Kako (ni)smo ekranizovali srpsku književnost?
Forum sajma knjiga, posvećen temi "Kako (ni)smo ekranizovali srpsku književnost" nije ponudio jasan odgovor na pitanje zašto nema više filmova snimljenih prema delima srpske književnosti, ali je novac bio najčešće spominjani problem naše kinematografije.
Razgovor sa poznavaocima situacije u našoj filmskoj umetnosti, Draganom Jovićevićem i Ivanom Velisavljevićem vodio je pisac i urednik kulturne rubrike u informativnom programu RTS-a Aleksandar Gatalica. Izostanak je opravdala filmska kritičarka RTS-a Sandra Perović, a razgovoru su pripomagali i novinari koji su pratili Forum.
Statistika je, po rečima Vlaisavljevića, pokazala da je od oko 900 filmova snimljenih od 1945. do 1990. godine, 200, ili oko 20 odsto snimljeno po književnim delima.
Od tada do danas napravljeno je oko 20 filmova i, s obzirom na broj onih urađenih po književnom delu kao predlošku, moglo bi se reći da u procentima nema nekih značajnih promena.
On je podsetio da je Zdravko Šotra snimio tri filma po romanima Stevana Sremca i Mir Jam, da su tokom devedestih napravljeni ''Ubistvo sa predumišljajem" po Slobodanu Seleniću i na osnovu romana ''Tunel" Vanje Bulića ''Lepa sela lepo gore".
Posle 2.000-te usledili su ''Klopka" Srdana Golubovića po romanu Nenada Teofilovića i ''Sveti Georgije ubiva aždahu" po drami Duška Kovačevića".
Govoreći sa iskustvom pisca o prirodi srpske književnosti Gatalica je primetio da do pojave Miodraga Bulatovića VIB-a i njegove knjige ''Ljudi sa četiri prsta" nije postojala ozbiljnija žanrovska književnost kakva ide na ruku kinematografiji.
Uz ocenu da su mnoga sjajna dela srpske književnosti nefilmična i da je put od knjige do filmskog scenarija težak i dug i po nekoliko godina, ipak je ostalo bez odgovora pitanje zašto je to za naše pisce i dramaturge nezanimljiv posao kada se pokazalo da su ''filmovani pisci najčešće doživeli veliku slavu, a često u svetu tako došli i do kandidata za Nobelovu nagradu".
Jedan od razloga je pronađen i u sujeti pisaca koji ne vole da im tekstovi budu prekrajani, ali i u tome što nemamo upornije filmske stvaraoce i dramaturge koji više vole da se tim poslom bave samo u pozorištu.
Sa čuđenjem je konstatovano da su dela, jednog Bore Pekića ostala neekranizovana, a toliko su filmična, kao i romani Slobodana Selenića, Mirjane Novaković, Mirjane Đurđević, ili Zorana Ćirića za koga bi se moglo reći da je žanrovski pisac.
Ocenjeno je da situaciju u mnogome diktira način finansiranja filma koji je, da bi dobio sredstva na konkursu bilo domaćem, bilo evropskom, okrenut kurentnim socijalnim i ostalim politički korektnim temama. Po oceni Gatalice greška je i u postavci kulturne saradnje sa svetom, jer bi, kako je rekao, umesto široko postavljenog crvenog tepiha bilo bolje da se tamo pojavimo sa nekim visokobudžetskim filmom koji bi bio primećen.
