Aleksandra je na četvrtoj godini studija, ali Tesla baš nije neka velika preokupacija za nju. Ima 22 godine.
 

Nikola Lončar sa suprugom Morin

Supruga Morin je završila umetničku akademiju.

- Moja supruga je mlađa od mene 10 godina, pa kad me ljudi pitaju kako smo se venčali, ja im objasnim da mi je trebala zelena karta, da sam je oženio da bih ostao u Americi, što uopšte nije tačno, jer sam zelenu kartu imao pre nje. Upoznali smo se na Dan svetog Valentina i tako 25 godina.

Šest godina za pasoš

Lončar misli da ne postoji bolja mogućnost da svet upozna Srbe nego kroz velikog srpskog naučnika. Srbija mu nedostaje, ali svaki put kad dođe ima neki problem, od građevinske dozvole do vađenja pasoša koji nije mogao da dobije šest-sedam godina, jer je rođen u Hrvatskoj.

- Kao bebu su me doveli u Srbiju, a ja nisam srpski državljanin, ne mogu da izvadim pasoš. Ne mogu da shvatim kako ja, koji nisam rođen u Americi i nemam američku krštenicu, mogu da odem u poštu, uplatim, dam dve slike i oni mi kroz nedelju dana daju pasoš nazad, a u Srbiji mi treba šest godina da ga izvadim. Ili da moja žena ne može da ima zdravstvenu knjižicu zato što se nije rodila u Srbiji, a da je Šiptarka, onda može.

To je meni do te mere bilo dovedeno do ludila, da sam ponovo napustio zemlju. Ako sam ja imao privatnu firmu, a moja žena ne može da dobije zdravstvenu knjižicu, na šta to liči!

Srbiji ne može da oprosti stalni haos.

- Pre nekoliko godina, kad sam poslednji put bio u Srbiji, umrla mi je majka. U Zemunskoj bolnici je bila jedna boca kiseonika koju je delilo više bolesnika. Koliko god da volim svoj narod, koliko god da volim Srbiju, uvek postoji neka ljutnja koju nikako ne mogu da izbegnem zašto je sve to tako. Srbija mi puno nedostaje, ali kad dođem, ne mogu da dočekam da se vratim u Ameriku.