Autor romana o Diani Budisavljević: Heroina je prkosila ubicama

Specijalni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu je bio austrijski pisac Vilhel Kues, autor istorijskog romana "Dijanina lista". Reč je o istinitoj priči o izuzetnoj ženi Diani Budisavljević, koja je tokom Drugog svetskog rata sprovela jednu od najvećih humanitarnih akcija spasavanja više hiljada srpske dece iz logora Nezavisne države Hrvatske. Uoči potpisivanja knjige na Sajmu, "Vesti" su razgovarale sa Kuesom o njegovom novom delu.

V. Sekulić

Spasla hiljade srpske dece: Diana Budisavljević

Kako je došlo do toga da jedan Austrijanac piše o događajima koji su se dešavali na prostoru Balkana?
- Diana Budisavljević je rođena u Austriji, u Inzbruku. Moj izdavač ima knjižaru u njenoj rodnoj kući već 100 godina. Ideja je potekla od njega jer je znao da sam radio dve godine u Hrvatskoj. Mene su zanimala događanja na prostoru Balkana i Jugoslavije i znam dosta o tome. Čim me je pitao da li ja mogu da pišem, bez razmišljanja sam odgovorio da mogu, posebno kada sam saznao da je reč o ženi koja je spasla toliko dece. Pre nego što sam počeo rad na knjizi, moram priznati da nikada nisam čuo za nju. Čuo sam za ustaše, spasavanje dece, ali njeno ime se nigde ne pominje.

Šta vam je bila najveća pomoć tokom pisanja knjige?

- Njen dnevnik. Ipak, bilo je problema. Čitajući ga, mogao sam samo da naslutim događaje. Postoje stvari koje nisu baš tačno i detaljno opisane, pa sam morao da ih rekonstruišem pomoću drugih izvora, poput istorijskih knjiga, drugih dnevnika i beleški iz tog vremena. Njena unuka Silvia Sabo mi je dala dnevnik, ali samo neke delove, ne sve. Ona je smatrala da postoje neki lični delovi vezani za porodicu za koje ne želi da budu javni. Ali bilo je tu ljudi koji su istorijski značajni, a kojih nema u delovima dnevnika koje sam dobio. Mislim da postoje i politički razlozi zašto nisu dostupni svi delovi dnevnika.

Kada ste sakupili sve podatke, kako ste vi doživeli Dianu Budisavljević?
- Ona je bila veoma brižna i izdržljiva osoba. Ali definitivno mislim da nije bila preterano fina. Kada ste fini, ne možete spasiti toliko dece iz fašističkog režima. Morate biti veoma snažni. Ona uđe u logor i kaže: "Evo me, vodim decu sa sobom, bez obzira na to šta kažete ili uradite." Čak i kada se našla licem u lice sa Maksom Luburićem, jednim od najokrutnijih ustaških ubica, ona nije poklekla. Došla je da ga obavesti da će odvesti hiljade dece i da on tim povodom ne može ništa. On joj je rekao da je može ubiti momentalno i niko neće ni znati za nju, a ona je odgovorila: "Da, možete, ali ja ću uzeti decu." Ta hrabrost je prosto fascinantna. U današnje vreme smo u strahu da pomognemo izbeglicama, deci, a niko nas neće upucati ako im pomognemo.

V. Sekulić

Fascinirala ga Dianina hrabrost: Vilhelm Kues

Da li mislite da se ona imalo plašila?
- Da, naravno. Veoma se plašila. Ona se razbolela od stresa koji je doživela spasavajući decu. Ostala je bez kose, imala je nervni slom. Bila je uplašena, jer su ustaše dolazile u njen dom, maltretirale nju, njene ćerke, njenog supruga. Ali, ona je bila brižna žena, morala je da radi to što je radila. Ona kaže: "Možda će ubiti mene ili moju porodicu, ali ja ovo moram da uradim jer ta deca i njihove majke trebaju pomoć."

Šta je nju motivisalo?
- Na početku knjige sam govorio baš o tome. Ona, kada je čula sudbinu dece u logoru, rekla je: "Nemoguće je da nema baš ničega što za ovu decu može da se uradi." Jednostavno je zapravo, ona je počela da radi ono što je smatrala da mora. To je onda počelo da raste i razvijala se mreža pomoći.

Ko su ljudi koji su joj pomagali?
- Uglavnom su to bili Hrvati koji su bili protiv ustaškog režima, bilo je Nemaca, ljudi iz crkve i Crvenog krsta. Ona je dovodila decu u domove, a onda ih raspoređivala u porodice kako bi ustašama bilo teško da ih ponovo sakupe i ubiju. To je bio ključni deo plana. To je bio razlog zašto je ona pravila listu imena, podataka, kako bi posle rata mogla da ih spoji sa njihovim roditeljima ako su živi.

Šta je bilo sa listom?
- Oduzeta joj je posle rata. Postoji nekoliko priča šta je sa tim podacima. Neki kažu da je to spaljeno, ali kada sam razmišljao o tome, shvatio sam da je to organizovala Tatjana Marinić, koja je mislila da podatke treba da ima zvanična institucija. Postoje priče da je lista viđena sedamdesetih godina u Zagrebu. I mislim da je tako.

Zašto po vašem mišljenju nije dobila nikakvo priznanje za svoja dela dok je bila živa?
- Ima više razloga. Ona se nije divila komunistima. Bila je konzervativna. Brat njenog supruga je bio važan političar u Srbiji. Tito ga je pitao da li želi da bude ministar, a on je odbio jer je bio protiv komunističke vlade. Drugi razlog je što je posle rata bilo vrlo loše pričati o zločinima. To je bila Titova odluka kako bi napravili novu državu i društvo. Sada je došlo vreme da se o tome govori.

U Srbiji ste nekoliko dana. Kako vam se dopada ovde i kako vam se dopada vaš narod?
- Osećam se ovde kao kod kuće. Ja živim u Austriji i mi imamo isti mentalitet. Narod je srdačan ovde i veoma se lepo osećam.