Srpski jezik totalno propada
Na najstarijoj kulturnoj manifestaciji u Srbiji, Vukovom saboru u Tršiću, koji se održava od 14. do 20. septembra, biće izvedena pozorišna predstava "Azbuka ili rat". Komad je rađen u produkciji Muzeuma iz Ljubljane, u režiji Barbare Novakovič Kolenc, a ulogu Vuka Karadžića tumači Ivan Bekjarev.
- Veoma sam ponosan na ovu predstavu. Napravljenu po mojoj ideji napisao je najbolji slovenački pisac Ivo Svetina. Gde god smo je igrali, fantastično je primljena. Igram je na srpskom, mada se predstava zapravo izvodi na tri jezika - slovenačkom, nemačkom i srpskom. Zato imamo titlovanje i kad smo u Srbiji, prevodi se tekst koji je na druga dva jezika - kaže Bekjarev, kome je ponuđeno i da režira ovu predstavu, ali je on odbio.
- Zbog tehničkih nemogućnosti prepustio sam to drugoj osobi, a ja sam ostao samo kao glumac. Predstava je odlična, a divna je bila saradnja sa slovenačkim kolegama, posebno sa Aleksandrom Balmazović, koja je bila moj student i u komadu igra Minu Karadžić, moju ćerku. Ona je veoma zaslužna za ovu predstavu i jedan je od producenata.
Koliko vam smeta što su se u lepom i bogatom srpskom jeziku odomaćili termini - kuliranje, smaranje, lajkovanje...?
- Kad neko na bilo kojoj televiziji ili radiju naredi urednicima, novinarima, voditeljima i ostalima, da ne izgovaraju bekstejdž već iza scene, tada ćemo osetiti da neko brine o jeziku. Do god se budu "gađali" stranim izrazima neće biti boljitka. Srpski jezik je totalno urušen i osiromašen! Govorni standard je na najnižem nivou, a ja se već dugo bavim govorom i jezikom, jer smatram da je glumac emisar lepog i pravilnog govora. Ja sam i profesionalno deformisan, jer sam predavao javni nastup na više fakulteta i muka mi je više od ljudi koji javno istupaju, a koriste terminologiju koju ste pomenuli. Pamtim kada sam prvi put bio u Americi, pa mi je jedan zemljak, koji je potpuno iskvario naš jezik, na rastanku u želji da mi kaže: "Nemoj da brineš", izgovorio: "Nemoj da voriš". E, tako ćemo i mi uskoro da "vorimo" i patimo što nam se jezik urušio.
Kako sačuvati naše pismo?
- Mi imamo paravan iza kojeg se zaklanjamo, a to je ćirilica. Ona je naše pismo i treba ga sačuvati, ali ne po cenu toga da kad nam dođe stranac ne može da se snađe na našim putevima, jer su nam putokazi i table ispisane ćirilično. On ne zna gde je i kuda ide. Da bi se sačuvala ćirilica, mora se istovremeno na takvim mesta i latinično ispisivati nazivi, to je u interesu naše ćirilice. Dobar primer je Grčka, čije je pismo za većinu stranaca enigma. Ali oni svuda imaju paralelno ispisane i latinične natpise. Tako je i u Japanu.
Koliki je problem što su u dijaspori mnogi zaboravili maternji jezik, pa ne razumeju mnoge fraze i lokalizme u domaćim filmovima i predstavama?
- Sve u želji da budemo bliži zemljacima u dijaspori, mi zapravo podilazimo ukusima ili neukusima, i onda bude još gore. Mora se biti oprezan u odabiru pisaca, predstava, tekstova koji se izvode u dijaspori. Teško je dati pravi recept, ali mora se biti mudar i lukav. Kako bi se izrekle prave vrednosti, ponekad nešto što se smatra umetničkim treba proturiti kroz nešto što nije umetnost. Tako bi možda neki tekstovi mogli da uđu na mala vrata, oprezno, u skromnim dozama da se plasiraju.
Ratovi olovkom
Radnja predstava "Azbuka ili rat" temelji se na razdoblju od 1831. do 1835. godine u Beču i govori o strukturisanju slovenačkog i srpskog kao evropskih jezika. Priča je data kroz međusobne odnose Jerneja Kopitara, Vuka Karadžića, Matije Čopa i Franca Prešerna, čija se ljubav prema jeziku i istraživanjima prepliće sa sukobima i pritiscima cenzure i sistema. To je simbolično odslikavanje i savremenog doba, u kom se ratovi ne vode na frontu, oružjem, nego diplomatijom, odnosno olovkom.
