Ovo je vreme korisnih idiota
Bila je lepotica za kojom je sedamdesetih godina ludovala cela Jugoslavija. Dečaci su lepili njene postere po zidovima, a devojčice kopirale njen stil. Uloga ljupke Tine u seriji "Pozorište u kuću" obeležila je njenu karijeru, donela joj ogromnu popularnost, ali se Ljiljana Lašić oprobala i dokazala kao uspešan pozorišni pisac.
Od 18. godine u braku je sa poznatim arhitektom i scenografom Vladislavom Lašićem. Porodica je njen oslonac, a u krugu kolega i prijatelja slovi za vrlo energičnu osobu bez dlake na jeziku. Jedan je od osnivača Srpskog pokreta obnove, ali odavno nije politički aktivna. Voli Kopaonik, gde sa mužem provodi mnogo vremena, obožava da putuje, a najviše od svega voli knjige.
Prohodala na Vračaru
- Rođena sam u Kragujevcu 17. decembra 1946, ali sam prohodala u Beogradu, na Vračaru. Ne bih mogla da kažem da sam imala idilično detinjstvo jer su se moji roditelji razveli, otac je ostao u Kragujevcu, a ja sam sa majkom došla u Beograd. Kraj u kome sam odrasla zaista je lep, tu su živeli Titovi funkcioneri, svi su se poznavali. Starosedeoci su nas posmatrali kao dođoše, ne volim tu reč, ali, eto, tako je bilo. Raspuste sam provodila kod bake i deke u Kragujevcu. Nažalost, taj divni kraj, u kome sam odrasla, moj Neimar nije više što je bio, zgrade se stihijski grade, nema nikakvog reda. Vračar je u vreme mog detinjstva bio selo usred Beograda, u onom najlepšem smislu.
- Više ne prepoznajem taj kraj. Logično je da se stanovništvo menja, kažu da se prosečan Amerikanac seli 17 puta u životu, ali nije logično da se tako varvarski menja izgled jednog divnog dela grada. Crkva Svetog Save, ona mala, odredila je naše živote. Tu je bila garaža, mi smo se tu kao deca jurili, i dobijali od roditelja batine. Od detinjstva sam bila privržena crkvi, tradiciji, ali ne u klasičnom smislu, hoću reći da nisam bogomoljac.
Komadi nalaze put do publike
- Nisam osoba koja se grčevito drži glume. Toliko volim život i smatram da je on višeznačan. Ako nema glume, dobro, ima nečeg drugog . To sam dokazala pisanjem pozorišnih komada koji nalaze put do publike. Moje predstave "Kuća sa prozorom", "Žene balkanske", "Jasmin na stranputici", "Kafana kod zajedno" imale su po 200-300 izvođenja.
- Nakon završene škole upisujem srednju arhitektonsku školu po maminoj želji. Zapravo, ja najviše volim književnost. Kad dete raste samo, ono je nekako upućeno na književnost. Današnje generacije interneta, ajfona i Fejsbuka to ne razumeju. Sećam se da sam sa sedam godina čitala "Rimljanku" Alberta Moravije. Pojma nisam imala šta to znači, ali to je ostavilo traga na meni. Mnogo sam patila kada su Goran Sultanović i ostali iz kraja odlazili u gimnaziju, a ja u arhitektonsku školu.
- To što nisam završila gimnaziju mene je uvek teralo da čitam do današnjeg dana. Eto, sad proučavam špansku književnost. Kasnije sam upisala Arhitektonski fakultet, žao mi je što ga nisam završila. Arhitektura je kompleksna, to je i zanat i umetnost. Nekako mi se desilo da nikako nisam mogla da položim nacrtnu geometriju. Kao vrlo ambiciozna i štreber, napustila sam studije i upisala Fakultet dramskih umetnosti, a na klasi sam bila sa Cecom Bojković, Petrom Božovićem, Brankom Kockicom. Profesori nas nisu učili samo glumi, nego i životu.
U braku od osamnaeste
- Vemao mlada sam se udala, to su bila teška vremena. Moja mama je stalno govorila: "Da imaš parče hleba u rukama." Ponavljala je: "Moraš da se osamostališ" i ja sam se udala za mog Vladislava. Sa 18 sam se udala, sa 22 rodila sina Đorđa, koji je diplomirani arhitekta, od njega i snahe imam unuku Jovanu. Snimala sam serije i pre "Pozorišta u kući", moj prvi posao bio je "Diplomci" i interesantno je da me Đuza Stojiljković uvek pratio kao partner, odnosno ja njega, da ne budem prepotentna.
- On je u "Diplomcima" bio moj dečko, pa mi je u "Pozorištu u kući" bio ujak, a u samom pozorištu Đuza i ja smo odigrali više od 20 predstava, kao direktni partneri, ali velika popularnost stigla je sa "Pozorištem u kući". Odmah da kažem da nisam jugonostalgičar, ali bili smo popularni od Maribora pa sve do Đevđelije. Nas su sačekivali kao što se danas čekuju košarkaši kad donesu medalju. Posle sam radila i "Bolji život" i neke serije koje su izbrisane kao što je "Čardak ni na nebu ni na zemlji" sa Draganom Nikolićem, Milenom Dravić, Radetom i Oliverom Marković. Mislim da se televizija neoprezno ponela zato što je svoje arhive uništila.
Vojnička ljubav
- Tina je uvela mini suknju kao modni detalj. Tu ljupku kućnu pomoćnicu svi su voleli, meni su stizale gomile pisama. Voleli su je naročito vojnici, a devojčice su me pitale gde se oblačim, odakle mi garderoba. Celu drugu godinu na Akademiji završila sam u jednom džemperu s izvučenom belom kragnom i čizmama do kolena. Mladost trpi sve. Fićom smo išli za Trst da nešto kupimo da se lepše obučemo. Kostimografkinja Mira Čohadžić nas je uvek savetovala rečima "Garderoba ne sme da se vidi." Drugim rečima, ako ste obukli nešto upečatljivo, niko neće gledati u vas, u vaše lice, vašu glumu. Inače, više cenim šta je u glavi, nego šta je na glavi.
- Prijalo mi je što sam bila popularna kao Tina. Ono što mi smeta jeste što nas ljudi ukalupe sa ulogom, onda vam tu etiketu nametnu, teško možete da je skinete. Probala sam sve, htela sam da budem i dobra majka, domaćica i dobra ćerka i dobra glumica. Ne može se sve, mora čovek da se opredeli za jedno. Svekrva mi je mnogo pomagala dok sam snimala seriju. Naime, "Pozorište u kući" se radilo od 1971. do 1985. Snimljeno je ukupno 128 epizoda. Mnogo se snimalo, mnogo putovalo. Igrala sam u pozorištu Beogradskom dramskom - mesec ima 30 dana, a ja sam imala i po 36 predstava.
Čkalja kao fenomen
- Uloga Tine donela mi je to prepoznavanje što je bilo meni tada bilo važno. Nažalost, reditelji vam ništa više ne ponude. Na Zapadu nije tako, evo jedan Klint Istvud koji je bio oličenje kaubojaca, danas je jedan od najcenjenijih reditelja. Kod nas tu šansu skoro da nemate. Inače, u to vreme se radilo ozbiljno, pazilo se da neka psovka ne promakne. Koliko puta smo morali reč da brišemo da ne zazvuči vulgarno, prizemno. Danas mi strašno smeta kada se stvari vulgarizuju. Pritom ne pričam o rijalitijima, koje ne gledam, zavetujem se pred ikonom da neću to da gledam.
- Sa Čkaljom sam ceo vek provela u pozorištu. On je bio apsolutni fenomen, kao i pokojna velika glumica Radmila Savićević. Bilo je dovoljno da se pojave pred publikom, reč da ne kažu, pa da dobiju ogroman aplauz. Njih je, kao što se kaže, dotakao Bog. To su veliki glumci, neukalupljeni glumačkim školama, talenti kakvi se retko rađaju. Danas je sve drugačije, tehnologija je uzela stvar u svoje ruke i ne treba žaliti za starim vremenima. Meni je uvek smešno kad glumci kažu: "Ah, kako je bilo u naše vreme!" Evo, ja i danas moram da se dokazujem. Kad napišem neki komad, ljudi se pitaju ko je to napisao, kad saznaju, onda kažu: "Ma, Lašićka" ili "To je Tina napisala." Moje stihove su govorili Dragan Nikolić i Goran Sultanović. Najveći kompliment mi je bio: "Gospođa Lašić piše komercijalno, ali nikada ne piše estradno."
Bez štikli zbog Đuze
Ekipa glumaca koja je radila "Pozorište u kući" bila je izuzetno obrazovana: Guta Dobričanin, Olga Ivanović, koja me je zarazila grčkom mitologijom. Mene ćete i danas videti kako učim napamet "Ilijadu". Anegdota na snimanju bilo je mnogo - nikada u "Pozorištu" nisam mogla da obujem štikle jer je Đuza bio nizak čovek. Zapravo, morala sam da igram bosa.
- Moj muž i ja smo spadali u one ljude koji su rekli: "Nećemo se nikad razvoditi." Njega znam od svoje devete godine kao dečaka iz ulice. On i ja imamo iste afinitete. Ne mislim da je brak neophodan da bi dvoje ljudi živeli zajedno ili da bi svako živeo za sebe. Sa mužem sam imala dogovor da nikad ne radimo zajedno i nikad nismo radili zajedno. Nije bio od onih muževa koji je zahtevao da njegovoj ženi neko da ulogu. Niti sam ja tražila da neko da mom mužu scenografiju. Možda je to tajna ovako dugovečnog braka. Kao mlada glumica nisam imala onu slobodu koju bih imala da sam bila devojka, a ne udata žena. Kao dete iz razvedenog braka sebi sam rekla da moje dete neće imati istu sudbinu. S jedne strane, to je bilo dobro jer me je sačuvalo od raznih gluposti, a sa druge mi je suzilo slobodu.
Čuvajmo ćirilicu
- Rijaliti su preplavili televizije, mislim da se to planski radi, da bi se izbeglo razmišljanje o nekim važnim, socijalnim temama. Moja unuka želi da studira u inostranstvu, u Americi, ja sam veliki protivnik toga. Smatram da je lepo studirati u svojoj zemlji, progutati nešto, progutati dosta, ali imati svoju generaciju s kojom si stasavao. Ja sam se bavila poslom sa kojim ne možete otići u inostranstvo, postoji tu jaka jezička barijera. Otići po svaku cenu iz zemlje, nije rešenje, protivim se tome. Druga stvar su oni koji su otišli trbuhom za kruhom, ali ima ljudi koji su otišli iz snobizma i obesti.
- Negde sam pročitala istraživanje da je svaka generacija za tri odsto manje inteligentna od prethodne upravo zato što je tehnologija preuzela sve. Stvaraju se korisni idioti, pa koliko su uskraćeni ti koji na primer nikad nisu uzeli u ruke "Evgenija Onjegina". Malo je poznato da sam se ja izdržavala dajući časove srpskog. Imam sve što mi treba jer mi malo treba. Suprug i ja spadamo u skromne ljude, nijedan umetnik u ovoj zemlji se nije obogatio.
Divna publika u dijaspori
- Zbog posla dosta sam putovala - putuju glumci sa predstavom, putuju sa njima i pevači. Ne možete publici ponuditi samo predstavu, morate joj ponuditi i pesmu. Veliki pevači su išli sa nama poput Tozovca, Cuneta Gojkovića. Publika u dijaspori uvek je sjajna.
Skoro nikad ne primećujem šta je neko obukao, osim ako se nije obukao nakaradno. Smatram pogotovo danas da kupujemo stvari koje nam nisu potrebne, da nas proizvođači kao potrošače drže u šaci.
- Ne volim Ameriku, zato što mislim da maltretiraju celu planetu. Nisam bila u Americi, ali sam bila u Kanadi i Australiji. Ne može niko da izvozi demokratiju drugim narodima. I narodi imaju karakter, kao i pojedinci. Volim kada se vratim kući, mada imam dosta primedbi i na Beograd.
Ono što zameram jeste što nijedan političar nije stvorio ni minimum uslova da se ostane, nego svi političari rade tako i čine sve da mladi odlaze. Zato razumem mlade koji hoće da odu. Imala sam sreću da smo skromni ljudi - prosečan stan ili 500 kvadrata, razlike za mene nema. Problem u Srbiji je što postoje ljudi koji nemaju ni kvadrat. Problem je što ljudi ovde nemaju dovoljno. Ne bi niko išao iz svoje zemlje da ima dovoljno. Volim svoju zemlju, smatram da treba da čuvamo svoju ćirilicu, svoju kulturu, pa svi to rade i Francuzi i Nemci i Englezi, jedino kad Srbi to rade proglašavaju nas šovinistima, a nije tako.
