Pozorište tone u propast
Uoči početka još jedne sezone u srpskim pozorištima situacija je - nikad gora. Sve je više nezadovoljnih glumaca koji krivce traže u upravnicima, ali i odnosu države prema teatru.
- Ljuta sam, jer su pozorišta dovedena u situaciju da se snalaze, da redukuju i ono što se ne da redukovati, niti ima smisla to raditi. Obeshrabrujuće je da nema novca ne samo za nove predstave, već i za osnovne troškove. I nije u pitanju samo nedostatak novca, već nebriga, odsustvo strategije, dominacije nekih čudnih parametara kakvi su, na primer, partijske kvote. Danas je glumcima mnogo teško. Prvi razlog je u tome što je smanjen prostor, a povećan je broj glumačkih škola. Pozorišta su zatvorena za radni odnos i mladi glumci rade samo na ugovor, pa je neizvesnost veća. I kriterijumi su pali, jer privatne škole su snizile kriterijume. S druge strane, nemaština i sve što nam se događa poslednjih godina iznedrile su drugačiji odnos prema poslu, više praktičan, a ne umetnički - rekla je Gorica Popović.
Težak i neisplativ posao
- Glumački posao je uvek bio težak i neisplativ, to nije ništa novo. Uvek smo imali bedne plate i tako je svuda u svetu gde ne funkcioniše tržišni način privrede. Na zapadu je to vrlo jednostavno. Banke daju ogromne kredite na određene glumce, a njih je malo. A, ovi ostali kako kome zapadne. U Londonu ima 10.000, 15.000 glumaca koji rade kao kelneri, taksisti. Zbog brojnih privatnih škola i kod nas je sve više glumaca, a broj pozorišta se ne povećava. Ništa se nije nabolje izmenilo, nego dosta toga na gore - zaključuje Aleksandar Berček.
Njen kolega Miki Manojlović smatra da je propast pozorišta počela odavno.
- Ja sam učesnik, ali i živi svedok propadanja teatra, njegovog nestajanja, potonuća u beznačajnost. To nije od sad i nije od juče. Sve je počelo odavno. Sve je više raznih akademija, i pored toga što budući glumci, dramaturzi, reditelji, neće imati gde da se zaposle. Nepotrebno je da mala država kao što je naša ima toliko akademija - smatra Manojlović.
Reditelj Kokan Mladenović oštro, kao i uvek, kritikuje stanje u teatru.
- Naš pozorišni život je bez ideja, odvija se po navici. Brižljivo se čuvamo da se ne uhvatimo u koštac sa aktuelnim životom. Dok sam bio upravnik Ateljea 212 pokušao sam da imamo aktuelne sezone, da se uhvatimo u koštac sa problemima koji nas tište. Pozorište je onaj kamenčić u cipeli koji mora da žulja društvo, čak i kad ono idealno udobno hoda, a kamoli društvo puno izopačenosti svake vrste. Naša pozorišta rade samo sebi dovoljne komade i kvaziumetnički repertoar, samo da se ne zamere aktuelnoj vlasti. Ja u tako nečem niti želim da učestvujem, niti bi oni želeli da ja učestvujem - ističe Mladenović.
Višak glumaca
Po rečima Radoslava Pavlovića, scenariste i dramaturga, situacija u srpskim pozorištima je katastrofalna.
- Za poslednjih deset godina u Srbiji je iškolovano oko 1.500 mladih ljudi, koji su završili studije režije, glume i dramaturgije, a za nikoga od njih posla nema. Posla nema, jer su se pozorišta raspala i mladi, talentovani i obrazovani ljudi su na ulici. Već dugo, niko u pozorištima ne pravi predstave, već smišlja načine kako da zaposli već zaposlene. Smisao pozorišta odavno nije da se prave predstave - kaže Pavlović.
Glumac Branislav Lečić smatra da pozorište mora danas da radi ispred vremena.
- Teatar nije institucija koja je u stanju da promeni svet. To i nije njegova uloga, već da leči dušu. Odlazak u pozorište je iskonski, arhetipski ritual, koji, bez obzira na to što se smešta u moderno vreme, predstavlja odlazak na svojevrsnu terapiju. Danas postoji veliki problem teškog položaja glumaca - kaže Lečić.
