Japance zarazio trubom
Nedavno je u izdanju Udruženja "Duško Gojković Džez Inicijativa" iz Beograda iz štampe izašla po mnogo čemu neobična knjiga u kojoj se nalazi 167 džez kompozicija Duška Gojkovića, legendarnog džez trubača. To je bio povod za susret u Minhenu i razgovor za "Vesti".
- Moj menadžer i prijatelj Vladislav Tomanić je organizovao štampanje ove knjige koju sam oduvek želeo. To su sve moje originalne kompozicije i ja sam sve klavirske štimove rukom pisao, to je moj rukopis. Najveći deo toga je snimljen na CD i pločama. Bilo mi je stalo da izađe ova knjiga, jer me godinama već muzičari i aranžeri širom sveta (Amerika, Kanada, Japan) pitaju gde mogu da nađu moje kompozicije koje žele da sviraju ili snime. Sada mogu da nađu sve na jednom mestu, a onda će moj menadžer iz Enja records za koji snimam, dobiti nekoliko paketa sa knjigama i onda će to oni slati na Berkli koledž, gde sam studirao, u Los Anđeles, Čikago, Tokio, po celoj Evropi. Nemačka ambasada u Beogradu me je zvala u goste nedavno. Bila je promocija knjige "Songbuk" i mi, Beogradski sastav RTS oktet, odsvirali smo koncert. Bilo je mnogo gostiju.
Balkanske note
- Sve je počelo u Americi, jer sam 1961. dobio stipendiju za Berkli koledž. To sam već tada imao u glavi i počeo sam da pišem, a to se sada zove Balkan džez, a onda nije bilo imena za to. Američke kolege muzičari predložili su mi da iskoristim te originalne muzičke ideje iz zavičaja. Oni su me ohrabrili da to nastavim i ja sam počeo da prve aranžmane pišem 1961-1962. Dosta toga sam napisao i snimio, čak i svite koje traju sat vremena, tada je to bila Svita Jugoslavija. Svirao sam bi-bap, latino džez, balade i džez, ali sam doprineo razvoju džeza, jer se u enciklopedijama po svetu nalazi i Balkan džez i moje ime kao autora. Tako sam bio prvi ili rodonačelnik tog pravca. Nakupilo se toga zaista mnogo posle 65 godina i zadovoljan sam da je ova knjiga izašla. Ona je na engleskom, a drugo izdanje biće i na srpskom jeziku.
- Kod muzičara i umetnika nema odmora, a ja sa mojih 87 godina sam, hvala Bogu, još u formi, jer sviram džez, vežbam, pišem aranžmane. Muzika me podmlađuje. Meni zaista ništa ne fali, imam koncerte, turneje, snimam i dalje. Putovao sam toliko u životu, osim Indonezije, Kine i Australije gde nisam bio, ali tamo me znaju. Ameriku sam prešao 100 puta uzduž i popreko, jer sam tamo živeo skoro devet godina, pa onda sve evropske zemlje, dva i po meseca bio sam u Africi u bendu u kome sam bio jedini član, a da nisam Amerikanac, prošli smo u ona davna vremena istočnu Evropu. U Japanu sam bio 11 puta, prvi put su me zvali i meni se to učinilo zanimljivim, jer tamo nisam pre bio nikad. Posle su me zvali svake godine i išao sam redovno sve do onog cunamija u Fukušimi.
Poziv Majlsa Dejvisa
- Ranije sam mnogo putovao, a sada biram gde ću otići. U Tokio sam putovao avionom 12 časova i toliko nazad i to je previše. Sada avionom putujem dva-tri sata, kažem da bih radije otišao u Nirnberg nego u Tokio. Dok sam bio mlađi putovao sam avionom, vozom, autobusom... Kada sam završio studije na Berkli koledžu svirao sam sa najboljim američkim bendovima. Zvao me je Kaunt Bejzi tri puta, Djuk Elington jednom, Sten Kenton tri puta i ja sam svima rekao da neću svirati dok ne završim studije. Da sam počeo da sviram sa bendovima, ne bih se nikad vratio, iako sam celog života sanjao da sviram sa takvim zvezdama.
- Kasnije sam imao prilike da sviram s njima. Sa Dizi Gilespijem svirao sam više puta, bili smo na turnejama i mnogo me je voleo, napisao mi je i posvetu u kojoj kaže da sam njegov prijatelj i mnogo dobar muzičar. Majls Dejvis bio mi je dobar prijatelj. On je bio u jednom klubu u Minhenu i čuo me je kako sviram, a ja sam bio tek došao iz Beograda. Pozvao me je u Njujork, a ja sam se pitao šta ću ja tamo i kako ću se snaći. On mi je dao svoju adresu i telefon i rekao da, ako rešim da dođem u Njujork, samo da kažem da me je pozvao Majls Dejvis i biće mi otvorena vrata. Posle dve godine prvi put sam otišao tamo i nisam se usudio da ga zovem. On me je video u klubu i odmah me je prepoznao i od tada smo se družili i stvarno mi je mnogo pomogao. Od toga ima već 30-40 godina. Imao sam sreću da sviram sa svetskim majstorima. Zanimljivo je da niko od njih ni u poznim životnim godinama nije napustio muziku, oni su aktivni dok ne "padnu na nos". Većina od tih velikih imena džeza više nije živa. Ostali smo ja i Bubiša Simić, koji ima 95 godina. Nedavno smo se čuli telefonom.
Nacionalna penzija
- Kod nas ljudi ne znaju mnogo o meni. Oni znaju za Novaka Đokovića, a ono što je on u tenisu, ja sam u muzici. Kod nas znaju za mnoge pevaljke. O meni su znali i znaju mnogo više u svetu nego u Srbiji. Kada sam bio u Japanu prvi put, primili su me kao da sam Majkl Džekson. Znali su sve o meni, imali su sve moje ploče. Čak su napravili džez fan klub u jednom gradu 400 km udaljenom od Tokija. Kad sam tamo ušao, zidovi su bili prekriveni mojim LP pločama. Pitao sam da li je to zbog toga što sviramo tu. Rekli su mi da je ovo "moj" džez klub već punih pet godina i gradu su mogle da se kupe ploče sa mojom muzikom. Toga nema u Beogradu, ali ima u dalekom Japanu.
- Od predsednika Srbije Tome Nikolića dobio sam zlatnu medalju kao nagradu za životno delo. Dobio sam nagrade internacionalnog karaktera. O jednoj od njih "Echo Jazz" odlučuje žiri iz celog sveta i dodeljuje se svake tri godine. To je bilo u Hamburgu u organizaciji NDR (Norddeutssher Rundfunk) gde sam dobio nagradu za životno delo. U Minhenu sam takvu nagradu dobio od gradonačelnika, ranije sam dobijao nagrade u Italiji, Belgiji i drugim državama. Više ne znam ni koliko sam kakvih nagrada dobio. U Nišu na festivalu Nišvil pre nekoliko godina dobio sam nagradu za životno delo, a dobio sam i nacionalnu penziju u Srbiji. Ja nemam kao slobodnjak nikakvu penziju ni od koga, jedino sam u Srbiji dobio nacionalnu penziju posle koje se javio Toma Nikolić. Obavestili su me da sam dobio nagradu - odlikovanje predsednika Srbije, ali tada nisam mogao da odem da je primim, nego sam to učinio kada sam imao koncert u Beogradu. Otišao sam u zgradu gde je bio predsednik i tamo su mi dali nagradu i probao sam njegovu rakiju "tomovaču".
Rad bez predaha
- Brano Likić me upoznao sa Slobodanom Pavlovićem, našim uspešnim čovekom iz Čikaga koji je osnovao grad Slobomir i u njemu univerzitet. Upoznao sam ga u Minhenu i od njih sam dobio titulu počasnog doktora. Ja sam im napravio ceo program, što sam naučio u Berkliju. To je velika stvar da se tako nešto osnuje u Bosni. Znam da su neki studenti tamo diplomirali. Bio sam pre dve godine u Skoplju i tamo su svirali moju svitu sa simfonijskim orkestrom i tadašnji predsednik Ivanov mi je uručio priznanje počasnog doktora Muzičke akademije. Ne znam šta da radim sa tolikim titulama.
- Kada sam u osnovnoj muzičkoj školi "Stanković" u Beogradu počeo da sviram trubu, naučio sam od mojih profesora da treba svaki dan da vežbam i to mi je od tih prvih 15-16 godina života ostalo pravilo do danas. Kad nisam na putu redovno vežbam i treniram i poštujem latinsku izreku da svaki dan treba povući jednu crtu posle urađenog posla. Nemoj da ti prođe dan, a da ne radiš ništa!
Enigma za ruske carinike
- Na Kraljevskoj muzičkoj akademiji za džez u Roterdamu u Holandiji predavao sam dve godine i svaki mesec sam iz Minhena leteo za Roterdam. Svirali smo tamo sa jednim bendom i Rusi su nas pozvali da sviramo u tadašnjem Staljingradu, kasnije Sankt Peterburg. Bio je to jedan sekstet u kome je bio jedan Amerikanac, odličan saksofonista. Leteli smo avionom iz Amsterdama u Sankt Peterburg. Ja sam rusku vizu dobio u jugoslovenski pasoš, prolaze Holanđani i taj Amerikanac i mene odvoje na stranu. Za njih nešto nije bilo u redu, jer sam Jugosloven, imam nemačku dozvolu boravka, a dolazim iz Holandije. Tu sam ostao sat vremena i onda su me konačno pustili. To je bilo krajem sedamdesetih godina prošlog veka.
Popularnost bez granica
- Ja sam saznao da je bilo popularnih pevača koji su snimili moje kompozicije. Tako je pop pevač Mario Bjondi iz Italije snimio CD i nazvao ga po mojoj džez kompoziciji. Davno je američka crna džez pevačica Karmen Makrej snimila jednu moju kompoziciju. Ćerka saksofoniste Edike Sađila Ljiljana ceo CD je posvetila mojim kompozicijama. Dženi Evans je takođe snimila nekoliko stvari. Nedavno sam sa džez orkestrom RTS nastupao u Domu omladine i sva mesta su bila rasprodata.
Gost solista
- Nedavno sam imao koncert u Mozahu, delu grada Minhena. Imam ovde Munić Big bend osnovan sedamdesetih godina prošlog veka. Zatim imam sastav oktet sa pet duvača, zatim kvintet i kvartet. Svaki put sviram sa drugim sastavom. Kada me pozovu negde da sviram, u Italiji, Bonu ili Amsterdamu ja sviram sa njihovim muzičarima kao gost solista. Češće sviram sa saksofonistom iz Amerike Skotom Emelsonom.
San malog čobana
- Moj otac je Crnogorac, ja sam kao klinac živeo u Crnoj Gori, tamo odrastao, išao u školu u Kolašinu i Podgorici. Rođen sam 1931. godine u Jajcu, otac mi je bio sreski načelnik u tadašnjoj banovnini kralja Aleksandra. Ja sam slučajno rođen u Jajcu, a nas četvoro dece rođeni u različitim mestima. Otišli smo u Jagodinu kod moje tetke, a posle toga u Beograd. Zamisli ovo, ja sam sa čobanima u Crnoj Gori čuvao ovce i u bioskopu gledao film o jednom mladom trubaču i sebi sam rekao da bih to voleo da postanem, a posle samo 10 godina bio sam u Njujorku i svirao u orkestru Vudija Hermana, koji je bio svetski poznat.
