Saplitao sam se zbog kralja i Boga

Matija Bećković je pesnik, neki kažu, najveći koji je još među nama. Akademik je. Institucija. Član Krunskog veća koji je dugo godina pokušavao da Srbiju vrati za slavski sto, a kralja u Srbiju. Overeni je srpski brend. "Kad god me neko tako predstavljao osećao sam se tako mali i znao - biće belaja", kaže Matija kroz smeh.

Umešen od različitog testa: Matija Bećković

 

Kad je bio mali, čeznuo je da ima tablicu i meku pisaljku, pa svesku i olovku, a na kraju se dokopao i najskupljih pera i najlepšeg papira, pa čak i kompjutera i laptopa. Ipak piše na papirićima, okrajcima i komadićima i češće otkiva nego što kosi.

Dok su se momci iz njegove generacije devojkama udvarali kartama za bioskop ili cvetom, on je svojoj poklonio - poemu. Njegova "Vera Pavladoljska", prva pesma, prva ljubav i prva knjiga, odavno se otisnula sopstvenim putevima.

Rođen je u Senti, novembra 1939. Drugu godinu života je proveo u Novom Sadu, odakle je rat odveo njegove roditelje u Crnu Goru. Matijin otac Vuk, oficir kraljevske vojske rođen u Rovcima, u Crnoj Gori, poginuo je u Sloveniji 1944. Matija je tada imao samo pet godina. Osnovnu školu je završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a Višu gimnaziju u Valjevu.

Primio je brojne nagrade: "Milana Rakića", "Zmajevu", "Disovu prolećnu", "Zlatni krst princa Lazara", "Stefan Mitrov Ljubiša", ali i Oktobarsku, Sedmojulsku... Da su sve nagrade novčane, sve bi bilo jasnije, kaže. Udovac je. Ima dve kćeri, Ljudmilu i Olju. Olja je završila glumu, a radi kao novinar. Postrojava sagovornike u "Utisku nedelje".

Slova kao dolari
 

Bećković i lider DSS-a Vojislav Koštunica

 

- Umešan sam od različitog testa. Ima tu Senti, Slavonskih Brodova, Kolašina, Valjeva, Veljih i Dubokih, Srbije i Crne Gore, ravnice i brda, ali mene ne bi bilo bez beogradske kaldrme. Najviše sam ipak vremena proveo u Beogradu. Rođen sam u ravnici, ali se ne bih rodio bez krša ugrađenih u beogradsku kaldrmu.

- Prave pesnike jezik pronalazi da kroz njih govori ono što hoće, recimo moja kuća je puna slova Lj. Brat mi se zove Ljubo, sestra Ljubica, ćerke Ljudmila i Olja. A koliko su jezik i pismo dublji i pametniji od nas, najnoviji dokaz je što se crnogorsko slovo cj, koga nema na tastaturi, piše kao dolar - $. Time je sve rečeno.

- Nisam bio svestan da poput moje baba Jelice Jeje skupljam krive čivije tako što beležim reči, slike, pomisli, ni zašto to činim, ali nije ni čudo. To se dešavalo davno pre Gugla i laptopa i fleš drajvova. Nije bilo drugog načina da sejvujem, a sve što treba zapamtiti sad se može nositi na privesku za ključeve.

Opevavao mi ženu
 

- Zahvaljujući Valjevu dobio sam prvu predstavu i o drugim gradovima, zemljama i narodima, naročito o Rusiji i Rusima. Kad su u Rovcima čuli da sam se oženio, pitali su odakle mi je žena i rekli: "Lukav je Matija, povezao se s Rusima."

A poezija je pametnija od pesnika, samo što nisam znao kakve će dalekosežne posledice imati. Napisao sam "Veru Pavladoljsku", ali je moj slučaj bio drukčiji samo utoliko što sam upotrebio jedno pravo ime jedne postojeće osobe koja je išla u istu školu kao ja i bila mlađa od mene dve godine. Ali ja ne znam da li bih to uradio da se ona nije tako zvala, tako da me je i Vera pitala: "Na koga si mislio?"

- Kad je Arsen Dedić počeo da peva "Veru Pavladoljsku", pošto je on tada bio na vrhuncu slave, a niko za mene nije ni znao, oni su pitali Veru: "Kako onaj Crnogorac reaguje kad mu ovaj opevava ženu?"
 

- Razume se, kad sam pisao ja nisam znao da će to biti moja prva pesma, prva ljubav, prva knjiga, majka moje dece. A sve je to došlo nekom logikom, starijom od ljudske. I onda kada je ona otišla, ja sam nastavio da pišem pesme, ali sada kao epilog onih iz mladosti. Sve pesme su ljubavne, samo su možda ljubavne pesme pesme nad pesmama, kako se zove ona jedna jedina iz "Biblije".
Kad se govori o poeziji, obično se misli da je ljubavna poezija drugoga reda, a kad pitate koja je najlepša pesma u srpskoj književnosti, reći će: "Santa Maria della Salute".

Ko su naivne budale

Bećković i mitropolit Amfilohije

 

- Na zamkama oko srpske tradicije, kralja i Boga sam više puta zapetljavao noge, ali o mom stradanju će bolje pričati neko drugi, mada ni sebi ni svojim unucima ne delujem kao žrtva. Ipak bih voleo kad bih čuo ispovest nekog od onih gonilaca koji su zarađivali hleb idući za mnom i drugima.

- Pitate da li mene neko merači, jer Šantić je bačen u Neretvu, Andrić u Drinu, Ćopić i Kočić su ostali bez glava u svom zavičaju. Bilo je sumnjivih letos na raftingu, zato sam nosio kacigu i jedva umicao turistima.

- Pravi intelektualci čekaju da se budale, naivne budale izliju, izbace iz sebe sve emocije. U današnjem svetu profesionalizma intelektualci to ne rade i nema sile da saznate njihovo mišljenje. Da mi je sadašnja pamet, ne bi se o meni ništa znalo. Sačekivali bi i mene na pijaci da me pitaju o cenama ili zaustavljali na naplatnim rampama s pitanjem ima li gužve na putu, ali nisam siguran da bih i na to smeo da pisnem.

Studenti i golaći

Bećković otkriva spomen ploču Skenderu Kulenoviću

 

- Ja sam se uvek družio sa starijima od sebe. Ali, uopšte nisam računao da mi se može desiti da ostanem sam. Tako da su moji prijatelji, recimo Duško Radović, Milovan Đilas, Stevan Raičković, otišli davno i ostavili me samog. Da ne zaboravim Mihiza, Miću Popovića, Žiku Stojkovića, Skendera Kulenovića, Mešu Selimovića, tako da sad, umesto sa njima, idem ulicama koje nose njihova imena. A sada su počeli da odlaze i moji vršnjaci, kao što je, recimo, Momo Kapor koji je bio veliki junak u svojoj dugoj i teškoj bolesti tako da je ličilo da neće tako brzo doći do takvog ishoda.

I nekako ispada kao da je čitav jedan svet dotrajao i da se jedino mi čudimo kad neko ode, a da je to svakom drugom sasvim prirodno. A nekako ne znam da vidim ko će te ljude zameniti u naraštajima koji dolaze, jer iz tih strašnih vremena u kojima smo živeli se ispileo čitav jedan naraštaj velikih ljudi, tako da je to jedan paradoks da u jednom tako nesrećnom vremenu živi toliko pravih i da kažem, istorijskih ličnosti.

- Pisao sam esej o tome da mislim da je "Gorski vijenac" nastao tako što je Njegoš napravio jednu veliku, lepu svesku, pa je onda mislio šta bi te sveske bilo dostojno. I dan-danas za mene postoji svetinja papira. Sećam se, moja deca napišu preko celog lista papira jedan telefonski broj, nekog ko je zvao i ako bi to bilo grafitnom olovkom, ja sam posle to brisao misleći šta bi sve moglo na jednom listu papira da stane i da se napiše. Kažu naši ljudi, napisao je, a imao je i na čemu. Čuo sam jednog seljaka, kad su bile demonstracije 1968. u Beogradu, a on je to negde gledao, pa kaže: "A, demonstriraju, a imaju i u čemu." Svi, kaže, lepo obučeni, a ja nemam u čemu da izađem pred kuću.

- Onda jednom kad sam video neku divotu od ormana u nekoj porodici u Srbobranu, potomcima Dunđerskih, najvećih bogataša, pa je tu sačuvan orman, tu je neki duborez, a taj vlasnik mi kaže kako je neki Lala gledajući to rekao: "A, divno ga je uradio, a imao je i kade." Sve su to izrazi iz nekih prošlih vremena. Imao je u čemu, imao je na čemu, imao je kade. To već sad ništa ne postoji. Svi imaju i na čemu i u čemu i kade samo nemaju šta i ne znaju zašto.

Reč beži i iz šume

Bećković, Momo Kapor, Emir Kusturica i Radmila Hrustanović

 

- Možda je period socijalizma nekako najznačajniji po tome što se stvorilo jedno uverenje da niste neki umetnik ako niste uspeli da izađete iz nadležnosti linijskog milicionera ili da je i sama vlast morala da prizna da nije nadležna i da se nekako izborila autonomija umetnosti. Nekako je prepuštena. Možda je to bio i greh, ali ko god je stradao, mislilo se da nije bio dovoljno mudar, nije uspeo da nadmudri carinika, pa je stradao kao amater, a ne kao majstor. Već i sam slučaj Ive Andrića koji je nekako u toku rata pisao svoje velike romane svestan ko god da pobedi da će moći tim romanima da se otkupi. A i ta svest njegova o odgovornosti i važnosti reči da reč izgovorena i u najdubljoj šumi ne ostaje tamo, a kamoli napisana ili rečena drugom.

- I ljudi koji ne pišu u tim brdima odakle sam znaju šta je reč. I imaju tu izreku da se čovek pita za reč dok je ne izgovori, a kad je izgovori, ona se pita sa njim. I oni čak, kao što mi citiramo šta je rekao Kant ili Gete, citiraju pravu reč: rekao Nikica Novov, rekao Marko Perov, rekla Jelica Mišova. Znaju čija je. I kad je upotrebe, oni je citiraju. I oni imaju neko autorsko pravo na nju. Čak je jedan moj tamo rođak, citirajući nekog rekao: "Kao što je rekao Ivo, auuuu, auuuu!" I to je njegovo, to je Ivo u nekom trenutku rekao.

- Nekog siromaška Minića su streljali u Kolašinu u toku rata, ne bih sad bio siguran ko, da li partizani, da li Italijani, da li četnici, ali vodeći ga na streljanje pitali su ga da li ima nešto da kaže kao svoju poslednju reč, a on je rekao: "Strašnijeg dana me nije snaodilo u mom životu."