Sa komunizmom propala i kultura

Rediteljka Sanja Mitrović, Zrenjaninka koja je završila dramske studije u Holandiji, osvojila je još 2010. godine priznanje za najboljeg mladog reditelja Holandije.

Sanja Mitrović

Neoliberalizam obezvređuje socijalističke vrednosti: Sanja Mitrović

Nedavno se na sceni Bitef teatra prikazivala predstava "Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti", a sledi evropska turneja. Sanja se bavi temama sa kojima se svakodnevno suočava u životu a to su pitanja integracije, kulturnog nasleđa, imigracije, jezika... Srbiji je poznata od predstave "Kratka istorija plakanja" gde se bavila istraživanjem fenomenologije suza koje se dotiče tema sećanja, emigracije i smrti, ali i novim rijaliti dobom u kojem je privatna patnja postala javni spektakl.

Nestanak bioskopa

Koliko je jugoslovenski film bio slika tadašnjeg društva?
- Filmski materijal u predstavi služi kao okvir za širi kontekst raspada zemlje. Jugoslovenska kinematografija imala je dugu i bogatu istoriju tokom koje je iznosila na videlo kontradikcije socijalističkog društva. Kao što Jugoslavija nije bila monolitna totalitarna država, tako su i njeni filmovi odražavali mnoštvo glasova i političkih i kulturnih pozicija koje su postojale u društvu, od spektakularnih partizanskih epova do priča sa margina.

Šta se desilo sa filmom posle raspada Jugoslavije?
- Nakon 50 godina, sa raspadom zemlje i usponom nacionalizma i korupcije, dolazi i do uništavanja socijalističkog nasleđa. Kao i u svim drugim oblastima proizvodnje, sa stihijski obavljanom privatizacijom mnogi od bioskopa i filmskih kuća odlaze u ruke privatnika pod sumnjivim okolnostima. Danas je većina bioskopa zatvorena ili pretvorena u neke druge sadržaje. Filmski studiji ne postoje, a projekti onog obima i ambicije kakvi su rađeni u zlatno doba jugoslovenske kinematografije više nisu mogući. Filmska i pozorišna umetnost ne smatraju se promoterima vrednosti s kojima se narod ili država identifikuju, već se doživljavaju kao nešto sekundarno. Nažalost, to je realnost tranzicije, ne samo u kulturi već u svim oblastima života - kolektivnog duha koji je gradio zemlju onakvu kakva je nekada postojala jednostavno više nema.

Jugoslovenska ideja

Koliko smo zadržali vrednosti bivše zemlje?
- Iako su priče koje Vladimir Aleksić i ja pričamo lične, autobiografske, predstava je u suštini suočavanje sa posledicama tranzicije i transformacije zemlje iz komunističkog sistema u neoliberalni. Neoliberalizam predstavlja sebe kao progresivan i da bi to ostvario često omalovažava ono što je do tada postojalo kao loše i nenapredno. Za mene je ključno pitanje kako se ljudi koji su odrasli na određenim vrednostima nose sa značajnom promenom, i u političkom i u egzistencijalnom smislu, dok gledaju kako se sve u šta su verovali obezvređuje i pretvara u ruševine. "Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti" upravo govori o vrednostima koje jesu postojale u komunističkom sistemu, a kojih više nema. Iskustva običnog čoveka drugačija su od onih koje, na primer, zapadni mediji prikazuju i jedan od ciljeva predstave jeste da se raskrinka ideja po kojoj je sistem vrednosti na kome smo odrasli bio totalitaran. Nažalost, bojim se da nema vrednosti kojima smo se nekada ponosili. Kao majka deteta koje ne živi u bivšoj Jugoslaviji, pokušavam da i kod svog sina razvijem ljubav prema takvim vrednostima - kolektivnom duhu, solidarnosti i socijalnoj pravdi - iza kojih i danas stojim. Biti uporan u pričanju ovakvih priča u vremenu materijalističke individualnosti je pokušaj očuvanja jugoslovenske ideje.

Scena isz predstave "Speak"

Rođeni ste u Zrenjaninu, gde su svi privredni giganti propali zajedno sa Jugoslavijom, kako danas vidite sudbinu rodnog grada?
- Jedan od problema na koji se predstava fokusira jeste privatizacija. Zrenjanin je nekada imao vrlo razvijenu industriju, kakva je bila i filmska produkcija u celoj bivšoj Jugoslaviji. Da bismo se podsetili ovog vremena opredelili smo se za filmske slike. One dočaravaju vreme zajedništva, kolektivnog duha, kao i bogatstvo proizvodnje koja je pred naletom neoliberalnog kapitalizma izbrisana. Današnju situaciju prikazujemo novim, dokumentarnim snimcima zapuštenih, opustelih i razrušenih fabrika, industrijskih postrojenja i bioskopa, koji su snimljeni na različitim lokacijama. To je realnost privatizacije. O onome što je nekad bilo govorimo iz pozicije sećanja, a o sadašnjosti kroz prizore s kojima se svakodnevno suočavamo. Dosta mladih ljudi otišlo je iz Zrenjanina jer nije bilo posla, a mnogi od onih koji su ostali izdržavaju se od penzija svojih roditelja. Kako je predstava na repertoaru Bitef teatra, vratićemo se za dodatna izvođenja u novembru, kada ćemo igrati i u Zrenjaninu. To mi je posebno drago jer je u pitanju moj i Vladimirov rodni grad, u njemu smo odrasli i za njega su vezane priče iz predstave, tako da je praktično i sam jedan od likova.

Opstaju samo odabrani

Kakav je položaj glumca danas u odnosu na nekadašnji status?
- "Biti zvezda u jugoslovenskom filmu značilo je biti prava jugoslovenska zvezda", kaže se u predstavi. Danas takvih zvezda više nema. Ako pogledamo, na primer, biografiju Milene Dravić, zapažamo neverovatnu raznolikost njenih uloga i bogatstvo karijere, od najvećih komercijalnih hitova do radikalnih političkih ostvarenja i estetskih eksperimenata. Mislim da, nažalost, takvih umetnika danas ima malo, ne zbog nedostatka kvaliteta već zbog problematičnog odnosa države kako prema filmu tako i prema drugim oblicima umetnosti.

Kako vidite stanje srpske kulture?
- Danas je situacija u kulturi prilično obeshrabrujuća. I Holandija i Belgija pretrpele su poslednjih godina velike finansijske rezove i jedino odabrani mogu da opstanu. Ono što najviše zabrinjava jeste činjenica da je ovo samo jedna od posledica opasnog političkog i ideološkog zaokreta udesno. Sa sve dubljom ekonomskom nejednakošću i najezdom esktremne desnice svuda po Evropi, u Velikoj Britaniji i SAD, strašno je i pomišljati kuda bi sve moglo da vodi. To se, naravno, odražava i u zemljama bivše Jugoslavije. Dok sam bila u Srbiji radeći na predstavi, izašli su rezultati konkursa Ministarstva kulture po kojima nezavisna pozorišna scena nije dobila nikakvu finansijsku podršku. Manji, eksperimentalni projekti smatraju se irelevantnim, a kultura u celini gotovo kao da uopšte nije bitna. Naravno, nije to najveći problem u situaciji u kojoj milioni ljudi jedva preživljavaju u novim ekonomskim i političkim uslovima. Stanje u kulturi je simptomatično za uništavanje infrastrukture u svim oblastima života, otuđenje društvene imovine, kidanje niti koje su povezivale zajednicu i, uopšte, obezvređivanje pozitivnih dostignuća socijalističkog društva i države. Dokumentaristički pristup možda jeste prikladniji za hvatanje u koštac sa ovakvom realnošću ali je i za njega potrebna podrška, i u idejnom i u materijalnom smislu.