Srpska trobojka večna meta
Tokom burne svetske istorije 20. veka, državne granice su crtali političari velikih sila, a slikarka Ksenija Marić, na svojim delima, iscrtala nove iskazujući svoje viđenje nasilne promene omeđavanja teritorija kao veliku tragediju života čitavih naroda.
Srpska umetnica koja godinama živi u SAD, a često je u domovini, na ovim "mapama" predstavljenim u beogradskoj Kući legata, za "Vesti", između ostalog otkriva kako su se na njenoj umetničkoj "kartografiji" našla autentična politička prepiska, ko to crta neprirodne granice i zašto je srpskoj zastavi dala izgled mete.
U delima je razobličila i kako su zapadne sile krojile događaje, utičući na pravac kojim će krenuti Jugoslavija po okončanju Drugog svetskog rata.
Svedočanstvo tih dešavanja je državnička prepiska, koja je našla mesto na njenim slikama, pronađena u Biblioteci "Frenklin Ruzvelt". Tu su pisma američkog predsednika Ruzvelta jugoslovenskom kralju Petrom Drugom, kao i britanskog premijera Vinstona Čerčila.
-U njima se često pominje Tito.
Tih pisama ima mnogo i vrlo su zanimljiva, ali sam odabrala četiri segmenta iz kojih se uočava kako je kralj Petar izgubio bitku za povratak u zemlju posle završetka rata, i pre nego što je i shvatio da je gubitnik jer su ga oni obmanjivali - priča ona.
Kao primer navodi Ruzveltove reči: "Znam koliko si srećan, i ti i tvoja supruga, da se vratite u domovinu, sad kada je kraj rata" a da je pritom američki predsednik znao da se to neće desiti. Pa, Čerčilove: "Mi svi znamo da Tito radi stvari koje nisu baš najbolje i to nas tera na tvoju stranu, ali, Bože moj, on ima vlast u rukama, pa moramo da ga podržimo."
Tom prepiskom smeštenom u dnu nekih od njenih dela htela je da dočara na koji način se odigravalo gubljenje vlasti, identiteta jednog naroda i državnih teritorija... Prekid toka istorije, koji je bio vrlo agresivan i veštački.
- Desilo se to što se desilo, ali je uočljiva podrška Zapada gurnula našu zemlju i teritoriju u nekom pravcu koji je njima više odgovarao. Tu je taj neprirodni prekid istorije kojim su naši životi poremećeni na razne načine - kaže Ksenija Marić.
Umetnička porodica
Ksenija Marić je bila učesnik brojnih grupnih izložbi širom sveta, a samostalno je izlagala u Njujorku, Minhenu, Parizu, Veneciji, Dubrovniku i rodnom Beogradu. Ćerka je čuvene jugoslovenske i srpske modne kreatorke Mirjane Marić. Ksenijini sinovi ne planiraju da budu treća umetnička generacija u porodici jer, kako ona objašnjava, kažu da neće da prljaju ruke bojama.
Zalazi u još jedan deo srpske prošlosti, dešavanja na Kosovu, predstavljajući ih božurima s kosovskih polja o kojima se u Srbiji vekovima pričalo. To cveće joj je asocijacija na krvava dešavanja.
- Vidimo i šta se sad dešava sa Kosovom, ali i u celom svetu. Na delu je velika seoba iz Sirije, Avganistana... Užasna tragedija o kojoj se malo govori. A nikako da čujemo neki dobar razlog zbog čega se sve to dešava. Svi smo mi pogođeni promenama granica. Znamo da su te teritorije precrtali Englezi, napravili nove zemlje pod pravim uglom, jer je tako bilo najjednostavnije. Meni je neverovatno da neko može da uzme olovku i iscrtava međe.
Njene alternativne granice su opomena koja bi trebalo da podstakne planetu na razmišljanje, jer šta ako se napravi neka nova granica, na primer, da više nema Izraela, već da ta zemlja postane deo Turske?
- Htela sam da pokažem svu tragediju političkog crtanja granica. Na mojim zlatnim mapama se vidi da sam zatvorila i prolaz Mediteranu kod Mesine, gde prolaze brodovi. Šta bi se desilo da se taj vodeni put prekine? - pita svojim delima.
Iscrtanim kapijama kojima je zatvorila prolaz u Crveno more htela je da ukaže da se vreme razmene ideja i ljudi menja i koliko bi bilo tragično kad bi se zaista desilo to što je naslikala.
- Mediteran je žila kucavica, srce sveta, tu istorija počinje i završava se, ali upravo najveći problemi i seobe naroda, sada idu odatle. Namerno sam ostavila i ono pređašnje stanje, simulirajući kao da sam se predomislila, pa da može da bude i ovako i onako, zavisno od raspoloženja. Malo levo, malo desno, ali tu gde se iscrtava granica žive neki ljudi i dešava se da na taj način prekrajate i njihove živote. Ne jedne generacije, već ko zna koliko njih u budućnosti - priča nam kako je htela da usredsredi pažnju na taj deo sveta.
Pritom se, kaže, ne vraćamo na koren svih tih dešavanja i velikih seoba sa Bliskog istoka, nekih delova Azije i Afrike, već se koncentrišemo samo na razmišljanje gde će svi ti ljudi da odu... a oni se dave, jer se čamci prevrću.
Rođena u Jugoslaviji, Ksenija Marić se seća mladih dana kada je kao i mnogi ljudi poželela da živi van domovine. Razlog da se otisne preko Atlantika bila je ljubav prema jednom advokatu, Amerikancu, ali i nemogućnost da se profesijom bavi na pravi način jer ljudi nisu imali dovoljno novca da kupuju umetnička dela, a galerije su bile gotovo mrtve.
Sa suprugom je gotovo tri decenije, a ljubav, koja je planula u Istri, prerasla je posle tri meseca prekookeanskih telefonskih razgovora, u brak. On je došao na njen rođendan, a onda ona otputovala u SAD.
- Tamo me je zaprosio i rekao da je najbolje da se odmah i venčamo, jer ako idem kući, onda ponovo moram da apliciram za vizu, a to bi se odužilo - seća se tih dana uoči ulaska u sigurnu bračnu luku.
Tuča zbog zemlje
- Borba oko teritorija traje od kad znamo za sebe. Neverovatno, ali u tome smo duboko, to nam je deo života svima i nema izlaza. Čovečanstvo je napredovalo, ali i pored povezanosti politike i novih tehnologija, nikako da prestane ta tuča oko zemlje koja ljude pogađa na najgori način.
Živela je dugo u Masačusetsu, u delu koji zove jugozapadni ćošak kulture između Bostona i Njujorka. Poslednjih godina sve češće vreme provodi u Beogradu i Trstu. U SAD se o migrantskim i ratnim tragedijama gotovo da ništa ne čuje jer, prema njenim rečima, te vesti ne postoje, već tu i tamo neka crtica.
- Amerika živi i zavisi od toga da svi ustanu i odu na posao, pa kad završe da idu i nešto kupuju. To je ta matrica, ne uznemiravati stanovništvo teškim i tužnim pričama jer su daleko od nas, ti tamo neki ljudi. Sećam se kad je bilo događanja oko Kosova, Srbija je prikazana kao neka divlja zemlja gde žive neki ljudi koji prave nekakve koncentracione logore. I to je stalno ponavljano - priča nam, uz napomenu da su i Sirija, Irak, Avganistan, predstavljeni kao divlje zemlje, u kojima ljudi žive u pustinji i ruševinama.
Srpska "trobojka" je čest motiv njenih mapa. Iscrtala je kao metu, da bi pokazala kako se u njenu domovinu oduvek gađa.
- Bez obzira na to što smo mala zemlja i ne stajemo nikome na žulj, stalno nas ciljaju. Mislim da je to zbog naše istorije, mentaliteta, što se držimo nezavisno, a to očito ne možemo da budemo, već moramo uvek da stanemo na stranu velike politike i velike države. Izgleda da to naše komšije bolje shvataju nego mi.
Srbija je, kaže, uvek na nečijem putu, neko bi da je gazi i stalno treba negde da se skloni.
- To mi je vrlo bolno i teško. Ja sam iz Srbije i htela bih da nastavim da budem deo svog naroda i mentaliteta. Tu sam, tu mi je život, mada sam otišla daleko i provela tamo više godina nego u domovini, to za mene nije imalo nikakvog značaja, osim što imam decu koja su Amerikanci.
Tužni monarh
Umetnica je u Ruzveltovoj biblioteci došla i do sačuvanih pisama kralja Petra upućena vodećim zapadnim državnicima, od kojih su kako kaže, neka rukom pisana.
- Njegova pisma su vrlo dirljiva, ali su sačuvane kopije loše i nisam mogla da ih uvrstim.
Pokušavam da ih vratim ovde da donekle shvate odakle su, ko smo i šta smo, jer krv nije voda - priča o sinovima koji imaju imaju 28 i 21 godinu.
Sinovi često dolaze u Srbiju. Kad su bili mlađi, u Beogradu su provodili tri meseca godišnje, znaju maternji jezik i imaju mnogo prijatelja. Stariji sin je završio fakultet i u Njujorku se medijima u jednoj velikoj kompaniji. Mlađi je jednu godinu gimnazije završio u Beogradu. Studira i trenutno je u Sankt Peterburgu na trećoj godini fakulteta, a vratiće se u SAD da diplomira.
- Za sada ne prave planove gde će živeti - priča Ksenija Marić.
Predstavljena dela ove slikarke su višeslojne mape, nastale vrlo neobično.
- Slikar, poreklom Kubanac, koji je živeo u SAD, 80-ih je imao sidu, kada su se ljudi plašili da dotaknu obolelog jer o tome nisu mnogo znali. Napravio je koncept tri skulpture od papira na kojima je bilo nešto napisano ili nacrtano. Ljudi su dolazili u galeriju i uzimali, a on je tako ostvario dodir s publikom.
Njegove papire je lepila na slikarsko platno i oslikavala uljanim bojama.
- Deo papira je imao crnu borduru kao na umrlici, na drugom je pisalo "najlepše mesto je ovde", a na trećem su bila pluća utisnuta pečatom. Njih sam pretvorila u centar kompasa kakvi se viđaju na starim mapama iz srednjeg veka koje su bile prava umetnička dela, oslikane rukom i vrlo vredne. Svaka je imala kompas sa četiri strane sveta, ali je pokazivala prema svetoj zemlji. Taj pokazatelj preko svete zemlje je mogao da bude katolički ali i pravoslavni krst, a ja sam napravila pravoslavne - razotkriva ova umetnica detalje svojih ostvarenja.
Ili, kako je to primetila slikarka Bojana Burić, Ksenija Marić je oslikala teritorijalna razobličenja, promene granica ili transformaciju država, pogođena, prvenstveno raspadom, dezintegracijom nekadašnje Jugoslavije, zemlje svog rođenja i brojnim geopolitičkim promenama.
I kroz slikarstvo uspostavila ličnu geografiju...
Crni Dunav
U delima je važno mesto našao Dunav, a autorka je u ratovima srušene srpske mostove koji povezuju njegove obale simbolično predstavila kao zlatne poluge.
- To je reka koja nas povezuje s više zemalja nego bilo koja druga, prolazi kroz mnogo važnih teritorija, teče i kroz sterilne i hladne države koje su nas napadale i bile nam neprijatelji. To je crna reka koja vekovima ne staje i tu je, i dalje nas povezuje sa tim zemljama.
