Glumačka penzija kao u đubretara

"Nad umetnicima se vrši genocid jer nemaju od čega da žive, ovu krađu iz oka ne podnosim, dođe mi da izađem na ulicu s transparentom. Kada smo snimali "Otpisane", Pavla Vuisića sam angažovala kao dadilju, celo prepodne je čuvao mog trogodišnjeg sina."

Alt Zlate Numanagić je jedan od četiri glasa koja su "otvorila" Studio B. A zbog glasa prvi put nije bila primljena na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Radila je na televiziji dok je sledeće godine nije izabrao Minja Dedić. Bila je na klasi sa Irfanom Mensurom, Danilom Lazovićem. … Već tada je bila neko, ali zbog trudnoće je morala da pauzira, pa je studije nastavila sa Goricom Popović, Jelicom Sretenović, Tanjom Bošković. …

Proslavila je narandžasti šešir u "Otpisanima". Pošto su je scenaristi ubili, bukvalno iz mrtvih njen lik su vratili u "Povratak otpisanih". Glumila je u "Srećnim ljudima", "Ljubavi i mržnji, "Mom rođaku sa sela", italijanskoj seriji "Ljuo Vadis?", filmovima "U zatvoru", "Stići pre svitanja", "Bolje od bekstva"... Jedan je od glumačkih kamena temeljaca Pozorišta na Terazijama. Igrala je u kabareu "Dobra stara vremena", a skoro deceniju "Memoare Zaze Gabor".

Rođena je kao jedinica u patrijarhalnoj porodici u Beogradu, na Dorćolu, godine 1950. Rano se udala, još na Akademiji, uostalom, rano je naučila i da recituje i da čita, sa oko tri godine, i to sama! Sama je otišla i kod Bate Miladinovića u dečju dramsku grupu. Otišla je i u Ameriku, u Oklahomu, sa Đorđem Tokinom. Amerika joj se dopala.

Uprkos predrasudama, kaže Zlata, ljudi su predusretljivi. Kad se dva puta pojavite u nekom kafiću, oni vas već pitaju kako ste, što je njoj, sa Balkana, u početku bilo ne samo neobično, nego i sumnjivo. Bojala se da se neko čudo ne izrodi iz te prisnosti. Đorđa Tokina, filmskog i TV reditelja, tu svoju ljubav je izgubila i mora da živi sa tim. Ima sina jedinca, Fedora, koji je snimatelj.

Fedor, dar od Boga

"Đorđe Tokin i ja smo se zavoleli kada samo bili suviše mladi i verovatno smo bili preterano zaljubljeni. On je osamdesetih godina otišao da živi u Ameriku. Nakon četvrt veka ponovo smo se sreli u Beogradu i otišli zajedno u Oklahomu. On je čovek kojeg sam zaista najviše volela u životu. U Americi smo bili godinu i po dana. Nažalost, on se razboleo i umro. Bila sam spemna da se oprostim i od karijere, tolika je to ljubav bila. Mada je on više patio što se ne bavim svojim poslom znajući koliko mi znači, ali on je meni značio više i od posla. Eto, to je tako bilo. Ne bih više o tome da pričam, pokvariće mi se raspoloženje. Vratila sam se razbijena u hiljadu komada".

"Strašno sam ponosna, a verujte i kritična kad na televiziji gledam emisije koje je radio moj sin. Pošaljem mu poruku: 'Toliko si iscimao onu kameru, nije intervju mesto gde treba da iživljavaš tu vrstu kreativnosti. Nemoj da mi udaljavaš i približavaš intervjuisanog da ne mogu da mu uhvatim pogled i da počnem da se ljuljam za stolicom pred televizorom'. Recimo, to je jednom uradio u intervjuu sa Tanjom Peternek, baš sam ga iskritikovala. Nije slučajno što se zove Fedor, jer Fedor na grčkom znači od Boga dar. Žena Feđinog oca koja, nažalost, više nije među nama, bila je fantastična osoba koja je toliko bila s mojim detetom, pa sam tako sad ja sa njenom decom. Zovem ih na ručak, čujemo se povremeno, šaljemo poruke. To su prekrasna deca, a najvažnije mi je što se njih četvoro, moj sin i njih troje strašno vole".

"Ja inače nisam verujuća, poštujem sve, naravno, a moj sin je vernik, on je i kršten. Došao mi je kao poklon od Boga, jer je takvo biće. Sada je potpuno odrastao čovek. Nežna sam prema njemu kao da je još uvek mali, ali veoma uvažavam njegovo mišljenje, vrlo često ga poslušam, zato što je vaspitavanje uzajamna stvar. Ko to nije razumeo, ne zna da vaspitava svoju decu".

Zaradila zapaljenje pluća

"Svi se jako varaju da smo mi glumci boemi, pa raspašoi, razbarušeni, neodgovorni. Mi mislimo da je neko ozbiljan zato što je namrgođen i nosi sivo odelo. Ako je neko vedrog lica, ako se smeje, kažemo, on je neodgovoran. Kakvo je to nakaradno shvatanje! Ozbiljan je onaj ko je odgovoran i pouzdan. A može da bude i nasmejan. Gluma je mnogo komplikovan posao. Da bi se u glumi naizgled postigla lakoća potrebno je mnogo znoja, truda, nekad i krvi, jer se povređujete. Na snimanju 'Porobdžija' sam, recimo, dobila zapaljenje pluća jer sam celu noć kisnula. Toliko je glumica bez dece zbog toga što su prozeble".

"Tanju Bošković sam naterala da dođe u Pozorište na Terazijama. Ona je od retkih glumica koja je uspela da napravi karijeru u teatru. To je velika stvar i svaka joj čast. Sad sam najviše sa Jelicom Sretenović. Mada mi je i Svjetlana Knežević opet iz Pozorišta na Terazijama gde sam provela oko 25 godina najbolja drugarica tamo".

"Najupečatljiviji mi je bio susret sa Pavlom Vuisićem. Od njega sam imala nenormalnu tremu i stalno sam ga pitala: 'Pajo, kako je bilo?' 'Dobro je, mala, dobro je'. Bio je veoma škrt, ali mi je zato čuvao sina kada smo bez njega Voja Brajović, Dragan Nikolić i ja snimali u 'Otpisanima'. Bio mi je bebi-siter celo prepodne. Niko za njega ne bi rekao da može da izađe na kraj sa detetom od tri godine. On je to uspeo. Tako znam da me je mnogo voleo. Pozajmljivao je od mene knjige na čitanje, a nije vraćao".

"Sačuvala" Voju Brajovića

"Voja Brajović i ja smo bili u Kairu, na festivalu, baš sa 'Otpisanima'. Bili su tu i Majkl Jork, Trevor Hauard, Ursula Andres. Voja je nosio 'rej ban' naočare i bio je toliko zagonetan da su sve arapske princeze i lepotice koje su se slile na taj festival, pitale ko je onaj fantastičan gospodin. Pošto je tada imao devojku, buduću ženu, ja sam im govorila da je pred ženidbom. On je bio zapanjen zašto mu niko nije prilazio, a one su onako rastužene gledale u njega. Voja se pitao: 'Bože, što meni ovde niko ne prilazi'. Ćutala sam kao zalivena. Nikad mu nisam priznala. Ako ovo pročita, ubiće me. Sve to ide u rok službe".

"Nedavno sam otišla u penziju. Dao bog da je što duže koristim, jer je to jedan bezobrazluk. Imam utisak kao da sam otvarala vrata u pozorištu, tolika je moja penzija. Toliko mi nekad dođe mesečno zimska struja, jer se grejem na struju. Ja sam akademski građanin. Završila sam fakultet i to što ja radim ne može svako. Kad vidim da moju dvogodišnju penziju neko dobija kao mesečnu platu, dođe mi da mu odem tamo i da mu kažem: 'Izvini, je li možeš da mi daš svoju mesečnu platu, ja ću da budem srećna, jer ću tako da imam duplu penziju, pa ću možda da platim i struju za grejanje, a ne da isključujem dve sobe, a u jednoj da živim'. To je jako velika sramota".

"Dok sam bila slobodan umetnik bila sam u rangu taksiste ili bilo kog privatnika i onda mi je od svakog zarađenog novca uzimana trećina, a pri tom su mi doprinosi u gradu plaćani kao da sam čistila ulice. Zato je moja penzija toliko mala. Većinom karijere sam igrala u komedijama, a ovo je tragedija da vam iskreno kažem. Nisam više klinka da bi mi bilo dovoljno da jedem hleba i jogurta. Ne govori se samo o ishrani. Možda će uskoro da mi treba neki lek. Pa valjda sam zaslužila u ovim godinama da odem na pristojno letovanje, zimovanje, pa će uskoro da dođu banje. Toliko obezvrediti kulturu!"

Hleb na recku

"Ako nemate više dramu na televiziji, ako se sve manje radi kvalitetnih serija, podilazi se najnižim ukusima, o čemu onda da pričam. Mislim da je to jedan kulturni genocid koji se čini nad ovim narodom pre svega, a onda se čini genocid nad umetnicima koji nemaju od čega da žive. To najugroženija vrsta u ovom društvu. A mi po tim tok šouima obučemo svoje najbolje krpice, najbolje se našminkamo, ili nas neka drugarica isfrizira ili damo poslednje pare na frizera, dođemo tamo i, šalala-tralala, pričamo o glupostima. Umesto da uđem i da im rasturim celu emisiju, da kažem: 'E, alo, dosta mi je više da se smeškam ovde, daj da kažem u kom smo problemu, ljudi'. Ne možete da radite ako imate porodičnu penziju. Zamislite glumcu ili slikarku da kažete: 'Ne možeš više da slikaš jer si otišao u penziju'. Pa, kakve su to besmislice? Ama, šta radi taj ministar za kulturu, zašto tu sedi? Da obilazi Viminacijum ili ima posete po inostranstvu? On je tu da zaštiti ovu šačicu nesrećnih umetnika koji samo idu u sunovrat sve više i ja ne znam na šta će ovo da izađe".

"To je velika sramota ovog društva, ove vlasti i velika sramota za buduća pokolenja, jer šta im ostavljamo. 'Grand paradu'? Sa svim poštovanjem, baš me briga za njih, svaka zemlja to ima, ima to i Amerika, ali tamo ima izbora. A ovde nemate izbor, samo to gledate. Gde je dečji program? Sećate se naših dečjih emisija, gde je naučni program koji je bio kao da gledate BBC. Ne mogu da se pomirim sa ovim. Ponuda je katastrofična! Ljuta sam k'o žuto svetlo u nedelju, samo trepćem! Užas. To me zaista dovodi do belog usijanja. Niko meni u radnji neće dati ako kažem: 'Platiću vam kada budem imala posla'. Na račun, na recku da kupujem hleba, je l'. Na šta to liči? Od nas se očekuje da sve građanske dužnosti obavljamo, da plaćamo dažbine, a odakle da platite kad ste slobodan umetnik i nemate posla. To je tragedija, veoma sam ljuta i razočarana. Nemam ja šest života da mi u šestom bude bolje... Ovu krađu iz oka ne podnosim. Toliko se narogušim da mi dođe da izađem na ulicu sa transparentom i da kažem: 'Smirite se već jednom, da ne podivljam'"...