Dve decenije od smrti Dušana Kostića: Tuga za neznanim ocem

Devetnaestog oktobarskog dana pre 20 godina, tesnim hercegnovskim sokacima i stepeništima poslednji put je minuo Dušan - Duško Kostić.

wikipedia.org

Dušan Kostić

Minuo i otišao na put bez povratka, put sa kojeg se nisu vratili ni toliki ini pesnici i umetnici koji su kao i on pohodili i neko vreme živeli u gradu pod Orjenom.

Iz prvog ešalona poeta

Dušan Kostić, pesnik iz prvog ešalona poeta koje je Jugoslavija imala u drugom poluvekovlju 20. veka, novinar sa kojim se "Politika" i jugoslovensko novinarstvo dičilo, stasit i uspravan, iako pod bremenom od ravno 80 leta, otputovao je tog dana na večni počinak sa jednom ranom u srcu manje, bez tuge koja ga je tištala 75 godina od rodnog Plava do Herceg Novog, u kojem se skrasio i proveo jesen života, tuge koju samo siročad mogu da osete i podnesu.

Ta tuga golema i beskrajna, neizvesnost oko sudbine njegovog oca i tajna njegovog porekla, tištala ga je sve do jedne jesenje noći 1992. kada se našao u Podgorici, u kući nesumnjivo najvećeg i najodanijeg prijatelja, slikara Save Labana, godinu dana pre nego što je Sava iznenada umro. Sava, koji je inače bio sedam godina mlađi od Dušana, shvatio je te noći koja muka mori njegovog prijatelja - da mu majka Stevanija nikada nije ispričala elegiju o svojoj kratkotrajnoj zabranjenoj ljubavi, da je on na svet došao kao "plod dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta...".

Priča Sava Labana

Tu setnu priču, malo potom, Sava Laban je ispričao i potpisniku ovih redaka, uz amanet da je, radi prijatelja i poštovalaca Dušana Kostića, ali i radi zlobnika koji i o njegovom poreklu spekulišu i pletu svakojake priče, slično kao i o poreklu Ive Andrića, recimo, objavim tek nakon Kostićeve smrti. Stogodišnjica njegovog rođenja i 20-godišnjica smrti je prilika za podsećanje na tu priču.

Nakon kapitulacije Crne Gore u Prvom svetskom ratu, i u Plav je stigla jedna austrougarska jedinica da uspostavi okupatorsku vlast. Bila je sastavljena uglavnom od vojnika iz drugih slovenskih zemalja. Među njima je bio i jedan stasiti, plavokosi Srbin iz Prijedora, Kostić se prezivao (vreme je ipak učinilo svoje i u mozaiku priče Save Labana sklopljenom na osnovu kazivanja njegovih roditelja, ostala samo kockica sa prezimenom).
Bog sami zna kad i gde se u poganom i surovom ratnom vremenu, u ubogoj varošici na izvoru

Lima, ispod Visitora i Zeletina, švapski soldat Kostić sreo sa naočitom mladom Stevanijom, tek planula je, izgleda, ljubav na prvi pogled, vatrena i bezgranična, kakva može biti samo kad je zabranjena. Zlobna i zaostalim shvatanjima opterećena sredina to nije shvatila i prihvatila, baš kao ni Stevanijina rodbina, ugledna i patrijarhalna, pa je ona, kad je plod te ljubavi postao očigledan, morala otići, pobeći iz Plava.

Skrasila se kod rođaka u Peći i tu, 23. januara 1917. godine, rodila lepog, zdravog dečaka, kojemu je, pošto je nastao iz srca i duše, dala ime Dušan.

U ratnoj nemaštini i bedi nije joj, ipak, bilo stojnice u Peći pa se morala vratiti natrag preko Čakora i skloniti se neko vreme u Andrijevici kod drugih rođaka. Labani, Savini roditelji Vukman i Stana, bili su prve komšije i prijatelji Stevanijine porodice u Plavu. Vukman se tih dana obreo nekim poslom u Andrijevici i slučajno sreo Stevaniju. Postiđena, ona je krenula da ga mimoiđe, ali je on prekorno uhvatio za ruku i pomilovao. Ona briznula u plač i ispričala mu u kakvoj je nevolji - da više nema kud sa detetom sem da skoči u Lim...

Vukman je uveče sa preplašenom i uplakanom Stevanijom i malim Duškom banuo u Plav, gde ih je raširenih ruku dočekala Vukmanova supruga Stana. Primili su Stevaniju i njeno dete kao najrođenije i od tada su sedam godina delili što su imali, a zajedno trpeli svakovrsnu nemaštinu. Omogućili su i Kostiću da posećuje Stevaniju i sina i nisu se obazirali ni na prezrive poglede i pakosne komentare male, primitivne i zaostale sredine, ni na ljutnju Stevanijine rodbine.
Kad je 1918. godine kapitulirala Austrougarska, oružje je odložila i postaja u Plavu. Zbog korektnog držanja, većine od njih, zbog toga što nikome nikakva zla nisu učinili, Plavljani su ih, iako su došli kao neprijatelji i okupatori, ispratili kao prijatelje. Krenuo sa njima i Kostić - da vidi koga mu ima kod kuće, ko je preživeo rat i dočekao slobodu, pa da se vrati po Stevaniju i svoje dete.

Suze

Nije se vratio, ali ni kući svojoj u Prijedor nije stigao, a uskoro se pročulo da ni granicu Crne Gore nisu prekoračili. Vukman Laban i nekolicina Plavljana su onda krenuli tragom grupe vojnika koji su se nenaoružani, pešice zaputili kućama. Trag im se zameo posle trećeg konaka, negde u blizini Bijelog Polja. Tu im je, kako su Vukman Laban i njegovi prijatelji saznali, neko postavio zasedu i sve ih do jednog pobio. Čak im je pokazano i mesto gde su sahranjeni...

Dok mu je Sava Laban pripovedao ono što je čuo i zapamtio od oca i majke i što Duško Kostić nikad ranije nije čuo, njemu su ispod debelih dioptrija izvirali potočići suza i slivali se niz mirno, dostojanstveno lice. Kazao je tada Savi da je samo jednom, kad mu je bilo šest ili sedam godina, upitao majku Stevaniju za oca, ali ga je ona strelovito ošinula pogledom i stavila mu do znanja da je to nešto što više nikada ne sme ni spomenuti. Tu majčinu želju je poštovao dok god je bila živa, trpeći žig siročeta koje za oca ne sme ni da pita...