"Ubila" me majčina smrt
Rade Šerbedžija (70) predstavio je u utorak u Beogradu dopunjeno izdanje autobiografije "Do poslednjeg daha" i zbirku izabrane poezije "Stranac". Glumac i šansonjer svetskog renomea istakao je da je njegova velika želja bila da studira književnosti.
- Nikada nisam hteo da budem glumac. Želeo sam da budem pesnik ili pisac, ali eto postao sam glumac. Pred kraj srednje škole raskinuo sam veliku ljubav. Ona je otišla u Beograd, a ja u Zagreb. Hteo sam u Beograd na studije književnosti, ali mi je život udesio da u Zagrebu upišem glumu - rekao je Šerbedžija. On ističe da je prestao sa pisanjem kada su počeli da umiru ljudi koji su mu mnogo značili u životu.
Uz Kristijana Bejlija
Rade najavljuje i film "Promise" koji je snimao prošle godine.
- Igram u filmu koji govori o genocidu koji je Turska izvršila nad Jermenima 1915. godine. Film je sniman po istinitom događaju i uz mene igra i Kristijan Bejl. Verujem da će uskoro biti premijera - otkriva Šerbedžija.
- Umro je Ivica Vidović, pa Borislav Vujičić književnik... Te smrti su me paralisale kao pisca. U pisanju poezije me zaustavila majčina smrt. Od kada je ona otišla 1997. godine nisam napisao nijednu pesmu. Kao da je u meni nešto zauvek nestalo. To je zato što ja nisam pesnik već emotivno biće. "Ubila" me je majčina smrt. U to vreme sam samo igrao remi u Los Anđelesu u pauzi snimanja filmova. U kafeu kod Adema, Jugoslovena iz Banjaluke koji drži Titovu sliku u kuhinji, igrao sam remi sa Albancima sa Kosova, Srbima, Hrvatima, Bosancima... Nigde u svetu ne igram remi osim u tom kafeu.
Čuveni umetnik koji je mnogima idol, kaže da je za njega Ljuba Tadić najveći glumac.
- Silno sam ga voleo. Baš silno. On je bio najveći glumac na svetu. Od njega su svi naučili mnogo. Bio je kontrabas koji je u času znao postati violina. Savršenstvo inteligencije, snage i emocije. Imao je briljantnu tehniku i intuiciju - rekao je Šerbedžija koga su u trenutku savladale emocije i suze.
Knjiga poezije "Stranac" je treća zbirka pesama, koja mu je, kako kaže, najznačajnija.
- To je izbor pesama nastalih u vreme teških, užasnih deset godina od 1987. do 1997. godine. Ima dosta antiratnih pesama, i sećanja koja proganjaju.
Ove pesme su o životu, ima i ljubavnih, ali najmanje. Ko me zna kao umetnika poznaje kakve pesme pišem. Kad jednom postanete stranac, onda to zauvek ostajete i nikad se ne možete vratiti nazad. Opisao sam rat, izbeglištvo i sve teškoće iz tog doba - rekao je čuveni glumac.
O Šerbedžiji i njegovim knjigama govorili su i Dragan Kremer, Borka Pavićević i reditelj Dejan Mijač.
Od šansona do ličkih pesama
Iste večeri Šerbedžija je održao tradicionalni prednovogodišnji koncert u Centru Sava. Sa svojim bendom Zapadni kolodvor šarmirao je publiku i proveo je od Šilbe do Santa Monike, kao što govori jedna od njegovih pesama. U sali je vladala boemska atmosfera "začinjena" šansonama, starogradskim, makedonskim, dalmatinskim pesmama. Izveo je i ličke narodne pesme, kao i omiljenu pesmu italijanskih partizana. Ovo muzičko- poetsko veče "začinio" je stihovima Disa i Rakića, prisetio se kroz pesme prijateljstva sa Branimirom Džonijem Štulićem, Arsenom Dedićem, Kemalom Montenom. Specijalni gost na koncertu bio je Rambo Amadeus koji je u svom duhovitom aranžmanu izveo jednu sevdalinku i dalmatinsku pesmu.
- Arsen je umro, Kemo je otišao, Balašević opravdano odsutan, pa sam eto došao ja - rekao je u šali Rambo.
Za kraj koncerta glumac je ostavio pesmu Arsena Dedića "Ne daj se, Ines", koju je izrecitovao na maestralan način, što je publika pozdravila ovacijama. Predstojeće praznike Šerbedžija je prisutnima čestitao starogradskom pesmom "Tiho noći".
"Zelena karta" u martu
- Pre nekoliko meseci nastavio sam pisanje nove knjige "Zelena karta" i verujem da ću je završiti do marta. To je priča o mom životu u Londonu i Americi. Igram se kao kada sam u školi u Vinkovcima dobijao petice na pismenim zadacima iz jezika i književnosti. Želim da budem duhovit, jer to je najbožanstvenija stvar na svetu. Ne samo u umetnosti već i u našim životima - kaže Šerbedžija i otkriva:
- Pisao sam bez grča sve do 180 stranice i onda sam stao. Počeli su ljudi da umiru. Ljuba Tadić je otišao, ali sam ga nadrealno ipak smestio u knjigu. Kao, javio mi se na Crvenom trgu u Moskvi gde priprema predstavu sa zaslužnim umetnicima Boljšoj teatra.
