Uz nagradu dobio i tuce dušmana

Tmuran svet odraslih Ljubivoje Ršumović je obojio magijom svog detinjstva u Ljubišu: "Zlatiborom ovce pasu, čini mi se moje da su". Iz duboke zdele odrastanja izbacio je Mrgude, pišući "Bukvar dečijih prava". Za "klince i klinceze" od života je napravio slikovnicu. Smislio je "Fazone i fore", jer "Domovina se brani lepotom", a deca dobrotom.

Već u trećem razredu osnovne škole napisao je svoju prvu pesmu. Kao gimnazijalac objavljivao je stihove u užičkim "Vestima" i "Književnim novinama". U Radio-Beogradu radio je "Utorak veče, ma šta mi reče", "Subotom u dva", "Veseli utorak". Na televiziji je snimio više od 600 emisija: "Dvogled", "Hiljadu zašto", "Hajde da rastemo"... Samo "Fazoni i fore" su imali 142 epizode!

Branko Ćopić, Matija Bećković i Ljubivoje Ršumović

Radio je i dokumentarni program, seriju "Dijagonale" o Bunjevcima, Erama, Lalama. … Objavio je više od 70 knjiga, uglavnom za decu: "Ma šta mi reče", "Pričanka", "Pevanka", "Još nam samo ale fale", "Vesti iz nesvesti", "Pesme uličarke", "Ne vucite me za jezik", "Tri čvora na trepavici". U pozorištima su izvođene: "Šuma koja hoda", "Baba Roga", "Rokenrol za decu", "Au, što je škola zgodna"...

Roda završila u čorbi

- Rođen sam u selu Ljubišu na Zlatiboru, najlepšoj planini na svetu, i taj slučaj sam ustihovao u pesmi "Uloga rode u mojoj porodici tokom svetske revolucije": "Jula 1939. rat je već blago ljuljao sve pa i krevete. Nekako sam uspeo da me roda donese u kuću Mihaila Ršumovića i žene mu Milese. Smelo sam krenuo životnim stazama krivim ne znajući šta drugo da radim osim da živim. Bilo mi je dosadno prvu godinu dana pišanje u gaće cucle jednolična hrana. A onda se kroz oganj Drugog svetskog rata probila hrabra roda i donela mi brata. Da bismo bili siti i orni za životnu borbu otac je uhvatio rodu i strpao u čorbu. Nakrkali smo se rodetine mada je bila stara, pa zato više

nemamo ni braće ni sestara".

- Zlatibor je tada odjekivao od blejanja ovaca i čobanskih pesama. Ljudi su živeli u oskudici, ali složno i otresito. Majka je brata i mene uspavljivala jednom pesmom Zmaja Jove. Znali smo je napamet dok nam nije dosadila. Sad znam da je ta pesma imala važnu ulogu u mojoj odluci da počnem da pišem stihove. Počeo sam, naime, da se poigravam Zmajevim stihovima. Majka je ovu pesmu naučila i zavolela u školi: "Kad je Bože zemlju stvaro nije hteo da prazna bude. Rekao je da se u njoj razgranaju razne rude"...

- Ovde sam je prekidao, govoreći da pesma ne ide tako, nego: "Rekao je da se u njoj razgranaju razne lude". Majka je ozbiljno nastavila da recituje: "Al uto sa suznim okom jedan anđo k njemu dođe. Molio ga, preklinjo ga da ne stvara crno gvožđe". Ja sam je opet prekinuo: "E, nije tako, nego da ne stvara crno grožđe"! Majka se samo nasmejala i nastavila, dopala joj se ova igra. Kasnije sam se tako poigravao Ćopićevim stihovima.

- Nedavno sam u jednom razgovoru za novine rekao da se u selu rađaju ljudi, a u gradu kućni ljubimci! To je izazvalo burne reakcije nekih "građana", verovatno onih koji su takođe došli u grad sa sela, pa se sad toga stide. A stvar je prosta: na selu se dete od rođenja smatra "čovekom u odelu deteta", kako je to lepo definisao Duško Radović.

- Brata i mene roditelji nikada nisu tukli, nisu čak ni povisili glas, kada bismo napravili neki "zijan". Čim bismo se primirili - zvali su doktora! A doktor je bio naš deda Stevan Simović, majčin otac. On nije završio medicinski fakultet, ali je "doktorirao" kao bolničar na Ceru i Kolubari, asistirajući hirurzima i lekarima. Kad je demobilisan, poneo je sa sobom stetoskop, nekoliko špriceva, nešto hirurškog pribora i dve knjige "Medicinske enciklopedije za narod". Dakle, lečio je i injekcijama, ali takođe i lekovitim čajevima i melemima koje je sam spravljao. Lečio je i lepim rečima. Bilo je dovoljno da mi kaže: "Ne boj se, Šule, ne da tebe đedo!" i da pola bolesti nestane. A umeo je da se posluži i trikovima, koje danas zovemo placebo efektom.

Bezobrazne pesme

- Sećam se, baka Jovanka se često žalila da je nešto probada u leđima i plućima, da ima neko sevanje u glavi i molila dedu da joj pomogne. I deda joj je pomogao: napravio je pilule od brašna, kreča i vode i rekao joj da su to "praškovi iz inostranstva" koje je jedva nabavio i da mora da ih uzima dva puta dnevno uz puno vode. I baka Jolušina je prestala da kuka, bolovi su nestali "k'o rukom odneti"!

- I pesme sam počeo pisati igrajući se. Najpre sam ja napisao jedan smešan pesmuljak o drugaru iz školske klupe Savu Joksimoviću. A onda je on napisao nešto smešno i bezobrazno o meni. Pa opet ja o njemu, pa on o meni. I jednog dana učiteljica Milica uhvati te naše papiriće koji su kružili po učionici. Na mojoj cedulji je pisalo: "Krezo Savo sa babom spavo, pa se baba mrdnula, pa je Savu prdnula. Baš si baba bila gruba, Savo nema prednjih zuba!" A Savo je napisao: "Naš je Ljube gori od trube, izbiću mu zube. Pošto mnogo čita otpala mu kita!"

- Učiteljica nas je pozvala u svoju kancelariju. "Dobro, gde si ti, Ljubivoje, video da Branko Ćopić upotrebljava reč 'prdnula'?" "Niđe, učiteljka", odgovorio sam. "A ti, Savo, u kojoj si to knjizi pročitao pesmu o 'kiti"?. Odgovorio je: "Ni u kojoj, učiteljka, to sam ja iz glave"! Učiteljica se osmehnula, a onda nam održala predavanje o književnom jeziku i rekla da u pesmama nema mesta za bezobrazluke.

Dala nam je zadatak da za sutra napišemo po jednu pesmu o Zlatiboru. Sutradan je Savo čitao svoje stihove: "Zlatibor je planina puna padina. Tu pasu ovce i čuje se zvonce". Dobio je aplauz od učiteljice. Moja pesma je glasila: "Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato". Pohvalila je, ali mi je nasamo rekla da je bolja od Savove, jer Savo samo nabraja šta vidi, a ja izražavam svoje osećanje, a osećanja su važna za poeziju. I rekla mi da je još malo produžim, što sam ja odmah popodne učinio: "Zlatibore, o planino, na tebi se živi fino. Tu ja imam jednog brata i kuću sa dvoja vrata. Tu mi žive otac, majka, Zlatibore, ti si bajka. Ne sme niko da te dirne, ni potoke tvoje mirne. Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato".

- Učiteljica je ovu pesmu poslala u Beograd i posle nekoliko dana ja sam dobio nagradu - pretplatu na "Pionirske novine" i jednu grafitnu olovku sa gumicom na vrhu. Mnogo godina kasnije, družeći se sa Duškom Radovićem, doznao sam da mi je on poslao tu olovku sa gumicom kao mladi, ambiciozni saradnik "Pionirskih novina". Duško je, inače, bio veoma strog kao urednik, najpre u televiziji, a posle i u "Poletarcu", koji je uređivao. Ali, to je bila dragocena strogost.
 

Natašu osvojio stihovima

- Uz ljubav prema pisanju rodila se i ljubav prema knjizi. Čitanje mi je pomagalo u pisanju, a pisanje u ljubavi, ali onoj pravoj. Prva devojčica kojoj sam posvetio pesme bila je Olivera Sekulić. Imao sam 14, a ona 12 godina. Napisao sam joj čitav sonetni venac, koji je počinjao: "Sonetni venac za tebe stvaram, ti koja nisi daleko, ja koji sebe zavaravam, da može da me voli neko".

I tako do kraja, svih 15 soneta u tom ritmu. Objaviću iduće godine taj sonetni venac u knjizi koja već ima naslov "Pesme koje sam pisao kad nisam bio pesnik". Čak i suprugu Natašu sam "osvojio na juriš" svojim stihovima. Naši sinovi Branko, Mihailo i

Vuk ne bave se poezijom, ali vole literaturu. Vuk je dramaturg i filmski i televizijski scenarista, znači krenuo je unekoliko mojim putem.

Mihailo je slikar i veb dizajner. Branko je mašinac. Imamo dvoje unučadi, Aleksu i Marinu. Na putu je i jedan dečak. Daće Bog da ih bude još. Porodica opstaje i pored moje dosadne popularnosti, televizijske i druge. Srećom, svi su u porodici normalni, osim mene.

- Nedavno sam dobio nagradu "Branko Ćopić" za knjigu "Sunčanje na mesečini". Uz nagradu sam dobio i tuce neprijatelja. To je kolateralna šteta koju trpim i ja, ali i moja porodica. Kandidat sam za nagradu "Astrid Lindgren", koju dodeljuje švedsko Ministarstvo kulture. Pokušavaju kolege, nažalost, da to onemoguće. Srpska posla, tako se to valjda zove.

- Nekada je Srbija slala svoju mladež u svet da se školuje i osposobi, pa da se vrati i pomogne zemlji. Danas mi školujemo mlade ljude, pa ih puštamo da idu u svet da pomažu tuđim zemljama, da vrednim i kvalitetnim radom proizvode robu koju mi, posle, uvozimo za velike pare. Ili mi se čini da je tako?

Ako sam svojim radom bilo kom mladom čoveku pomogao da lepše i plemenitije odraste, da radosnije razmišlja o životu, onda je to zasluga mojih roditelja i predaka, koji su živeli u srećnija vremena. To je zasluga i onog dečaka Ljubivoja zaljubljenog u svoju učiteljicu i trajno odanog poeziji, knjizi i srpskom jeziku. To što sam danas ogorčen treba baciti u vodu, to na dušu drugima.

- Ja sam već star čovek, ne mogu više do svoje rodne kuće u Ljubišu jer nema puta, jedva stižem do svoje kuće u Baćevcu, u opštini Barajevo, jer nema puta. Pričaju mi neki dobronamernici da moje kolege u inostranstvu sa tiražima od dva miliona knjiga, koliko ja imam, nemaju te brige. Ja se smejem, ogrnut onim tradicionalnim srpskim inatom, neka ih, oni nemaju ovo što ja imam: lepu porodicu i lepe uspomene, a te dve lepote mi garantuju lepu budućnost i posle moje smrti. Dr Vladeta Jerotić tvrdi da se čovek usavršava i posle svoje smrti. Imam nameru da poslušam dobrog i pametnog Vladetu.