Još pamti Anu Frank
Kad je gospođa Rada prošle godine, trećeg dana svog odmora na Hvaru, htela da preskoči zidić na plaži desio se belaj - poznata glumica polomila je kuk i ruku! Svaki drugi Radin ispisnik bi se i dan-danas služio pomagalima i prepričavao nezgodu, ali ne i dramska umetnica koja u 84. godini ima tako gust raspored predstava da razgovor sa novinarima zakazuje tek za nekoliko nedelja. I, da, bez rehabilitacije i Selters banje prošlo je njeno izlečenje, pa je već posle šest nedelja od preloma zaigrala predstavu u Crnoj Gori.
Ovih dana privodi kraju pozorišnu sezonu predstavama "Tako je kako vam se čini", završava komad o Koko Šanel i raduje se svakom nastupu "Šupljeg kamena" čiju je premijeru u Beogradu došao da odgleda lično autor Rus Nikolaj Koljade.
"Tako su me umesili mama i tata", odgovara šarmantna Banaćanka kad bi radoznalci da ugrabe pelcer za neverovatnu vitalnost, neodoljiv osmeh i energiju kojom pleni sve oko sebe.
Kakvo je bilo odrastanje u Vršcu u svešteničkoj porodici, zašto je susret sa jednim glumcem bio sudbinski, zašto Radin portret s potpisom Mome Kapora krasi centralni zid njenog salonskog stana u centru Beograda, kakva joj je iznenađenja suprug, nekadašnji dekan Elektrotehničkog fakulteta, priređivao po povratku s raznih putovanja, kako održava komunikaciju sa sinom jedincem koji sa porodicom živi u Los Anđelesu, samo su neki od segmenata priče o jednom dostojanstvenom životu i stvaralaštvu u čijem potpisu stoji ime pozorišne i filmske glumice, neumorne Rade Đuričin, dobitnice Zlatnog ćurana i sretenjske Zlatne medalje za zasluge.
Skakavci za prijatelje
- Mom suprugu hobi je bilo kulinarstvo, ali nije samo pripremao razna egzotična jela već je imao ogromnu literaturu o tome. Donosio je sa raznih strana sveta i namirnice, tako da su se u našoj kući, pored normalne hrane, pripremale žabe, puževi... Na jednoj večeri za prijatelje je spremao skakavce, sećam se da je jedino Jovan Ćirilov imao hrabrosti da ih proba.
Hod po skamijama
- Moj otac Marinko je ceo radni vek proveo kao sveštenik u Vršcu. I on i majka Mileva su rodom iz rumunskog dela Banata. Kad su se moji roditelji uzeli, tata je kao završeni bogoslov došao u Vršac da ga vladika Letić rukopoloži. Ostavio tako dobar utisak da je vladika na licu mesta odlučio da tata ostane u Vršcu. I tako je 65 godina bio sveštenik u ovom prelepom banatskom gradiću, gde sam se rodila i provela svoje detinjstvo.
- Mama je završila Temišvarsku gimnaziju, ali nije radila iako je bila višestruko sposobna žena. Mnogo je brinula za mene i moju godinu dana mlađu sestru Nadu. Uvek nas je upućivala na ono što je najvažnije - da se obrazujemo. Mi smo se rodile pred rat i teško se živelo, crkva je bila u nezavidnom položaju i njoj je bilo vrlo važno da se njene ćerke osamostale i da imaju svoje parče hleba. Sa mamom sam imala dogovor da sve mogu, samo da joj sve kažem. Uglavnom sam ga poštovala. Ponešto što bih htela da sakrijem od nje govorila sam sestri, a ona me je ucenjivala da joj budem sluga da me ne bi prijavila mami.
Besplatni taksi za sećanje od 45 godina
- Najčešće sam igrala sa mojim dragim kolegom Mihajlom Janketićem, a sa Pavlom Minčićem koji me je i podstakao da uđem u svet glume, igrala sam predstavu "Olovka piše srcem" više od 500 puta. Nedavno me je jedan taksista prepoznao i radosno počeo da priča kako je 1973. godine imao 19 godina kada je kao vojnik u Puli gledao mene i Paju. Zamislite, pre 45 godina i još se seća! Poljubio me je u ruku i nije hteo da mi naplati vožnju.
- Učiteljica je od mojih roditelja tražila da mi kupe štule pošto često hodam po skamijama. Ali, bila sam dobar đak, sposobna da istog trenutka zapamtim ono što nastavnici govore. Uvek bih se javila da ponovim s takvim razumevanjem da oni posle nisu kontrolisali da li je to ostalo u mojoj glavi.
- Iako sam se raznim stvarima zanimala, od zidnih novina, literarne sekcije, muzike, igrala folklor, odbojku, čak i tenis, jedno vreme bila u nekoj radio-amaterskoj grupi, išla i na radnu akciju, interesovala su me politička i društvena dešavanja u svetu, kad sam završila gimnaziju u Vršcu, odlučila sam da upišem jugoslovensku književnost i srpski jezik u Beogradu. Želela sam da se bavim novinarstvom jer je to profesija koja bi sva ta moja interesovanja mogla da obuhvati.
Nesuđena novinarka
- Na početku studija upoznala sam studenta iz Beograda Aleksandra Mihajlovića koji je već pisao za neke studentske listove i tako sam i ja počela da pišem neke male prikaze knjiga. Jednog dana dobila sam zadatak da napravim intervju sa glumcem Pavlom Minčićem. Ispostaviće se da će razgovor sa njim za mene biti sudbinski. Minčić je bio veliki šalac.
Sposobnost zaboravljanja lošeg
- Često me pitaju za recept vitalnosti. Ima tu i genetike, još uvek ne znam da li sam bolesna, ali mi se i posrećilo da radim ono što volim. Ivo Andrić je jednom rekao - da životnu snagu čovek crpi između ostalog iz sposobnosti zaboravljanja. I ja je imam - sposobnost da zaboravim ono što mi je teško bilo, što me je u životu pogodilo.
Rekao mi je: "Ti novinar?! Ma nisi ti za novinara, ti si za glumicu." Napravio je vic, naravno.
Iz nekog razloga to je ostalo u mojoj glavi i odlučila sam da se okušam na Akademiji. Tu moju odluku poverila sam samo mom drugu Aci i Paji koji mi je i pomogao da se spremim za prijemni. Pripremila sam Lauru iz Krležine "Agonije" i jednu Cesarićevu pesmu. Primljena sam iz prve, ali sam paralelno nastavila da studiram i književnost koju sam diplomirala godinu dana posle glume.
- Studirala sam u klasi sa Nikolom Simićem, Batom Živojinovićem, Radmilom Andrić, Ružicom Sokić, Torijem Jankovićem koji je, nažalost, završio život jako rano. Sa Simićem sam posle igrala 44 godine u najdugovečnijoj našoj predstavi "Buba u uhu". Bio je jako duhovit i šarmantan. Svaki put, pre početka predstave, on bi nam ispričao neki vic, ali istovremeno nije dozvoljavao da se predstava otaljava. Tražio je od kolega punu posvećenost.
- Pavla Minčića jedno vreme nisam viđala, onda sam ga na četvrtoj godini Akademije slučajno srela i on mi je rekao da ne bi bilo loše da se javim Hugu Klajnu jer Narodno pozorište sprema predstavu o Ani Frank. Paja je mislio, a to je bilo i tačno, da sam fizički veoma nalik liku jevrejske devojčice.
Prvo mi je Klajn dozvolio da prisustvujem probama, a tek kasnije da pokažem koliko sam spremna. Dolazila sam na svaku probu, beležila svaki mizascen i na kraju sam dobila ulogu u alternaciji sa starijim koleginicama Milenom Dapčević i Slavkom Jerinić. Sećam se i prve kritike tada mladog, a budućeg velikog kritičara Muharema Pervića o mojoj Ani Frank. Bila je to fantastična kritika, a meni se činilo da su slova velika kao "Politikin" logo.
Sudbinski susret
- Supruga Dragoslava Popovića sam upoznala na žurci koju je on organizovao slaveći odlazak sa čuvenim fizičarom Pavlom Savićem u obilazak nuklearnih elektrana širom sveta. Posle godinu dana, sticajem okolnosti, preselila sam se u njegov najneposredniji komšiluk i morala sam da ga sretnem. Bilo je to u decembru 1959. On me je pozvao da sa njegovim društvom proslavim doček Nove godine. Počeli smo da se zabavljamo, a nakon tri meseca smo se venčali.
Petrojkina majka
- Na moje veliko iznenađenje Radoš Bajić me pozvao da glumim Žiku, Petrojkinu mamu u seriji "Selo gori, a baba se češlja". Takve živopisne likove sa sela do tada nisam igrala, najteže mi je bilo da govorim u dijalektu sopstveni jezik. Bio je to profesionalni izazov, a Radoš je pokazao koliko je posvećen i kao glumac i kao režiser.
- U braku smo proveli 54 godine. Nažalost, preminuo je pre nekoliko godina i mnogo mi nedostaje. Suprug me je učio da ne budem brza u presuđivanju, da ako sam doživela neku nelagodu od druge osobe da se pitam da li sam i ja tome pomalo doprinela. Tako da ne sudim ljudima lako. Kada se sretnem sa ljudima koji se kritički odnose prema lošim stvarima, podsetim sebe i njih kakvih sve strahota ima i da moramo malo da relativizujemo stvari.
- Iako se moj suprug bavio fizikom, nečim tako egzaktnim, dobro se snalazio sa mojim prijateljima iz sveta umetnosti. Bio je izuzetno obrazovan. Imao je širinu, mnogo je putovao, govorio je osam jezika, sve ove glavne, plus norveški, gde je i radio svoj doktorat.
- Naš sin Radan je snimatelj. Da nije bilo ovih nesrećnih dešavanja 90-ih, mislim da bismo bili na okupu. Ovako, on sa suprugom i ćerkom Natalijom i sinom Dimitrijem živi u Los Anđelesu, na drugom kraju sveta, što u meni izaziva neku malu tugu. Ali, ova naša priča važi za toliko porodica u Srbiji.
Kineski poklon za Ćirilova
- Putovala sam mnogo po svetu. Kada sam bila u Kini to je zaista za mene bio nešto potpuno novo. Njihova strpljivost, skromnost, ljubaznost. Ne mogu nikad da zaboravim kako sam tražila za Jovana Ćirilova knjigu kineskih pesama prevedenih na engleski i nigde nisam mogla da je nađem. Požalila sam se Kineskinji, našem vodiču. Sutradan smo putovali iz grada vozom i na stanici se pojavila ta devojka, držeći u rukama prepis na engleskom i na kineskom jeziku te zbirke pesama. Ona je, dakle, celu noć prepisivala da bi je meni donela. Rekla sam Jovanu: "Ovo je najveći poklon koji si ikada od ikog mogao da dobiješ."
Čuva se pošljednje...
- Moja najbolja prijateljica i koleginica Olga Savić je bila veoma značajna ličnost u mom životu. Upoznale smo se na ulazu u JDP pre 60 godina jer smo istog dana bile primljenje u ansambl. Od tada pa do kraja njenog života, ona je u mom srcu. Imale smo zajednički ritual - trudile smo se da u ponoćnim razgovorima analiziramo dan za nama, ali da to nikako ne spustimo na nivo ogovaranja. Tako da sam ja s vremena na vreme tu žensku potrebu gledala da zadovoljim sa nekim drugim.
Ona je pre nekoliko godina umrla i toliko mi mnogo nedostaje. Igrale smo zajedno u "Razgovorima Makijavelija i Monteskjea na onome svetu", predstavi koju je ona prevela i adaptirala. Taj komad je odjeknuo u vreme velike sile druga Tita, a tekst je u velikoj meri mogao da odnosi na naše tadašnje rukovodstvo. Predstavu smo igrali s velikim zadovoljstvom i putovali s njom po svetu. Ono što generalno karakteriše naša gostovanja u dijaspori je dobro raspoloženje i u gledalištu i na sceni. Prosto se oseća ogromna potreba da se ti susreti dešavaju što češće. Oni mnogo znače i našim ljudima, ali i nama glumcima jer ih provodimo u znaku radosti.
- Jako sam ponosna što sam imala sreću da drugujem sa Momom Kaporom još od studentskih dana pa sve do kraja njegovog života. Kao svojevrsni omaž Momi napravila sam "Halo Beograd", koji igram u Madlenijanumu. Mi smo primer da su žensko-muška prijateljstva moguća. Kad smo se upoznali, on je bi na Likovnoj, a ja na Pozorišnoj akademiji koje su bile u blizini.
Posle je napisao priču kako je čekao da se ja pojavim, trebalo je da kao studentkinja Akademije nešto recitujem, a on je, čekajući me, prvo popio jedan, pa drugi, pa treći rum i u trenutku kada sam se pojavila - njega su iznosili. Tako da me je video - iz žablje perspektive. Moma je to naravno u svom stilu duhovito nakitio. Poslednjih godina je često citirao reči svog dede iz Hercegovine koji ga je upozoravao da se "čuva pošljednje", da se ne obruka na kraju života jer će ga posle pamtiti samo po tome.
Kada je već bio ozbiljno bolestan, na moje pitanje kako je, odgovarao bi: "Čuvam se pošljednje." Tako je i sa mnom. Kada me pitaju, ponavljam Momine reči: "Čuvam se pošljednje."
Ulica pop Marinkova
- Moj otac je bio dođoš u Vršcu, ali je stekao takav ugled i poštovanje da su posle njegove smrti Vrščani tražili da se neka ulica nazove po njemu. Samo sam zamolila da to bude ulica koja ne nosi naziv po nekom drugom čoveku jer moj otac ni mrtav ne bi podneo da se briše ime druge osobe. Sada u Vršcu postoji Pop Marinkova ulica i jako sam ponosna. Svake nedelje, tokom celog svog života, odlazio je u Vršačku bolnicu da poseti svakog bolesnika, bez obzira na veroisposvest, da im odnese ikonicu, krstić, da uputi neku utešnu reč. Nikada nije propustio da onima koje je krstio ili venčao ne pokloni malo Sveto pismo sa posvetom. Čitavog mog života, do dana današnjeg, putujući sa predstavama, uvek sam sretala nekoga ko bi mi prilazio da kaže: "Pop Marinko me je venčao, evo, ovde je Sveto pismo sa njegovom posvetom."
