Od knjige se goje samo trgovci

Njegova knjiga "Trezvenjaci na pijanoj lađi" nedavno je osvojila godišnju nagradu za najbolju knjigu ili memoarski spis na srpskom jeziku u protekloj godini. Književnik Mirko Demić kaže da su nagrade radost i iskušenje, a često i veliki nesporazum između pisca i takozvane javnosti, jer "uzajamno pothranjuju nerealna očekivanja". Za pisca koji je rođen na Baniji, a živi u Kragujevcu, neiscrpan izvor razmišljanja su srpsko-hrvatski odnosi i običan čovek koji ima nesreću da se nađe u njihovom epicentru.

Mirko Demić

Zašto ste se opredelili za sliku "Pijani brod" Save Šumanovića na naslovnici knjige?
- Šumanovićeva slika jedan je od centralnih motiva oko kojih moj junak sapliće i raspliće konce svoje priče, svog snoviđenja. Takođe, Šumanovićeva sudbina je izvor neprestanog čuđenja, jer niko nije bio toliko neviniji od njega, a svejedno je brutalno umoren u sklopu namirivanja srpsko-hrvatskih računa, obostranih potraživanja i dugovanja. Simbolično prebijanje tih dugova izvršeno je bukvalnim prebijanjem Savinih ruku.

Zbog literature skinuo epolete

Mirko Demić je rođen 1964. u Gornjem Klasniću kod Gline. Nije počeo da piše od malih nogu, čemu su skloni mnogi pisci, a posebno nakon neslavnog recitovanja jedne poduže pesme Branka Ćopića za 8. mart, kada se rasplakao na pozornici, ugledavši majku u publici. U osnovnoj školi se zanimao za fudbal, ali se otac protivio, jer je to "posao besposličara".

Završio je Vojnu akademiju u Beogradu. U drugom razredu Vojne gimnazije zaljubio se u jednu Pančevku, pa je iznenada završio na popravnom ispitu iz predmeta društveno-politički sistem. Usudio se da brani Hegela iako ga nije razumeo. Tako je počeo da čita preko svake mere - i, kaže, evo dokle je dogurao...

Od 1987. do 1991. živeo je u Sinju, a onda je bacio epolete u predvečerje rata i okrenuo se literaturi. Od 1991. do 1995. živi u rodnom selu i u Glini i uređuje kulturnu rubriku u "Srpskom glasu", a od 1995. u Kragujevcu. Od 1996-2002. bio je glavni urednik "Kragujevačkog čitališta". Od 2002. godine je glavni urednik časopisa za književnost "Koraci" iz Kragujevca.

Objavio je knjige proze: "Jabuke Hesperida" (1990), "Slamka u nosu" (1996), "Ćilibar, med, oskoruša" (2001, 2005), "Apokrifi o Furtuli" (2003), "Sluge hirovitog lučonoše" (2006), "Molski akordi" (2008, 2009), "Trezvenjaci na pijanoj lađi" (2010)... Član je Srpskog književnog društva.

Oženjen je i ima sina Petra. Živi u Kragujevcu.

Kakvi su ti odnosi na literarnom planu?
- Složeni, kako i dolikuje njihovom egocentričnom poimanju sveta i svojih uloga u njemu. Kreću se u rasponu od idolatrije do poricanja, od ignorancije do apologije. I, uglavnom, plod su ličnih inicijativa, nikako državnih i kulturnih politika.

Jednima se postojeći litararni odnosi čine jednostrani, sudeći, valjda, po prisustvu hrvatskih izdavača i pisaca u Srbiji i odsustvu istih u Hrvatskoj, drugima, opet, preterano prisustvo suprotne strane samo kvari literarni i jezički standard i povećava konkurenciju.

Ja svoj letrarni habitus ne mogu sagledati bez začina iz hrvatske književnosti.

Ima li klanova u srpskoj literaturi i kako je onima koji su pod kišobranom i onima koji to nisu?
- Ima, naravno. Drugačije, valjda, i ne može. Ljudi se druže na bazi simpatija i antipatija, a pogotovo na bazi - interesa. Klanova ima i zato što nam društvo još funkcioniše na principu "ko je jači i bezob(ra)z(ir)niji", što će reći da se koristi mafijaškim metodama.

Naši pisci su lepo i temeljno izdeljeni. Najpre na književna društva, a onda se dalje dele na generacijske, poetičke i zavičajne podvrste. Međutim, ima i onih koji se oslanjaju na PEN, poštapaju na svoju stranku i ispomažu nekom državnom institucijom u kojoj rade. Na kraju, neizbežne su i ideološke podele.

Tako imamo turbo-nacionaliste i NGO-vce, tradicionaliste i liberale, one koji su angažovani i one koji žive i stvaraju umetnost radi umetnosti.

Dobili ste i Andrićevu nagradu 2008. godine za "Molske akorde", da li tada život srpskog pisca postaje lakši ili teži?
- Možda - podnošljiviji. Ona mu daje za pravo da ne krije kako u slobodno vreme nešto piskara, a kod ukućana i rodbine ne mora da postiđeno spušta pogled, kao da je uhvaćen u prestupu, kad se povede reč o zaludnosti svakog posla koji ne donosi novac.

Na primer, moja majka me više ne opominje da batalim čitanje knjiga, jer ću izgubiti vid, pošto je, valjda, uvidela da ih sad čitam uz pomoć naočara.

Kako biste portretisali savremenog srpskog pisca?
- Savremeni srpski pisac je uvek - neko drugi, sa kojim delim zajedničku muku i nelagodnost, ali i uvređenost. Sve to dovodi do saznanja kako pripadamo jednoj maloj kulturi i jeziku koji jedva da nešto znači u svetu; u činjenici da samo nekoliko procenata stanovništa nešto čita, pogotovo knjige; da živi i deluje u društvu koje pokazuje neverovatnu istrajnost u zatiranju i satiranju svoje pisane kulture...

Šta mislite o pravoj poplavi ženskih pisaca koji na godišnjem nivou ispaljuju romane?
- Pre mi se čini da je to - izdavački trend, podstaknut neospornom emancipacijom žena. Jednostavno, izdavači su zaključili da većinu današnjih čitalaca predstavljaju žene, te su im krenuli u susret nudeći literaturu "po meri" (a sve u sprezi sa elektronskim medijima). Otuda ekspanzija žena-pisaca. Međutim, zaboravlja se da među ženama ima nemali broj lucidnih i pažljivih čitača i tumača. Ali i - pisaca.

Strast ili nečista sila

Da li ste imali kontakte sa ljudima u dijaspori i čita li dijaspora srpske pisce i koje?
- Jesam, naravno. Nekima sam i pomogao da objave knjigu ili prilog po časopisima. I tamo je širok spektar ljudi; od onih koji se klone knjige u svojoj kući kao od nečiste sile, pa do onih koji ih pišu. I to rade veoma dobro.

Moram priznati da ponegde u inostranstvu postoje knjižare kojih bi se postidela većina ovdašnjih; njih drže ljudi kojima je knjiga strast i posao, te čine sve da pridobiju čitaoce i budu aktuelni sa novim naslovima.

A u inostranstvu čitaju svašta; od najgrđeg ženskog treša, ratnih ili zatvorskih knjigolikih predmeta do vrhunske literature.

Šta najviše muči jednog književnika?
- Osim zemaljskih muka, progoni ga i svakodnevna zapitanost o svrsi svog rada i življenja. Takođe, nije imun na strah da će jednom zanemeti i da će njegove opsesije prestati.

Često troši nerve zbog nepostojanja honorara, a kad ih ima, onda ga muče oni, neisplaćeni. Književnici u boljoj ego kondiciji brinu hoće li ući u ediciju "Deset vekova srpske književnosti", mogu li zalutati u kakvu ambasadu kao državni službenici, da li će zaslužiti kakav bronzani spomenik, ulicu u rodnom gradu ili spomen-ploču na selu. Ukratko, književnik je mučaljiv i nervozan stvor.

Da li u Srbiji može da se živi od knjige?
- Od knjige žive samo trgovci; pogotovo oni koji trguju (usput piraterišući) u ovako neuređenoj državi kakva je naša. Pri tom uzimaju ogroman rabat i ne plaćaju poreze.

Njima možemo pridodati još ponekog pisca koji prodaje velike tiraže za naše uslove, uz pretpostavku da im se knjige prevode na druge jezike. Ostali, zarad sopstvenog zdravlja, moraju imati drugi, "ozbiljniji" posao od koga žive, a pisanje smatrati hobijem i ličnim hirom.

Šta se na domaćem tržištu nudi osim prave literature?
- Postoji gomila knjigolikih rukotvorina čije autorstvo bestidno priznaju haški optuženici, bivši komandanti, klasične ubice i mafijaši do sećanja prostitutki, pevačica i osrednjih glumica. Zajedničko im je odsustvo svakog morala, ukusa, mere i smisla. Trenutno je na snazi poplava klimaterične književnosti (koja je jednako zahvatila vremešne muškarce i žene), kako je svojevremeno ovu pošast nazvao Vladan Desnica.

Kako u inostranstvu doživljavaju srpske pisce?
- Jedva da nas "doživljavaju". Čak i pomen Andrića kod malo njih izaziva reakciju. Čujete tamo svašta, recimo da je Kiš mađarski pisac, a da ga je Karl Štajner tužio za plagijat... U takvim situacijama dobijete volju da gorljivo branite i to "malo" koje vam se osporava. Meni je veoma ilustrativan i otrežnjujući bio razgovor sa ukrajinskim taksistom, koji se, verovatno iz učtivosti, setio kako zna za postojanje Srbije, ostajući u dilemi imamo li mi more ili ga nemamo.