Verujem u bolji život
Ulogom vrcave Violete Popadić, ćerke legendarnog Gige Moravca i Emilije u kultnoj seriji "Bolji život", Lidija Vukićević (55) u kratkom roku osvojila je srca publike širom bivše Jugoslavije. Ne treba, kaže, zanemariti ni Liliku u "Žikinoj dinastiji", u kojoj je rame uz rame igrala sa velikim Gidrom i Markom Todorovićem. Želela je da bude klinički psiholog, ali je sticajem okolnosti završila na Fakultetu dramskih umetnosti. Ceo život je slobodni umetnik, kaže da uživa u životu, ponosna je majka dvojice sinova na koje je prenela sve vrednosti života koje su joj usadili njeni roditelji.
Od trenutka kako je kročila na javnu scenu, Lidija je plenila lepotom i šarmom i danas u šestoj deceniji spada u jednu od najlepših i najzgodnijih poznatih dama.
Detinjstvo u Kraljevu
- Imala sam jako srećno detinjstvo za koje su zaslužni moji roditelji, porodica u kojoj sam odrasla. Rasla sam u patrijarhalnoj porodici prosvetnih radnika. Majka mi je profesor književnosti, a otac je bio direktor škole. Završio je mehaniku i fiziku, a posle je bio ministar obrazovanja. Oni su ljudi koji su se mnogo voleli i, naravno, u jednoj takvoj sredini i porodici moja tri godine starija sestra Marina, koja je sada sudija, i ja imale smo prelepo detinjstvo, puno ljubavi, nežnosti i pažnje. To govorim zato što smatram da je to jako bitno za nastavak života, kada se odvojite od te matične porodice i krenete u svoj život. Uvek imate sigurnost, zaštitu. Prosto se nekako osećate veoma sigurno kroz život koji nije uvek lak. Imate neko dostojanstvo i čuvate sve ono što su vam roditelji utkali, zato što je to jedno ogromno poštovanje.
"Najluđa noć" u Kanadi
- Trenutno snimam seriju "Urgentni centar", ako i "Šifru despot" kod Radoša Bajića. U Akademiji 28 igram u predstavi "Najluđa noć" koja je veoma popularna i dosta se igra. Predstava u kojoj igram sa mojim dragim kolegama, Milenkom Pavlovim, Ljuljanom Đurić i Gojkom Baletićem, gostuje u Kanadi i mnogo mi je drago zbog toga. U ovoj zemlji ostajemo sedam dana i nadam se da će se našim zemljacima dopasti.
- Rođena sam u Kraljevu, gde sam živela do osmog razreda. Biti ćerka profesorke i direktora škole u malom mestu je bila privilegija. Kad sam polomila nogu na skijanju došao je čitav mamin razred i doneo mi sanke. U Beograd smo se preselili kad je moj otac postao poslanik u Skupštini SFRJ. Uvek sam bila nasmejana, vrcava i volela sam da imitiram naše kućne pomoćnice. Mislim da su prosvetni radnici tolerantniji prema svojoj deci. Završila sam i klavir i išla na solfeđo, što baš i nisam nešto volela. Sećam se da bi me mama digla od ručka da idem na solfeđo, a to mi je teško padalo. Sestra i ja nismo bile razmažene, znalo se šta smemo, a šta ne. Mama je stroga dama, koja i danas vodi računa o sebi. Uvek sam se družila s lošim đacima, jer su mi nekako bili inspirativniji. Kad bih dobila jedinicu, mama i tata me nisu grdili, već bi rekli da naučim i popravim ocenu. U tom ranom periodu sam živela život kakav samo može da se poželi.
- Htela sam da budem klinički psiholog i upisala sam taj smer. Sticajem okolnosti, nekako božji putevi nas vode tamo gde je verovatno bolje i gde nam on kazuje, pa sam završila na glumi. Iz prvog puta sam položila prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti. Drugarica je išla na prijemni i rekla mi je da idem s njom da joj "čuvam strah". Kad sam došla, rekla sam sebi da i ja probam. Upisala sam glumu iz prvog puta, a ta drugarica nije. Tata je uvek govorio da treba da upišem nešto konkretno, jer je znao da to nije sigurna budućnost. Mama je strahovala, jer sam slobodni umetnik ceo život. Gorica Popović je bila u komisiji na prijemnom i ona mi je saopštila da sam primljena.
- Bila sam u klasi najdivnijeg profesora, Milenka Maričića, koji nas je naučio ne samo glumi, već i životu, jer gluma je život. Dva muškarca u mom životu su odgovorna za ovo što sam danas, moj otac i profesor Maričić. Nazvala sam mamu i rekla joj: "Mama, zove te glumica"! Po ceo dan sam bila na fakultetu i znala sam čak i noću da vežbam za predstavu. Otac je dolazio ispred pozorišta i čekao me da me otprati kući. Bila sam na klasi sa Oljom Bećković, Olgom Odanović, Andrijanom Videnović i Milanom Milosavljevićem. Fantastično smo se družili! Nažalost, našeg profesora Maričića više nema.
Kao prava porodica
- Imala sam sreću da sam odmah po diplomiranju dobila ulogu Lilike u filmu "Žikina dinastija". Odmah sam napravila taj kontakt s publikom, što je veoma bitno. Sećam se da mi je tata doneo pano na kom smo bili Gidra i ja. Pogledala sam i rekla: "Lepo je, sad moram da budem pametna i normalna." Ta popularnost i to što me ljudi zaustavljaju na ulici, u prodavnici, deo je mog posla. Nisam uvek raspoložena za to, ali sebi sam rekla da to ide u rok službe. "Žikina dinastija" je bio gledaniji film od "Mocarta" koji je u isto vreme išao. Bujice ljudi su dolazile u bioskop, gomile pisama sam dobijala. Lilika i "Žikina dinastija" su me izbacili u orbitu.
- Na snimanju "Žikine dinastije" rekli su mi da moram da se skinem. Rekla sam da neću i to je bila prva moja potvrda šta, u stvari, hoću sa jasnim stavom. I posle sam radila sa Zoranom Ćalićem i on je znao šta hoću i šta može od mene da očekuje. Stekla sam neku popularnost zbog koje se mi svi nekako i bavimo ovim poslom. Ko god kaže da ne želi popularnost - laže. Glumac treba da bude poznat, glumac mora da bude poznat i prosto mora da uđe među narod, zato što nas narod i pravi. Ja sam sa narodom odmah napravila kontakt. Imala sam tu sreću da sam lepo kroz život išla posle studiranja, koji mi je bio najbezbrižniji period. U stvari, život delim na dva dela, dok ne dobijete decu i kad dobijete decu. Dok ih ne dobijete bezbrižni ste, kad dobijete decu onda prestaje sva bezbrižnost taman da su zlatom optočeni.
- Posle "Žikine dinastije" igrala sam u Beogradskom dramskom pozorištu u predstavi "Poltroni" koju su radili Aca Đorđević i Siniša Pavić i koji su kasnije snimali "Bolji život", tako da sam iz pozorišta otišla na televiziju kada sam i dobila tu čuvenu ulogu Violete, koja je obeležila moj život i prati me tokom karijere. Važno je trajanje i bitan je taj odnos s ljudima. Skoro smo pravili naslovnu stranu za jedan list i kad smo bili na okupu, osećala sam se kao da smo se juče rastali. Zaista smo bili kao jedna porodica, što ukazuje na jednu veliku ljubav među nama. Uvek kažem da imam dve porodice. Jedna je iz "Boljeg života", a druga je moja. Mnogo volim moju mamu, tatu i braću televizijsku. Niko nije očekivao toliku popularnost, kao ni to da će "Bolji život" biti najpopularnija serija u bivšoj Jugoslaviji. Svi smo se slagali, bili smo kao prava porodica i to se na kameri vidi. Čitav dan bi snimali, a posle bi otišli kod nekog od nas kući i nastavili se družiti. Kada je snimanje završeno svi smo plakali.
Nije politika za mene
- Bila sam član Srpske radikalne stranke. Ušla sam srcem, ne mrzeći, naravno, nikoga. Po priroda sam kosmopolita, imam jako dobre prijatelje iz svih krajeva sveta, imam prijatelje i među Albancima i među Hrvatima i mnogim drugim ljudima. Ali, nekako sam, prosto, ušla i bavila se isključivo kulturom da bismo nekako sačuvali i održali tu našu kulturnu tradiciju. Međutim, kada sam videla da politika nije samo bavljenje kulturom i da za politiku možete kamenje da meljete, odmah sam izašla. Prosto, čovek sam koji veruje u ljude bez obzira na opredeljenje, bez obzira na veru, na veroispovest, na zemlju, na grad, na bilo šta! Politika nije bila za mene i kad sam to prepoznala i shvatila izašla sam iz nje dajući sebi mogućnost da ostanem topao čovek prema svima koji su ljudi. Uopšte me ne zanima ni boja kaže, ni verosipovest, ništa... Samo me zanima da je čovek i ja verujem u čoveka i volim ljude.
Nezaboravno u Istanbulu
- Udala sam se za Mitra Mrkelu i dobila s njim sinove Andreja i Davida. Mitar i ja smo se upoznali posle premijere filma "Žikina dinastija". Dragiša Kovačević, koji je Mitrov kum, pozvao me da gostujem na Studiju B i procenio je da sam jedna vaspitana devojka, idealna za njegovog kuma. Lepo je sve to bilo. Pošto je Mitar bio fudbaler često smo se seljakali. Živela sam dugo u inostranstvu, s obzirom na prirodu posla mog bivšeg supruga. Mitar i ja smo se venčali u Holandiji, gde sam rodila sinove. Holandija je lepa zemlja, ali godinu dana života u Istanbulu nikad neću zaboraviti. Turci su divni ljudi, hrana nam je slična. Neko vreme živeli smo u Americi, u Sent Luisu, ali Turska mi je najlepša.
- Vratili smo se u Beograd, ubrzo sam se i razvela. Od rođenja sinova sve sam preuzela na sebe. Očevi su drugačiji, otac ide mozgom, a majka srcem. Majke su uvek te koje su u osnovi tu stalno za decu. Mitar i ja smo u korektnim odnosima. Deca su, naravno, ostala kod mene. To govorim zato što sam neko ko ne bi mogao da zamisli život bez njih. Andrej je profesionalni fudbaler, jer je genetika umešala prste po očevoj strani, a David završava Pilotsku akademiju u Vršcu i uskoro će postati pilot, koji će, nadam se da vozi svoju majku. Najvažnije je što imam dobru i normalnu decu s kojom nemam nikakvih problema. Imamo normalan odnos, a i Andrej i David su sportski nastrojeni, bez ikakvih poroka, na moju najveću sreću. Mogu reći da sam jedna srećna žena, uživam u životu, radujem se svakom novom danu. Najviše vremena provodim sa svojim životinjama i obožavam ih. Obožavam sve životinje ovog sveta. Ja sam neko ko je optimista, neko ko voli život, radujem se svemu, volim cveće, uživam u svakom danu i to je moja životna deviza.
