"Hipertenzija", priča o dve Srbije

Glumci Predrag Ejdus i Branislav Trifunović započeli su ove srede u Sidneju, nažalost, kratkotrajno australijsko gostovanje predstave "Hipertenzija". Ovo je satirična komedija pri kojoj se gledalac smeje i smeje - da bi kući otišao mučen mišlju: da li je moguće da se Srbijom upravlja na ovako rigidan način?

S. Princup

Predrag Ejdus i Branimir Trifunović na sceni

Autor i reditelj dela je Svetislav Basara, pisac koji se svojim tekstovima suočava sa vetrenjačama - borbom protiv srpskih masovnih zabluda i rukovodstava koja od tih zaluđivanja žive.

O sistemu/režimu poslednjih 20 godina, Basara u "Hipertenziji" upućuje da je tamo na delu - višepartijski komunizam.

Tu tvrdnju nam autor tumači putem jednog od dva lika svoje satire - Mitra Kudrulije (Ejdus), bivšeg udbaša po zanimanju, a zauvek po opredeljenju (jednom udbaš uvek udbaš), bivšeg komuniste koji se "ofarbao" u nacionalistu, danas advokata s kupljenom diplomom, a kad nema posla u sudu - i kafedžije. Njemu su na zidu - ovim redom, po visini: Aleksandar - Leka Ranković, Sveti Nikola, pa Njegoš. Kudrulija je i predstavnik Srbije koja veruje da se o njenoj sudbini odlučuje iz centara moći u svetu (Vatikanu, Vašingtonu i Briselu) za razliku od njegovog mladog sagovornika Igora Furtule (Trifunović) koji je deo mentaliteta ubeđenog da je srpsko stanje prouzrokovano opijenošću prošlošću od koje se ne živi, i mitovima o istorijskim porazima.

Ispostaviće se i da je udbaš u slobodno vreme transsvestit i sklon svom polu, zbog čega je svojevremeno i dobio otkaz u policiji. Od njega će predstavnik mlade generacije saznati da višestranački sistem u zemlji u kojoj živi nije ništa drugo nego - proizvod policije i tajnih službi utemeljenih još u vreme komunizma. One su se (tajne službe) na vreme pregrupisale kad su osetile nove vetrove i potrudile se da se njihovi ljudi nađu na ključnim mestima - i u poziciji i u opoziciji.

Politička fantastika? Suviše maštovit pisac?

Evo šta o delu za "Vesti" kaže doajen srpskog i jugoslovenskog teatra, izuzetni Predrag Ejdus:

- Basara je, po meni, napisao jedan zanimljiv satirični tekst koji se bavi službama bezbednosti. Šta hoću da kažem? Mi smo preživeli tranziciju i u tom periodu prešli iz sistema u sistem. U većini istočnoevropskih zemalja izvršena je lustracija i otvaranje (tajnih) dosijea, što je vrlo značajno za svaku zemlju. Nažalost, u našoj zemlji, a bogami i na celom Balkanu, to nije izvršeno. I opšte je mesto da praktično službe bezbednosti, ili državne bezbednosti ili kako su se već zvale Udbe i Ozne, imaju jedan određeni kontinuitet.

Zar do danas?
- On (Basara) zapravo, između ostalog, o tome govori - kroz lik penzionisanog policajca. Njemu je idol Aleksandar Ranković, iz vremena kada je Udba harala. Ali, kako je vreme prolazilo, Udba se menjala, menjali su se i rukovodioci. Ali je njena politika u mnogim sferama života ostala ista. Između ostalog i u stvaranju višepartijskog sistema u našoj zemlji.

O ovoj, maltene neverovatnoj tvrdnji, naš sagovornik kaže da za nju "danas većina ljudi zna, ali i da se baš i ne govori otvoreno".

- Udba je, u stvari, stvarala naše opozicione stranke i lidere tih stranaka - navodi Ejdus.

Dakle, nije se samo prilagođavala, nego ih je stvarala?!

- Ona ih je kreirala i izmišljala. To su sve bili kadrovi koji su bili na kratkoj vezi sa Službom državne bezbednosti. Naravno, oni su u jednom smislu kopirali ono što su radili Rusi. Oni su za vreme Andropova, kada su shvatili da komunizam polako pada, otprilike rezonovali na sličan način: zašto da dopustimo da se jedan sistem tako haotično raspadne, kad sami možemo da pripremimo taj raspad i lidere tih stranaka. Žirinovski, recimo, jedan od prvih opozicionih lidera, agent je KGB-a koji je bio na Krimu negde i pri tome još nije ni "čistokrvni" Rus, već polujevrejin-polurus.

I od kakve političke platforme su pošli?
- Oni su otprilike ovako razmišljali: šta je to što je bilo ukinuto poslednjih 70 godina? Odgovor: ruski nacionalizam. I oni su stvorili rusku nacionalističku partiju.

Identičan recept je i kod nas?
- Identičan. I to je jedna od tema ovog komada. Na veoma duhovit način govori se o tom konceptu dve Srbije. Ovaj moj lik je, između ostalog, od bivšeg komuniste postao ostrašćeni nacionalista, što je isto jedan kontinuitet koji se često dešavao. A ovaj mladić koji dolazi kod njega je jedan novinar koji je naklonjen jednoj drugoj, mondijalističkoj Srbiji, što bi se danas zvalo Srbija okrenuta svetu. To je sukob dva koncepta razvoja Srbije. I njihov susret završava se - suludo. Ali ono što je značajno jeste da vrlo ozbiljne teme Basara tretira na ironičan i satiričan način - veli Ejdus.

Večito između krajnosti

Branislav Trifunović o stvarnosti Srbije govori često, javno i bez dlake na jeziku. Pitamo ga - ako su već prisutne dve dominantne dimenzije svesti o kojima "Hipertenzija" govori, šta je onda, i da li postoji, nekakva srednja opcija?

- Mi bismo možda voleli da postoji neka srednja opcija. Ali mi se čini da smo večito podeljeni na dve krajnosti. Mi ne znamo da nađemo sredinu. I da se bavimo stvarima koje su ovozemaljske i koje se tiču nas lično, a ne da se bavimo nekim "nebeskim" temama i nekim drugim zemljama i vrednostima. I to vam je ta Srbija, uvek pritisnuta između dva pola i krajnosti.

U kolikoj meri vlast manipuliše masom?
- Oni se time i bave. Vlast se uvek trudila da pravi neke lažne slike. Da igra neku lažnu realnost i da manipuliše masom, koja lako veruje vođama. I to se radi u funkciji uvek mogućih izbora. Mi smo uvek u nekom stanju izbora. I uvek se neko sprema za neke izbore.

 I kad se omane - drugi su krivi?
- Nama je uvek neko drugi kriv. Nikad mi nismo krivi i to je naš osnovni problem. Mi nismo nikad bili u stanju da se suočimo sa našim greškama, da nam se ne bi ponavljale u budućnosti. Vrlo retko govorimo one loše stvari o nama. I kad god neko progovori na taj način, taj bude optužen da je strani plaćenik, soroševac ili šta god - ti ljudi budu proglašeni za strane ubačene elemente. Ti koji optužuju i ne razumeju da to govorimo iz ljubavi, iz želje da budemo bolji, a ne da budemo gori.

Znači li to da niste optimista?
- Nije da nisam optimista. Ja se borim koliko mogu i pričam. Ali čini mi se da bi dosta trebalo da se radi na promeni mentaliteta i shvatanja stvari. A to je dugotrajan proces koji čini mi se još nismo ni počeli.

Imate li problema kad govorite o tome?
- Imam. Ali mislim da mora da se govori. Ne odustajem od toga da o tome mora da se priča. I pričaću dok god budem imao gde da pričam. Ne mislim da treba da ćutimo. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog mirnije savesti. Ohrabruje što ljudi počinju da razumeju i mislim da u Srbiji danas postoji jedna kritična masa koja može da bude dovoljna da se neke stvari u budućnosti promene, ko god bio na vlasti.