"Bolji život" srušio "Dinastiju"
Legendarni producent iz zlatnog vremena Televizije Beograd Filip - Feti Dautović još kao šestogodišnji dečak znao je da će raditi nešto u vezi sa filmom. Davne 1971. godine započeo je profesionalni rad na velikoj televiziji.
U bogatoj profesionalnoj karijeri kao izvršni producent RTS-a realizovao je bezbroj emisija svih žanrova. Najznačajniji su njegovi internacionalni serijali: Igre bez granica, Pesma Evrovizije u Rimu i Malmeu, kooprodukcija "Sereno variabile" (RAI 1), telemostovi, Lisabon, Peking, Moskva...
Autor i urednik zabavnih programa, putopisa, šou programa, reportaža i intervjua sa poznatim ličnostima iz sveta kao što su Maja Pliseckaja, Paolo Koeljo, Zulfi Livaneli, Žorž Mustaki i Ćaka Kan. Dobitnik je dva Ružičasta Grand prija, nagrade beogradskih novinara za TV projekte i nagrade Zlatni vitez u Moskvi na WFTV za inovacije u TV izrazu.
Uporedo s radom na TV Beograd, 1991. je radio kao docent, a od 1998. kao vanredni profesor FDU. Redovni je profesor od 2006, a objavio je roman "Sinovi neba".
Kao producent učestvovao je u realizaciji igranih filmova :" Plastični Isus", "Osvajanje slobode", "Kada dečaci ratuju" i "Albertov put".
Dobitnik je nagrade za doprinos kinematografiji na Cinema Citdž festivalu u Novom Sadu. 2015.
Zabranjena ljubav
- Rođen sam 25. aprila 1950. godine u Beogradu. Majka Marija je bokeljsko-mađarskog porekla, a otac Čenan Turčin, čiji su preci došli u Beograd. Sećam se, stanovali smo u Ulici Zmaja od Noćaja, jednoj od najlepših u Beogradu. Ta ulica je bila moj svet, čovek nekako najbolje poznaje svoj stan, pa onda zgradu i stepenište i na kraju svoju ulicu.
Tu sam imao najbolje drugove i drugarice. Mi klinci voleli smo proleće, jer nam je Kalemegdan bio na pedesetak metara i bilo nam je prelepo, a zimi se u našoj ulici sankalo. Prava čarolija, a dečjoj radosti nikad kraja.
- Moj deda po majci Vicko Đurašević je iz Kotora, odakle je pobegao zbog zabranjene ljubavi. Bio je lađar i plovio Dunavom, a u Miškolcu u Mađarskoj upoznao je moju babu Ilonku. Deda se zaljubio u lepu Mađaricu, a moja majka i njena dva brata rođeni su na brodu kao plod velike ljubavi. Na rođenju sam dobio ime Filip, a moji roditelji su se razveli kada sam imao svega šest godina. I dan-danas se sećam tog perioda, bilo mi je mnogo teško, jedva sam završio prvi razred.
- Majka je morala da radi i odlučila je da me pošalje u Titel kod svoje tetke Mariške i njenog muža Andora. Teča Andor me je uveo u čudesni svet knjiga, koje su postale obavezan deo moga života. Čitao sam po jednu knjigu dnevno. Kod tetka Mariške i teče Andora se znao red: kad se uči, jede, a kad se ide u crkvu. Jednostavno, tetka i teča su bili ljudi koji kao da su iz knjige izašli. Teča je svirao orgulje u crkvi, a ja sam od njega naučio da sviram gitaru.
- Bavio sam se sportom, trenirao gimnastiku. Tu sam završio prva četiri razreda, a onda se moj otac oženio i dobio stan, pa sam se vratio u Beograd, tačnije u Zemun. U osmom razredu otac je odlučio da mi ime promeni u Feti. To ime je mom ocu puno značilo, jer ga je nosio njegov brat koji je nestao za vreme rata u Berlinu. Nije to bio njegov inat, nego želja da njegov brat, za koga nikad nije saznao šta mu se stvarno dogodilo, nastavi da živi na neki način kroz moje ime. Moj otac je izgubio roditelje, tako da su mu Feti i sestra Aba, koja se kasnije udala u Istanbulu, bili sve u životu. Celog života je moj otac čekao svog Fetija, verovao da je živ.
Stidljiv za glumca
- Iz Zemuna smo prešli da živimo kod Vukovog spomenika. Posle toga sam se upisao u Petu beogradsku gimnaziju. Otac je išao u školu samo da preuzme knjižicu na kraju godine, a ja sam shvatio da moram da učim i preuzeo odgovornost za svoje ocene i život. Jedinac sam u oca, dok po majci imam sestru Maju Mandić - Marković, koja je psiholog i na nju sam veoma ponosan.
- U gimnaziji sam bio vrlodobar, nisam puno učio, ali automatski sam primljen na Pravni fakultet. Na kraju sam ipak upisao Akademiju, odsek za produkciju. Sećam se još kao šestogodišnjak kad sam sa majkom išao u bioskop "Kozaru" ili "Kosmaj" i gledao nekog vatrogasca. Tada sam poželeo da budem vatrogasac. Kasnije sam shvatio da želim da budem deo filma, a da budem glumac bilo me je sramota, jer sam bio veoma stidljiv. Gluma je dakle odmah otpala, voleo bih da sam bio reditelj. Međutim, smatrao sam da za reditelja treba imati nekakakav poseban dar. Ali organizacija filma, emisije, e to bih već mogao da radim i tako sam se odlučio za produkciju. Bio sam treći na rang listi i neverovatno srećan zbog toga.
- Bio sam odličan student. Zajedno sa kolegom Nenadom Romanom sam davao sve ispite u prvom junskom roku. Nenad danas živi na Novom Zelandu, dok koleginica sa klase Gordana Vučo radi u Njujorku. Čeda Kolar je uzeo Oskara za film "Ničija zemlja".
- Mlad sam počeo da radim na ondašnjoj velikoj televiziji, gde su me praktično čelni ljudi naterali da se zaposlim. Naime, prvo smo Nenad i ja radili kao honorarci i odlično zarađivali. Brzo smo kupili kola, putovali, oblačili se u Parizu i Londonu. Imali smo mnogo para, pa smo se i provodili. Sećam se, tada je direktor produkcije u televiziji bio Zlatko Zlatanović, Sremac koji je mene mnogo zavoleo i jednog dana 1975. godine pitao: "Otvara se konkurs za stalno radno mesto, da li si se prijavio?"
- U svom radnom veku uradio sam mnogo projekata, a nekako sam najponosniji na "Igre bez granica", gde sam bio izvršni producent, glavni čovek koji je rukovodio tim svetskim projektom. Radio sam "Evrovizije" U Rimu i Malmeu sa Bebi Dol i Ekstra Nenom, sve novogodišnje programe sam radio od 1978. pa sve do 1998. godine, ali i velike serije. Radio sam i poslednji Titov rođendan.
"Folkmetar" praznio ulice
- Bio sam pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Televizije Beograd Vojkana Milenkovića. Bio je neverovatno hrabar i šarmantan čovek. On je pozvao generala Ljubičića na jedno snimanje u Košutnjak. General je Vojkanu tada rekao:"Sve je na televiziji lepo i krasno, ali zašto puštate da ljudi gledaju 'Dinastiju' i 'Dalas', te američke gluposti." Vojkan mu je uzvratio: "Druže generale, vi meni čitate misli, mi za mesec dana krećemo sa serijom koja će potući gledanost tih američkih serija." General ga je pohvalio, a ja ga pitam:"O čemu ti, Vojkane, pričaš, kakvu mi to seriju imamo?" On mi je rekao da pozovem našeg najboljeg pisca i da krećemo da radimo tu seriju. Pozvao sam tako Sinišu Pavića i krenuli smo da radimo "Bolji život". Nije to bio pritisak, mi smo na Televiziji Beograd imali taj borbeni duh.
- Tako smo odradili i emisiju "Folkmetar" koja je praznila ulice Beograda. To je zapravo preteča svih ovih folk parada, šoua, kojih danas ima na svim televizijama. Boki Milošević je svirao sa svojim orkestrom, imali smo publiku, ali ne plaćenu, nego škole folklora. Dobijali smo džakove pisama od gledalaca. Tri, četiri sezone je trajala ta emisija i stvarno je bila hit. Voditelji su bili Voja Nedeljković i Sanja Radan. Bilo je to vreme sankcija i rata, pa smo ceo program usmerili i pomogli da se renovira deo bolnice u Tiršovoj. Na to sam posebno ponosan.
- Danas je drugo vreme, poplava je rijalitija koje ne gledam, jer mi se ne sviđaju. Nemaju rok trajanja, mogu da se gledaju 24 sata dnevno i mislim da je mnogo ljudi postalo zavisno od gledanja tuđih života i to uglavnom fingiranih. Ti rijaliti programi su kao neka anestezija, ljudi po ceo dan sede i gledaju u TV ekrane i to što bi trebalo da bude njihov život nije njihov život nego gleda neke nepoznate ljude koji se bave nekim trivijalnim stvarima. To što se dešava u rijaliti programima nije istina. Ne mogu ljudi da jedu, piju, ništa ne rade, samo se svađaju i bave se ljubavnim avanturama. To ne postoji, to je fingirano i ima za zadatak da ljude prikuje za stolicu da prate taj program.
Humor pod bombama
- Godine 2000. sam napustio Televiziju. Ja sam od svoje 21. godine u Televiziji, to je moja porodica. Ja volim tu Televiziju i te ljude, rastao sam s njima. Kad smo radili, recimo "Igre bez granica", mi smo morali da se dokazujemo da smo bolji od recimo Španaca, Francuza, Italijana, svih. Imali smo borbeni duh da kad nešto radimo budemo i najbolji. To je bila Televizija Beograd.
- Kad su krenule sankcije, ratovi, sve je prešlo na informativni program, nije više bilo para ni za šta, bio sam očajan. Kad je počelo bombardovanje tražio sam da me izmeste u gradski štab. Maljević i ja smo radili Trg na kom su svakog dana bombardovanja bili koncerti. Izmislili smo onaj "target" bedž, ja sam pokrenuo seriju "Kod male sirene", sitkom koji se bavio humorističkom stranom naše tragedije. Posle bombardovanja napustio sam televiziju i više nisam hteo da učestvujem u celoj toj priči.
- Ženio sam se dva puta. Prvi put sa Vesnom i iz tog braka imam sina Vuka, kome su danas 42 godine i on je asistent docent na filozofiji na Istoriji umetnosti. Piše knjige, putuje i ima sina Mihajla, a ja sam ponosni deda. Iz drugog braka sa Ivanom imam sina Lava Aleksu koga sam dobio u 55. godini. Sinovi su centar moga sveta.
Čuvali nas u Malmeu
- Sećam se takmičenja za pesmu Evrovizije u Švedskoj 1992. godine. Tamo su nas čuvali ljudi iz obezbeđenja da se ne bi nešto desilo našoj ekipi. Mi nismo imali osećaj da može nešto loše da se dogodi, ali ti momci iz obezbeđenja bili su naši pratioci sve vreme u Malmeu i oni su se kladili da će naša Ekstra Nena da pobedi. Nas su svi doživljavali kao favorita, međutim nije tako bilo.
Leta u Istanbulu
- Sećam se da sam kao 14- godišnjak putovao s ocem u Istanbul kod tetke Abe (koja je imala dve ćerke i dva sina). Više od mesec dana sam provodio u Turskoj, a kad čitam knjige Orhana Pamuka, meni je to toliko blisko, jer dobro poznajem centar grada.
Porodična tragedija
- Ocu Čenanu majka je umrla kada je on imao samo tri godine, tako da je se nije sećao. Otac mu je pak umro kad je imao šest godina. Otac je pored Fetija imao i brata Jusufa, koji je studirao medresu u Skoplju, a ubio se zbog toga što mu deda nije dozvolio da oženi kafansku pevačicu. Dakle, moj otac je rano počeo da zarađuje za život radeći u parfimeriji, gde je prao izloge, čistio. Kasnije je vodio poznatu "Namu", a potom je bio poslovođa u parfimeriji u Prizrenskoj ulici.
Dijaspora najvernija
Publika u dijaspori jedna je od najvernijih koje naša televizija ima. Oni prate naše filmove, serije, evrovizijska takmičenja. To su naši ljudi, vredni i radni koji su se dokazali u zemljama u kojima žive. Bio sam u Los Anđelesu gde jedan naš Bosanac drži ćevabdžinicu i tu se sastaju svi sa prostora bivše Juge.
