"Nizvodno", roman Đorđa Sibinovića: Autobiografija o nama u 20. veku
Bliska prošlost na području nekadašnje Jugoslavije obeležena lomovima, artikulisanjem društveno-ideoloških protivstavova kao i naglim rezovima u međuljudskim odnosima i položaju pojedinca u borbi za sopstveni opstanak, na jedan sasvim savremen i provokativan način ponovo je oživljena u knjizi "Nizvodno" iz pera našeg sagovornika Đorđa Sibinovića.
Reč je o romanesknoj porodičnoj hronici koja u vrtlogu vremena, kroz više generacija, prati sudbine tri porodice - Cerovića, Grujića i Mandića. Moto "Uspeli smo, živeli smo. Uspećemo, umrećemo", koji na kraju romana izgovara Stevan Cerović, glavni protagonist i simbolični nosilac svih onih nedaća i patnji sa kojima se susreće pojedinac u previru istorije u doba jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, metaforično oslikava tragični susret čoveka sa teretom prošlosti i teretom budućnosti.
Isprepletane sudbine članova porodica Cerović, Grujić i Mandić, neharmonični porodični odnosi i ideološki protivstavovi koji ostavljaju trajne posledice na sudbine svih junaka ove priče, oblikuju zamršenu slagalicu života koja, ne slučajno, podseća na savremene "Korene" Dobrice Ćosića i "Prokletu avliju" Ive Andrića.
Napravili ste "iskorak" iz osnovne profesije. Kako uspevate da brodite jednako uspešno u vodama prava i književnosti?
- Nikad nisam video sebe kao pravnika nego kao čoveka koji stremi sveukupnom ostvarenju ličnosti dok se bavi pravom kao akutnim povodom. Neću da budem vojnik norme. Tako je i sa pisanjem. Nisam ja nikakav pisac koji prestaje da bude sve ono što jeste kad seda ispred praznog papira. Neću da sa lulom i maramom očajavam nad sudbinom književnih junaka. I tada, i uvek, i kao pravnik i kao pisac, a pre svega kao čovek, ja sam Đorđe Sibinović koji radeći to što radi pokušava da u svoj rad ugradi sve svoje znanje i da bez ostatka, više od znanja, više od poštenja, više od dubinskih osećanja, pruži svetu najbolje od sebe. Pravo i književnost svakoga jutra izlaze u svet iz iste postelje!
Ko su Vaši junaci?
- Književni junaci uvek govore više od sudbina kojima su predstavljeni. Svaki život je dostojan tematizacije, svaka ljudska priča i drama zaslužuje obradu. Svaka baba može da ispriča svoj roman. Ali, u njemu samo ono što ostaje visoko relevantno iskustvo i doživljaj zaslužuje dublju pažnju preko koje se napreduje i u ljudskosti i u istoriji. Primer takvog kreiranja književnog lika je Stevan Cerović za kojeg je teško reći da ne predstvalja glavnog junaka romana "Nizvodno". Stevan Cerović nije glavni lik romana. On je lik koji nosi dramu veka, naroda i egzistencije. To je previše. Ali, u romanu to je logična žrtva u ime visokog potencijala transfera simboličkog žarišta epohalne patologije i opstanka pojedinca po svaku cenu. U sudbini Stevana Cerovića, ratnog siročeta, dobrog čoveka, poštenog radnika i nemoćnog agensa istorije, vidi se sav tragizam roda i pojedinca, jer u njegovoj propasti, pre svega zbog ličnih grešaka, ali i neminovnosti kojoj nije bilo moguće umaći zahvaljujući epohalnoj nemilosrdnosti zakona istorijskog rasporeda moći, očitava se više od drame pojedinca, možda još više od nesreće jednog naroda.
Radnja vašeg romana situirana je negde u četvrtveku našeg rapidnog propadanja i sveukupnog sunovrata. S kakvim osećanjem ste pisali, stvarali ovaj roman?
- Roman sam pisao kao oproštajno pismo svojim unucima pokušavajući da na njih prenesem nemoć da odgovorim na jedno prosto pitanje: zašto moj narod ne može da se izmiri u svojoj zloj sudbi? Baš kao što ja, kao unuk, nisam to pismo primio od mojih dedova i pradedova. Istorijski posmatrano, mali narod uvek mora da računa sa izvesnim žrtvenim prinosom ljubavima starije braće. Bahatost i nepažnja pripadaju velikima. Sabornost i samilsot ostaju malima kao jedini put opstanka. I oni to ne vide! Tu nema pomoći. Niko od nas ne može da promeni imperijalne sile da ne proždiru obične ljudske sudbine, male nevidljive živote koji im ničim svojim ne stoje na putu poremećenog hoda ka patologiji svemoći. To pokazuju istine da su sve te imperijalne sile spremne da besumučno uništavaju sopstveni rod i da žrtvuju milione svoje braće radi bolesnih ciljeva poremećenih vladara. Kako od takvih struktura, i kada su naklonjeni nekom malenom narodu, očekivati razumevanje za rodne sapetosti, uskogrudosti i nedoraslost istorijskim prilikama u kojima je stradanje neminovno? Međutim, naivno sam verovao da je moguće veliku patnju roda pretvoriti u iskustvo opstanka i dorasti do svesti zaustavljanja samoubilačkog ponavljanja unutrašnjih razloga propasti. Imam duboku veru da su moja deca bolja od mene i da će ona biti dostojna svega onoga što nisu postigle generacije njihovih predaka u kojima svoje mesto vidim kao bledu fleku jedne velike ideološke zablude pretvaranja ljudskosti u propalu ideologiju vremena u kojem sam se izgubio.
Koliko je Vaše lično iskustvo utkano u ovu knjigu?
- Moj prethodni roman "Pogrešno" nosio je svojevrstan autobiografski potencijal jedne generacije vaspitane na vrednostima koje nije pronašla u neposrednom životu. U romanu "Nizvodno" mene nema. Pokušao sam da kao pošteni prolog posredujem između autentičnih priča i čitalaca preko naracije koja nije pristrasna. Moji roditelji su godište glavnih junaka, moj pradeda je ostavio kosti u "plavoj grobnici", jednom mom dedi komunisti su sve oduzeli a sin, moj stric, završio je na Golom otoku, drugi deda trčao je "krvavi marš", nosio trojicu na leđima i spasao im živote a sve vojske su ga izvodile na streljanje, ostatak života proveo je kao inhibirani pustinjak, otac je proživeo veoma pošten život učitelja noseći žig nedostojnog porekla. Ako tako gledamo na stvari, "Nizvodno" je autobiografija o svima nama u dvadesetom veku.
Autentična građa
Vaš poslednji roman, kao i prethodne knjige uostalom zavredile su pažnju vrhunskih kritičara, kakav je recimo jedan Petar Arbutina. U salvi lepih reci privuklo me je poređenje sa Tolstojem i Ćosićem?
- Oslobođen straha od kritičarskog žanrovskog razvrstavanja, "Nizvodno" sam napisao onako kako sam želeo da ga pročitam a nisam uspevao. Epoha je društveni plan razvoja fabule u ovom romanu. Pisao sam roman kao izveštaj ili reportažu. Nisam imao plan šta će se dogoditi junacima. Građa je autentična i objektivno proverljiva a uloga konkretnih likova brani strategiju razvoja priče. U romanu je sve istina. Sve što postoji je istina o sebi. To mi je bilo najvažnije. Daleko važnije od načina na koji će priča biti ispričana. Bilo mi je važno da čitalac poveruje u "Nizvodno", a ne da roman bude napisan prema merilima aktuelne književne teorije.
Eseji "Godina bunta"
Koju svoju knjigu smatrate najboljom i zašto?
- Veoma je teško tačno odgovriti na to pitanje. O ukusima se ne raspravlja. Dakle, sve knjige su najbolje i najgore. Ruso je u Rečniku umetnosti prvi uveo subjektivnost u pojam "umetničkog kvaliteta" navodeći sledeći primer: "Ako upitate žapca šta je najlepše na svetu, budite sigurni da će vam on reći, to je moja žaba!". Najbolja moja knjiga je zbirka eseja "Godina bunta". Tekst koji ne nosi lični pečat nije umetnički. Birao sam teme iz aktuelne zbilje koje su svoju aktuelnost dokazale epohalnim ponavljanjem bez ideološkog porekla. Dakle, problemi roda a ne senzacije stvarnosti. Nisam stajao na stranu ni jednog iznetog argumenta ali je u svakoj rečenici jasno šta mislim i za koje vrednosti se zalažem. Dokaz za ovu tvrdnju je i taj što sam se tom knjigom svima zamerio.