Spisateljice s harizmom prostitutke

On ima drugačiji pogled na svet. Teži nekoj boljoj i lepšoj književnosti, pa je tako i osnovao izdavačku kuću Clio 1990. godine. Zoran Hamović je želeo da izdaje knjige za čitaoce koji misle svojom glavom i idu napred. Zato se njegova izdanja i danas, 25 godina kasnije, vole i cene. Kao predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) zalaže se za pravičnost i kvalitet nasuprot tajkunizaciji kulture.

V. Sekulić

Zoran Hamović, predsednik udruženja profesionalnih izdavača Srbije

Upravni odbor UPIS-a ove godine, kao i godinama unazad pred Sajam knjiga u Beogradu, opet protestuje. Zašto?
- Upravni odbor Sajma traži podatke za koje ne postoji razlog da budu kriterijumi za raspored štandova na Sajmu. Oni žele da znaju podatke o broju zaposlenih, prihodima i mnoge druge podatke o izdavačima, što je poslovna tajna. Ustanove koje takve podatke treba da znaju, upućeni su, a beogradski sajam to svakako nije. Organizacija Sajma knjiga zahteva stvaranje uslova da se na sajmu postignu dobri rezultati. Da li Bitef ili Bemus traže od učesnika podatke o prihodima? Svakako da ne. Sajam svake godine traži te informacije, mi svake godine ne damo. Ali to može da dovede do toga da neko dobije lošiju poziciju na Sajmu. Mi gubimo vreme na takve stvari.

Kakvo je stanje sa Beogradskim sajmom knjiga?
- Beogradski sajam knjiga ima dugu tradiciju, i ovo je sada skoro šest decenija od kada taj sajam postoji. Nekada je to bilo mesto susreta Istoka i Zapada, i to je nešto što je bilo važno za našu istoriju kulture i za nas kao zemlju. Za nas je to sajam koji bi mogao da bude važan pre svega zbog negovanja čitalačke kulture, zbog pisaca, čitalaca, novinara koji se nalaze na jednom mestu, i gde se razmenjuju važne informacije. Ljudi odlaze na sajam kao prestižnu manifestaciju. Nije dobro kad se ona transformiše u vašarište i diskontnu prodaju, tajkunsko prikazivanje moći. Gubi se suština izdavaštva. Stvaraju se uslovi u kojima ne vidimo prave čitaoce, a vidimo potrošače robe. Možda to jeste svojstveno ovom vremenu, ali mi ne treba da ga označavamo kao poseban kvalitet, a to uradi država.

Kako komentarišete što su se romani pojedinih voditeljki, starleta i pevačica našli u bibliotekama?
- Kvalitet je veoma teško stvoriti i održati u bilo čemu, pa i u književnosti. Mnogo je lakše korumpirati ljude nevrednostima, da prihvataju nešto što nije vrednost i za to da budu plaćeni, nego da se trude da povećaju vrednost nečega. Ako se jedna osoba, koja inače ne piše, pohvali kao pisac, to znači da imamo jednu neautentičnu situaciju, imamo lažnog autora, sa autentičnom harizmom prostitutke! Ako ona ispisuje svoje memoare, onda dolazimo do nečega što ne samo da nije kvalitet, nego ne treba država da ga podrži.

Ali država ih podržava kad otkupljuje njihove knjige...
- Ne može se u biblioteke stavljati ono što je literatura nižega reda, ona koja ni najmanje nije podsticajna ni u kreativnom ni u bilo kom drugom smislu, a stručna komisija dala im je priznanje. Propust je napravljen. Ta vrsta literature može postojati. Ali država ne sme da kupuje takvu literaturu. Zadatak kulturne politike je da zajednici omogući da dođe do dobrobiti, a ne da se zabavlja. To znači praktično da se takve knjige ne smeju kupovati za pare poreskih obveznika. Ako se to dopusti, onda je reč o populističkoj politici koja se dodvorava najnižem ukusu zbog širine zahvata. Bojim se da u ovoj zemlji i pod ovom vlašću kultura nije na poslednjem mestu, nego uopšte nije na agendi. Stoga je logično da ćemo imati spisateljske aveti, nepostojeće pisce koji će se zahvaljivati što je prepoznata njihova književna vrednost.

Šta je dovelo do takve situacije u srpskoj kulturi?
- Imamo ispred sebe brojne televizije koje imaju rijaliti programe, u kojima se negativnom politikom uzora uspostavlja sistem negativnih junaka kao što su kriminalci, prostitutke, i stvara se jedna vrsta lažnog izbora, gde postoje za mlade ljude opasne mogućnosti da se opredele i identifikuju sa tim negativnim junacima. I onda nije čudo da neko od takvih junaka iz rijalitija napiše knjigu. Krajnja je ironija da se takvi pisci zahvaljuju što je prepoznat njihov književni rad. Oni se podsmevaju sistemu. Moramo da kritikujemo zbog toga i sajam, i biblioteke, i ministarstvo. To je industrijska književnost koja zapravo ne postoji.

Da li postoji kriza u srpskom izdavaštvu?
- Kamo sreće da je kriza u izdavaštvu. Kriza može da bude konstruktivna, jer je ona razlika između onoga što jeste i što bismo želeli da bude. Pa ukoliko ne možemo da ostvarimo, onda kažemo da je to kriza, jer ne možemo da stvorimo ono što želimo. Kriza kod nas je što neki ne mogu da otmu nešto što nije njihovo, a da ne rade ništa. Svi su nezadovoljni. Za kreativne ljude kriza je izazov. A birokrate i nekreativne ljude kriza potresa u njihovim namerama. U krizi dolazimo u situaciju da mnogo uložimo, da se promeni kontekst, pa nam devalvira ono što smo radili. Jedna vrsta inflacije, obezvređenja onoga što smo radili. E to je nešto što je opasno, i ne zavisi od našeg truda. Čak i u takvim uslovima, kreativni i inteligentni ljudi mogu da se snađu.

Da li je i među čitaocima kriza?
- Danas živimo s tri ekrana: mobilni telefon, kompjuter i televizor, što donosi jednu vrstu defokusirane pažnje. Nemoguće je osvojiti celinu, nego se sve osvaja iz komada, pa mladi nisu naklonjeni čitanju knjige od početka do kraja. Tako knjiga legitimno istorijski nestaje. Sve manje se čitaju knjige iz kojih se uči. Razlog je jednostavan. Ako predsednik države može da kupi diplomu, ako su dve trećine sadašnje vlade ljudi koji su kupili doktorate i diplome, to je situacija koja je ponižavajuća za ovo društvo. Pa zašto bi neko ulagao u znanje? Mladom čoveku je teško objasniti zašto on mora da se trudi kada njegovi roditelji kopaju po kontejneru, a imaju pravi doktorat, a sa druge strane imaju nekoga ko je uspešan preko partijskog potiska. Čitanje ne donosi praktičnu primenu i socijalni status. Može da se živi bez čitanje. A svako može da izabere da ostane nedoučen.