Vesna Čipčić - razvod posle četvrt veka

Publika u Beogradskom dramskom pozorištu je na nogama. Dlanovi im bride od aplauza. Neko se iz prvog reda šali da neće da izađe iz sale dok se tek odigrana predstava "Harold i Mod" ne ponovi odmah. Ulogu u ovoj predstavi Vesna Čipčić smatra svojom krvnom grupom. Kod nje su i uloge i nagrade uvek bile vruće. Čak i bukvalno. Jednom je na muzičkom festivalu dobila - šporet!

Da bi se odmorila posle teških uloga, dovoljno joj je da ode iz Beograda. Svejedno joj je da li je to Kikinda, Divčibare, Trst, gde joj je živela tetka i gde joj je bila druga kuća.

Vesna Čipčić

Kad se ne odmara, život Vesne Čipčić teče pod svetlošću reflektora još otkad je diplomirala glumu na klasi profesora Milenka Maričića, 1977. godine.

A igrala je toliko da kad je posle sedam, osam godina bavljenja glumom pravila radnu biografiju da je pošalje u inostranstvo i dala jednom reditelju da je pogleda, on rekao: "Sve je u redu, ali moraš nešto da izbaciš, neće ti verovati da si sve to uradila". Glumila je i u ansamblu Pozorišta na Terazijama, gostovala i u Narodnom i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, igrala u predstavama "Vrag ne spava", "Frederiko", "Oskar i mama Roz". Bila je kraljica Natalija u "Dugom putovanju u Jevropu", Irma u "Balkonu", gospođa Ford u "Veselim ženama Vindzorskim", Dženi u "Operi za tri groša", Anka u "Gospođi ministarki", uspešna kćerka u "Večeras improvizujemo", Fema u "Pokondirenoj tikvi". Sarađivala je sa Paolom Mađelijem i Piterom Justinovim. I igrala Vesnu Šurdilović u televizijskoj seriji "Vruć vetar", koja joj je donela popularnost širom Jugoslavije.
 

Dug put je prošla od kikindskih sokaka i poljana, od žmurki kada se skrivala u porti crkve, do naslovnih uloga. Dobijala je nagrade i na dečjim festivalima, obožavala klovnove. Išla je uporedo i u osnovnu školu i u obdanište. Bila je veliko spadalo. Jedno vreme joj je mama predavala matematiku, pa je zakasnila na čas. Tako se pravdala da je ispalo da "babine gaće imaju veze sa paralelnim linijama".
 

Vesna Čipčić uvek kaže da je iz Kikinde, a rođena je marta 1954. na Vračaru, gde i danas živi.
 

Vesnin stan je pun uspomena, opremljen originalnim nameštajem i bakinom staklarijom koju je 40 godina nosila sa sobom po raznoraznim stanovima kao studentkinja.
Ima dvoje dece, ćerku Aleksandru, Anju i sina Ivana, Vanju. I brak sa glumcem Aleksandrom Alačem za sobom.

Podrška roditelja

- Desio mi se možda najveći kolaps u mom intimnom, ličnom životu. To je razvod mog braka posle 23 godine. To je nešto što je ostavilo dubok trag u meni, ali čak ni ta situacija u kojoj sam se našla, nemila i izuzetno neprijatna, nije mi slomila krila i nije me onesposobila za dalji let. Tužna sam zbog dece, žao mi je, jer sve nije moralo tako, ali bože moj, nisu moja deca jedina deca razvedenih roditelja.
 

- Presrećna sam što je moja ćerka izabrala profesiju koju voli, glumu. Nisam bila luda od sreće kad sam čula za taj njen izbor, ali sam se setila kakvu sam podršku imala od svojih roditelja i koliko mi je ta podrška značila, koliki je to vetar u leđa. Moji roditelji su bili učitelji. Sećam se da mi je tata rekao da bi on voleo da ostvarim svoj san i upišem Akademiju, pa makar njega sutra ne bilo. Po tu cenu. A nikad nije bio neki bolesno ambiciozan roditelj.
 

- Bez obzira na to koliko imamo sličnosti Anja i ja u mnogo čemu smo različite. Recimo, sećam se da sam imala veću tremu nego ona. Ona je danas rasterećenija, našla sam se u čudu kad je krenula na svoj prvi nastup, da vodi otvaranje Univerzijade. Samo mi je rekla: "Jao mamice, jedva čekam da odem! Sa takvom radošću idem". Pomislila sam: "Bože, dete, da li ti uopšte znaš šta tebe čeka? Pa tamo je 10.000 ljudi, to je toliko stresno". Ne, ona je samo videla svetlost i sunce ispred sebe i tako lepo je i prošla. Moj sin Ivan polazi u gimnaziju, tako da je u kući ovih dana bila napetost zbog polaganje prijemnog.

Odrastanje u Kikindi

- Kad sam ja bila mala, cela Kikinda je bila moje dvorište. I kad sam bila devojčica, nikad nisam mislila da sam lepa. Od nekoga sam čula da sam simpatična. Meni se to dopalo i kad bi mi neko rekao mami i tati: "Jao, što vam je slatka, što vam je lepa Vesna", ja bih odgovorila: "Ne čiko, ja sam samo simpatična". Ne iz neke lažne skromnosti, već zaista smatram da je lepota isijavanje iznutra, da su te crte koje su naša genetika dar od roditelja, a i od samog boga, a ono kako uspemo da vaspitamo i nahranimo sebe iznutra, to je ono što je lepota na duge staze. Meni je, recimo, više smetalo to što je u vreme kada sam počela da se bavim glumom bilo vrlo nepopularno da se rade reklame. Ne daj bože da sam kao mlada glumica snimila reklamu, pojeo bi me mrak. U to vreme meni je smetalo i to što pevam. Sa grupom "Sunce" sam nastupala i na festivalima, osvajali smo nagrade, pre toga sam u Kikindi bila u grupi "Formula 1", pevala na Subotičkom festivalu, ali nažalost, to je bilo takvo vreme, odmah ti prišiju - ma pusti, ona i peva i glumi, to je mana, to ne može da bude vrlina.
 

- Jednog trenutka sam se svesno okrenula pozorištu i zapostavila snimanja, televiziju, filmove. To savetujem svojim kolegama, pa i svojoj ćerki, da glumac treba prvo da izađe iz anonimnosti, a onda ozbiljno, nesmetano i lepo da se bavi pozorištem. Kao gimnazijalka sam igrala u amaterskom pozorištu, dobijala nagrade, pa pevala u grupi, pevala na televiziji, po festivalima. Već tad sam bila neko ko se izdvajao. U malom, ja sam imala neku vrstu popularnosti. Sigurno mi je to pomoglo da se ne uznesem i ne zanesem, jer posle takve zanesenosti čovek samo može da lupi glavom o zid ili o pod, a to nije dobro i to boli.

Ne ume da uspori

- Bila sam veoma zaljubljive prirode. Kad sam se ja zaljubljivala, prštalo je na sve strane. U tome sam uživala, umela da se tome predam do kraja. To je nešto čega se nežno sećam i sa zadovoljstvom pamtim. Uvek sam bila u stanju da poništim to moje glumačko, popularno, da bi u prvi plan izbilo moje biće, ono što jesam. Nisam sebe htela da dovedem u situaciju da mi neko priđe kao popularnoj glumici ili, još gore, da treba da se borim ili branim od toga. Umela sam da postavim stvari na ovaj način: do ove crte može, preko preko crte ne može, odnosno, ovo je moje glumačko i profesionalno, a ovo sam ja.
 

- Jednom prilikom sam bila kod mame i tate kad sam razgovarala sa jednim producentom. Kad sam spustila slušalicu, mama i tata su me posle toga pitali sa kim sam to pričala. Ja kažem: "Sa producentom filma, honorar mi ne odgovara". Oni su bili začuđeni da sam sa njim pričala takvim tonom. Pitali su me koliko ima godina. Odgovorila sam: "Pa, možda je vaše godište. To ih je tek skandalizovalo. "Pa, kako si ti mogla sa njim tako da razgovaraš? Ko te je to učio?", pitali su me. Bili su šokirani. Odgovorila sam im da me je život u međuvremenu naučio i da nije loše što sam se jednog trenutka odvojila od njih, jer bi verovatno do kraja života ostala ona mala fina Mitina i Jucina što se lepo javi.
 

- Život u ova četiri zida sa mojom decom mene kupa lepotom, kao i posao kojim se bavim i koji volim. Imam i ja svoje loše trenutke, da se razumemo. Imam i ja tužne trenutke i setne, pa ako hoćete i lako depresivne, to je prirodno i normalno. Moja genetika je, ipak, ta neka životna energija i radost koju nosim. Nije mi lako da zaustavim svoje motore zato što je to počesto visoka brzina. Svesna sam da sam u nekim zrelim glumačkim godinama koje zahtevaju da malo usporim, ali sad to nije lako, pošto sam i svoju okolinu naučila na taj tempo i imam utisak da ako ja ne štimam i sve ostalo manje dobro štima...