Omaž autoru "Knjige o Milutinu"
Sedam književnika, književnih istoričara i kritičara odazvalo se pozivu glavnog urednika Srpske književne zadruge (SKZ) Draganu Lakićeviću da učestvuju u nesvakidašnjem omažu Danku Popoviću (1928-2009), povodom novog izdanja "Knjige o Milutinu".
Naslovljen "Stranica o Danku - stranica o Milutinu" skup je privukao izuzetno puno gostiju a odvijao se prema scenariju da su po jednu stranicu teksta čitali/govorili pesnici akademik Matija Bećković i Slobodan Rakitić, profesori fakulteta Stojan Đorđić i Duško Babić, kritičari Miša Ćurković, Slobodan Pavićević i Vladan Glišić.
Glumac Srba Milin se smenjivao sa njima čitajući odlomke iz već legendarne "Knjige o Milutinu" koja se pojavila 1984. u izdanju
"Književnih novina" pošto su se državni izdavači libili da je štampaju da bi do sada imala 40 izdanja i bila prodata u tiražu preko pola miliona primeraka.
SKZ je tu povest imaginarnog Milutina, koja je i povest srpskog seljaka, šumadijskog domaćina njegovih stradanja, podviga u veku ratova, izneverenih nada, zanosa i zabluda objavila u 96. kolu i sada je ponudila čitaocima broširano izdanje.
Rakitić je, u svojstvu predsednika Upravnog odbora SKZ-a govorio prvi citirajući kritičare da je Popović bio najautentičniji pisac Šumadije koji je u svom delu spojio ratnike, državnike, umetnike i pisce svog rodnog kraja.
Popović je najpronicljiviji letopisac srpske dvovekovne istorije, istakao je Rakitić i doda da je "u svojoj prozi sa gotovo dokumentarnom fakturom dao sliku propadanja najvitalnijeg dela srpskog društva - sela".
Za Rakitića je "Knjiga o Milutinu" najznačajniji antiratni roman savremene srpske književnosti, i kako su ga " ostrašćeni ideološki cenzori proglasili nacionalističkom i u vreme komunizma i posle, sve do danas".
Babić je konstatovao da to delo spada među knjige koje su suđene svom piscu, jeziku kojim je pisana i narodu iz koga je potekao i iz nje je progovorila duša srpskog seljaka.
Prema njegovim rečima, to je knjiga "da nas zaboli, otrezni i da nam pokaže da postoji nešto jaše od Turčina, od Nemca od zlog domaćina".
Veoma toplo, poetično zvučale su reminiscencije Glišića na dane provedene uz "Ciča Danka" pod njegovom lipom koja je bila " srpska agora gde je svaka reč bila teška kao gvožđe".
Đorđić se u sećanjima vratio na prve kritičarske dane kada se našao pred Popovićevom "Knjigom o Milutinu" koja se kosila sa poimanjem moderne jer je bila pisana jezikom koji je stariji od onoga iz 19. veka i ide do mitskih vremena usmenih pripovedača.
Ćurković je predložio da bi trebalo organizovati multidisciplinarni skup o temama kojima se Popović bavi u svojim knjigama pre svega u onoj o Milutinu jer zavređuju da dobiju jednu potpuno novu valorizaciju.
Pavlović je uputio svoju " stranu" poštom jer je želeo da kao dugogodišnji bliski prijatelj Popovića prenese lična sećanja na prvog "šumadijskog domaćina koji je u svom vrtu uzgajao istinu".
On je podsetio da je kroz usta "Milutina" Popović izneo mnoge dalekosežne i proročanske opservacije ali je ostao veran maksimi da je "očajanje luksuz za srpske domaćine".
Bećković je skup završio sećanjima na Popovića koga je upoznao u Valjevu pre 55 godina i tada je prvi put čitao neke njegove priče o ljudima čija su istorija i geografsko poreklo bili nepodobni.
"Pisao je uporno bez uspeha a onda ga je Bog pomilovao i pokazalo se da ima neke više pravde i doživeo je trijumf sa 'Knjigom o Milutinu' .To je bilo njegovih pet minuta pa je povuklo pažnju čitalaca na ono što je pisao i pre i posle", kazao je Bećković i dodao da je toj popularnosti doprinelo što su i "istorija i geografija o kojima je pisao bile u to vreme proskribovane a to su i danas".
Bećković je prebacio kritičarima što nisu imali hrabrosti da odbrane Popovićevo delo i pohvalio SKZ što je i knjigu i autora vratila tamo gde im je mesto.
On je poželeo da ovih sedam "strana" o Popoviću budu početak jedne knjige.
