Kosovo se čuva i u pesmama
Pevačica narodne muzike Milica Milisavljević Dugalić više od četiri decenije neguje srpsku tradiciju, a njene vokalne sposobnosti vinule su je među najveće muzičke zvezde bivše Jugoslavije. U svet muzike ušla je još u osnovnoj školi kao rokerka. Ljubav prema tradicionalnoj muzici prenele su joj bake i stričevi.
Milica, koja je i diplomirani novinar, sazrevala je uz razne žanrove, da bi se na kraju okrenula etno muzici i tako doprinela muzičkoj baštini Kosova i Metohije i južnog Balkana. Niko ne može da ostane ravnodušan kada je čuje da zapeva pesme "Ema Kosovljanka", "Ne plači, Stano, mori", "Udade se Jagodo", "Oj, jabuko zeleniko", "Ja sam se napromenila"...
Dani radosti u Zvečanu
- Rođena sam u Zvečanu, malom rudarskom mestu pored Kosovske Mitrovice. Odrastala sam u radosnoj i velikoj porodici koju su činili moj otac Predrag, majka Borka, sestre Milena, Radmila i ja. Bile smo srećne zbog toga što smo imali svoje dvorište i ljubimce. Mama se bavila gajenjem cveća, tata je bio jedan od direktora u Trepči. U to vreme nas tri odlazile smo svake godine na more i na skijanje, što je danas luksuz. Živela sam zaista u srećno vreme.
- Kao adolescent počela sam da se bavim muzikom. U stvari, još u vrtiću. Trepča je bila gigant svetski i sve što je odrađeno rađeno je u engleskom stilu. Moja ulica je bila asfaltirana, što je bilo čudo, jer u Beogradu sve ulice nisu imale asfalt. Zvečan je imao teren, na kome su počeli da igraju tenis Đokovići, koji su nam bili komšije. Tu je bio i veliki bazen na kome su se održavala razna takmičenja.
Nisam bila štreber, ali sam bila odličan đak. Išli smo na sva sportska ili muzička takmičenja. Ako si imao talenat pružala ti se mogućnost da to iskažeš, a država te je podržala. Sećam se samo tih srećnih momenata iz detinjstva. Sećam se zimskih igara, vozova, koje smo pravili od 10 do 15 sanki. Sa vrha Zvečana silazili smo dole do centra. Mama je vodila računa o nama. Bila je vešta, završila je gimnaziju, ali i žensku zanatsku školu i lepo je šila. Bile smo uvek lepo obučene, po poslednjoj modi, dok same nismo krenule za Italiju, Grčku, Istanbul i kupovale sebi garderobu. Bile smo dobri đaci, a za ocene smo bile nagrađivane putovanjem.
Muzički urednik TV Most
- Trenutno radim kao muzički urednik TV Most (nekada TV Priština). Školovala sam se i napredovala radeći u redakciji. RTS je moja matična kuća i ja sam njihov ekskluzivac. Ono što mene veseli je da je moj poslednji album "Filigrani s juga" prvo izdanje Srbije u digitalnoj prodaji, tako da se CD nalazi na svim velikim svetskim sajtovima. Dva poslednja albuma sam uradila u duhu etno muzike.
- U to vreme sam bila dete rokenrola, slušala sam Radio Koronu, iz Beograda su mi slali džuboks. Još u sedmom razredu osnovne škole sam osnovala bend Trepčini kristali. Vežbali smo u prostorijama KUD Trepča. Išli smo na gitarijade po Jugoslaviji. Sa 14 godina sam snimila prvu ploču. U emisiji Maksimetar u koju su me prijavili tajno prijatelji iz KUD-a proglašena sam za najboljeg izvođača. Snimila sam tada prvu ploču za Radio- televiziju Beograd, došla je i druga, treća i postala sam festivalski pevač.
Šetnja po festivalima
- Morala sam da se vratim kući iz Beograda, jer sam tek krenula u gimnaziju. Tata je insistirao da sve tri završimo fakultet. Milena je lekar specijalista anesteziolog, Radmila je profesor engleskog jezika, a ja sam diplomirala žurnalistiku. Zanimala me je politika, jer sam znala da kroji sudbinu svih nas.
Srbija je mala tačka na Zemljinoj kugli, koju stavljaju na pijedestal, da bi je na kraju razbili. Posle gimnazije otišla sam u Prištinu, gde sam se zaljubila. Počela sam da pevam sa grupom Kosovski božuri, tada najeminentnijom u Jugoslaviji. Sa njima sam krenula na festivale: Opatijski, Subotički, Splitski, zatim Beogradsko proleće, Jugoviziju. Tada je Evrovizija nije bila efektna vizuelno i deklarisana kao festival LGBT populacije. To je bio doživljaj za oči i uši, festival kvalitetne muzike. Kad biste se pojavili na domaćem izboru za Pesmu Evrovizije i predstavljali republiku ili pokrajinu, to je značilo da vredite. Tu sam se uvek visoko kotirala.
Nažalost, i tu je uvek bila umešana politika. I svake godine je bilo tako. Politika je upletena u sve pore života. Ona se menja. Odlično znamo šta se sve dešavalo, zbog čega se dešavalo i većina zna šta će se desiti.
- Udala sam se za mog Radula koji je ekonomista. Bio je kontrast meni, ja hiperaktivna, temperamentna, brzo mislim, brzo reagujem, a on tako staložen, miran, fin. Ja sam potpuni plus, a on minus. Našli smo neku sredinu i krenuli u zajedničku budućnost. Dobili smo ćerku Mašu. Uz nas je imala srećno detinjstvo, uprkos činjenici da nisam bila stalno kod kuće zbog posla. Kao svaka mama koja je imala grižu savesti kompenzovala sam to odsustvo poklonima, letovanjem u Grčkoj, Barbikama. Jugoslovenska estrada je svakog proleća, jeseni i zime, organizovala velike turneje po Evropi. Nažalost, nisam bila ni u Australiji, ni u Americi, zato što nikad nisam mogla da dobijem vizu, jer je moj tata bio predsednik komiteta. To su ta neka post Titova vremena kada ja nisam dobijala mogućnost da našim ljudima u dijaspori predstavim sebe na jedan potpuno drugačiji način.
Pobeda šunda
- Nisam se sve vreme bavila rokenrolom, jer je moja stara majka Tijana tako dobro pevala. Ona je rodom iz Kolašina. Mamina mama Stana koja je poreklom iz jugoistočne Srbije takođe je fenomenalno pevala. One su moje sestre i mene uspavljivale pevajući nam izvorne pesme. I ja sam to u podsvesti imala. Poslednji nastup kao pevačica zabavne muzike imala sam 1991. godine. Bila je to poslednja Jugovizija u Sarajevu.
Počeo je rat i prestala je da postoji moja divna zemlja, počela da se rasparčava, počeli su bratoubilački sukobi, huškačke priče. U sebi nosim pastoralnu nostalgiju, koju svi mi sa Kosova i Metohije imamo. Možda zbog toga što sam 1999. godine bila primorana da napustim svoj dom, da sa porodicom nađem utočište u Beogradu. Od tada sam građanin Beograda.
- Radila sam u muzičkoj redakciji TV Priština. Išli smo kroz Srbiju i radili priloge, nadajući se da će nam reći da je Kfor tu da bi nas sačuvao i da možemo da se vratimo u svoje domove. Vreme je prolazilo i shvatili smo da ne treba da se okrećemo u prošlost i da treba da gledamo napred. Počela sam tada da se bavim tradicionalnom muzikom. Pre toga sam za RTV Prištine sa Narodnim orkestrom RTVP i Narodnim orkestrom Radio Beograda pevala narodnu muziku Kosova i Metohije, Makedonije. Tada smo se svi družili, nije bilo bitno ko je koje nacije. Međutim, sada se gubi ljudskost, kvalitet je pao na niske grane. Ono što je nekada bilo uobičajeno danas smatraju kulturnim događajem.
Prognali su nas u sela
- Živim na relaciji Beograd-Zvečan zbog toga što postoji server na kom se nalazi muzički kanal TV Most. Sve novo što snimimo kroz Srbiju ja to spakujem. Imam autorske emisije sredom Vreme za klasiku, jer smatram da je klasika večna. I imam emisiju tradicionalne muzike. Ja dole boravim kada se održavaju festivali, a imamo ih dosta. Imamo Božur fest, festival rok muzike, džez festival, Vidovdanski festival... Ne živi se u Prištini, nego u selima. Prognali su nas iz gradova u sela.
Nekad si imao samo TV Beograd i morao si mnogo toga da prođeš da bi mogao da nastupiš u nekoj od emisija. Šund je, nažalost, definitivno pobedio. Kroz muziku i tekstove narod treba da izrazi svoje emocije, sreću, tugu, patnju, želju, nostalgiju. Sva osećanja su se izražavala kroz melodiju i harmoniju. I reči govore mnogo. Moji stričevi, svi iz mog okruženja uvek su pevali, na svim skupovima, veseljima. Kad sam bila mala, popeli bi me na stolicu, ja se poklonim i pevam i pravim predstavu za svoju mesnu zajednicu. Odatle je i počelo.
Aplauzi i suze
- Verujem da bi ljudi i ranije znali za mene da sam ostala u Beogradu, da se nisam vraćala tamo odakle sam, u Zvečan i Kosovsku Mitrovicu, a kasnije i u Prištinu. Onda sam ja na Kosmetu postala osoba koja je bila reper za kvalitet. Idući po selima, tražila sam i birala pesme. Sve zahvaljujući tome što sam sa kolegama išla dva puta godišnje u sva sela i zaseoke, kako bismo pronašli nekog dobrog izvođača i pesmu koju niko nije zapisao. Nije mi bilo teško da idem kroz šume i sela gde neka etno grupa peva pesmu koju niko nije čuo. Kada sam došla u Beograd, imala sam ih sve u glavi i ljubomorno ih čuvala da bi ih poslednjih 20 godina iznela na svetlost dana kroz ploče i CD.
- Sa svojom etno grupom pevam pesme sa područja Crne Gore, Kosova i Metohije, južne Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine. Mislim da treba da bude čovek iskren prema sebi i drugima, jer narod se ne da prevariti. Kada izađem i pogledam punu salu i predstavim se, odmah osetim tu energiju i interakciju između publike i mene. Otvori mi se srce, duša i glas. Sa prvim tonovima u očima ljudi vidim suze, a onda nastupa radost uz aplauze. Skoro sam bila na Balkaniše festu u Minhenu. Nisam znala da će biti na tako visokom nivou. Nisam to očekivala, jer pored svih tih zvezda i zvezdica, Milica Milisavljević sa svojom grupom dođe i zatvori festival. KUD iz Ženeve me poziva već godinama na sve svoje manifestacije. Meni je žao što nisam više nastupala, jer gde god da odem ponovo me zovu.
Želim da pevam dijaspori
- Želela bih da sebe predstavim nekome koga zanima muzika koju ja pevam. Žao mi je što me nema više u dijaspori, a kontakitirala sam putem interneta s raznim ljudima koji rukovode tim udruženjima i kultrunim manifestacijama. Shvatila sam da ti ljudi nemaju razumevanja ili ne žele da imaju ili imaju ustaljene šeme da se svake godine isti ljudi ponavljaju i jedni te isti pevači odlaze na ista mesta na iste festivale. Ljudi pozovite me i dozvolite mi da pokažem kakva sam, dozvolite da postanemo prijatelji. Široko javno mnjenje Srbije i celog Balkana u raseljeništvu možda čuju mene, ali ne znaju ko sam. Želim da me upozna i mlađa generacija.
