Caci Mihailović: Milicija me tražila zbog praseta

Kažu da je Milan Mihailović Caci jedan od poslednjih autentičnih čuvara beogradske boemije. Jelenče sa beležnicom. A on u kafani naručuje - vodu! "Vi ko Čkalja, on je naručivao prazan sendvič", kaže kelner u "Kaleniću". To nisam znao, smeje se jedan od retkih autentičnih stvaralaca antologijskih predstava Ateljea 212 i njegov strastveni hroničar.

Milan Caci Mihailović

Dogodovštine sa scene, iz bifea i života beležio je na kutijama šibica, komadima papira, pozorišnim programima, pa ih do sada sabrao u dva "Uspomenara". "Srce i druge pesme" dao je deci, a supruzi Biljani čitav buket ljubavi, zbirku "37 prstenova". Napisao je pesmu "Ona". Veza iz školskih dana protegla se u decenije zajedničkog života.

Zajedno su upisali književnost. Imaju dva sina, Vladislava i Petra. Obojica su glumci. Sinovi Caciju nisu dali da ih vozi do ulaza na Akademiju. Morao je da ih "istovari" bar dvadesetak metara ranije, da niko ne bi "provalio" ko im je otac.

Caci je bio predsednik Kluba mladih pisaca Beograda, a nedavno je postao član Udruženja književnika Srbije. Glumu je diplomirao u staroj zgradi Akademije, u Knez Mihailovoj ulici, u klasi profesora Milenka Maričića. Igrao je u Ateljeu 212, Narodnom pozorištu, Zvezdara teatru, Jugoslovenskom dramskom pozorištu...

Duže od 20 godina je na Prvom programu Radio Beograda vodio emisiju "Kod dva bela goluba" i snimio više od 600 radio drama! Snima i za televiziju kao i filmove, ali uloga Jelenčeta u kultnoj predstavi "Radovan Treći" kraj Zorana Radmilovića obeležila mu je život. Od stotinu uloga, kaže nam Caci, uvek tako izleti jedna.

Scenu i bife delio je sa Batom Stojkovićem, Taškom Načićem, Nedom Spasojević, Zoranom Radmilovićem... Anegdote s proba, gostovanja, predstava, premijera zapisivao je na tekstovima svojih uloga, kalendarima, salvetama, kutijama šibica, čak i na ličnoj karti! I objavio ih u knjigama.

Duško Kovačević je napisao Mihailoviću posvetu na "Balkanskom špijunu": "Dragom prijatelju Caciju, učitelju Mićunu iz Svetog Georgija i Jelenčetu Vilotiću, pesniku, nesuđenom zetu Radovanovom"...

Očarao ga Ljuba Tadić

- Bilo je presudno što je Ljuba Tadić 1960. insistirao da moj otac svira usnu harmoniku uživo na predstavi. Ko zna da li bih uopšte ušao u Atelje 212 da tada nisam došao u malu salu u zgradi "Borbe" kad je Mira Trailović režirala "Čin, čin". U toj predstavi su igrali sjajna Ljiljana Krstić i Ljuba Tadić. Ja sam tada kao dete sa te galerijice između reflektora gledao predstavu, pored oca, jer je i otac stajao između reflektora i gledao u Ljubu.

Kad ga Ljuba pogleda onim svojim ogromnim očima, tada je bio šlagvort za sviranje. Usna harmonika je čudo od instrumenta. Otac je svirao u triju "Bis". Oni su svirali džez i neke klasične stvari i zaista su u to vreme, od pedesetih do šezdesetih godina, imali veliki uspeh.

Ali, džez je bio zabranjen i moj otac je bio uhapšen, zato što je išao u američku čitaonicu da ga sluša! Jednu noć proveo u zatvoru u gomili raznih sitnih lopova i ostalih kriminalaca. Tada sam imao dve godine.

- Otac je sa svojom porodicom stanovao u Žičkoj 22, a majka preko puta kafane "Kikevac" sa svojom majkom. Deda moj po majci je bio oficir bivše Jugoslovenske vojske i nestao je u toku rata. A 1944. godine mojoj majci umre brat od 12 godina. I moja majka ostane sa svojom majkom, mojom babom i bez stana i bez ičega, u iznajmljenoj sobi.

Moja mama je imala 15 i po godina kad se udala. Moj otac je pratio nju, klinku, do "Kikevca". Moja tetka se pojavila na kapiji i dala im kao deci dve jabuke. Oni su jeli jabuke i moj otac, šmeker, pita: "Hoćeš li da se udaš za mene?" Ona kaže: "Hoću, samo da pitam mamu." Ništa nije obećavalo da će brak, tako sklopljen, uopšte trajati, međutim, trajao je do njihovog rastanka 1991. godine, kad je majka umrla, a 1998. i otac.

Katica za sve

- Nas smo trojica braće. Ja sam uvek bio Katica za sve, kako se to govorilo. Između mene i mlađeg brata bila je i sestra, ali je ona umrla kao beba. Kad je majka rodila tu devojčicu, treće dete, ona je imala 20 godina. Sa 22 godine rodila je nas četvoro, tako da sam ja baš kao klinac, s nepunih pet godina, išao sve da nabavljam. Majka je više bila u kući, nije se dobro psihički osećala.

Otac je za Prvi maj, čini mi se, otišao na pijacu i kupio prase. Majka pogleda, smrdi. Pokvareno. I sad neće otac da ide da vrati, nego da idem ja. I meni spakuju jedan zembilj iz Italije i ja odem na pijacu. Istog trenutka kasapin uze prase i dade mi pare. Sve kasapnice na Đermu bile su prazne, čuo sam da neke žene pominju klanicu kod Pančevačkog mosta. Otišao sam tamo, kupio živo prase.

Oko te klanice su Cigani klali i sređivali prasiće, nisam bio svestan da vreme prolazi. Moji su digli sve na noge, zvali i miliciju, i bolnice, išli do Đerma. Sve se dobro završilo, u kuću je stiglo sveže ošureno prase i praznik je mogao da slavi.
 

- Anegdota iz Ateljea ima mnogo. Kad je otkazana predstava "Radovan Treći", Duško Kovačević je bio mlad. Bio je klinac. Njemu je ispitna predstava treće godine bila "Maratonci trče počasni krug", a "Radovan" diplomska predstava. Tačno sat pre predstave Zoran i Duško su sedeli u kafani.

Onda se on, dečak, napio sa svojim glumcem i rekao mu: "E, nećeš da igraš!" Jedna po jedna delegacija je odlazila na pregovore. Pisac nije dao glumcu da igra. Poslednji adut je bio Milutin Butković. Zoran ga je beskrajno poštovao. S ljubavlju mu se obraćao govoreći: "Profesore"...

Činilo se da će Butković uspeti. Radmilović je hteo da krene, ali mu mladi pisac Kovačević nije dao govoreći: "Nećeš da igraš!" Ipak, uspeli su da izvuku Zorana iz kafane, krenuli su ka pozorištu pred mnogobrojnom publikom koja ih je gledala zaprepašćeno. Zorana su vukli ka zgradi pozorišta. Dušan je, pak, vukao svog glumca ka "Srbijancu". Publika je počela da navija.

U jednom trenutku Duško je zaustavio taksi i uspeo da uvuče Zorana. I taksi je otišao! Publika je stajala, čekala da vidi šta će biti. Neki su aplaudirali, neki su bili zabezeknuti, kao da su gledali snimanje uzbudljive scene za film. A u pozorištu - drama! Treba otkazati predstavu. Šta će, kud će, pojavila se Nela Sasik, umetnički sekretar i nežnim, drhtavim glasom se obratila publici: "Poštovana publiko, zbog bolesti glumca otkazuje se večerašnja predstava."

Sve manje svedoka

- Svi misle da je Zoran Radmilović stalno otkazivao predstave, a on je bio vrlo ozbiljan čovek. Čudo od glumca. Kada je umro, Muci Draškić je rekao: Umro je kapetan broda, glumčina koja se rađa jednom u dva ili tri veka. Jer Zoran nije bio samo Radovan i Ibi. Bio je fantastičan i u "Psećem srcu", u predstavi "Santa Maria della Salute"
i u "Oj, Srbijo, nigde lada nema", u "Molijeru". A ja sam u svim tim predstavama igrao sa njim.

Ja sam živi svedok, a sada je već vrlo malo živih svedoka. Živi su Gaga Nikolić, Pera Kralj, hvala bogu, Đoka Jelisić, moj dragi kolega. Cela jedna generacija je otišla. Srećan sam što sam igrao sa Slobodanom Cicom Perovićem i u predstavi i u televizijskoj drami. Pa ta čudesna Neda Spasojević.

Moram da pomenem i Cigu Jerinića koji je igrao u Ateljeu iako nije bio član ovog pozorišta. Muci je u svojim predstavama okupljao divne ljude. I Miloš Žutić je igrao. Stvarno izuzetne ličnosti koje su prava istorija srpskog pozorišta...

- Kada sam beležio po papirićima anegdote, uopšte nisam nameravao da pravim knjigu. Nego, mnogo mi se dopadalo to što je rečeno, gre'ota da se zaboravi. Ja sam sve beležio i rešio da to stavim među lepe, tvrde korice, da prosto ti delići duha jednog pozorišta i jednog vremena budu zagrljeni ovim koricama, da ne nestanu.

Sreo sam satiričara, humoristu Jova koji mi priđe i kaže: "Bio sam na tvojoj promociji, čestitam ti, nisam mogao da ti priđem, jer je bila gužva. Kad sam izašao sa promocije, rekao sam sebi: Trebalo je da platim ulaznicu za ovo." Baš mi je prijalo kad mi je to rekao. Sjajan je epitaf Jova smislio kad je umro Moma Kapor. Prosto genijalno. Kaže: "Umro je Kapor, ostali su foliranti."